Glad u godini suše

Specijalno za NIN iz Berlina Ovo je ipak najveći festival filmova – prva je rečenica nedeljnog izdanja Berliner morgenpost, kojom ove novine opisuju festival u svom gradu, ali i njegovu poziciju u svetu filma. I u mnogo čemu jeste u pravu. U kriznoj godini po sedmu umetnost, Berlinale može da odahne. S jedne strane, političke i društveno angažovane poruke koje u poslednje vreme, aktivnije no ikada ranije, filmadžije širom sveta emituju kao svojevrsni vapaj za pravom, pravdom i jednakošću, za Berlinale nisu ništa novo. Od početka ovaj festival, prvi visoke A kategorije u kalendarskoj godini, bio je pre svega pozornica za političke glasnogovornike, koji su tražili pravdu putem pokretnih slika. Reći u Berlinu danas da su prava žena, rasnih, seksualnih ili verskih manjina aktuelna, više je no smešno. To što je Holivud pokrenuo lavinu za jednakost tek lane, za to se Berlin zalaže decenijama unazad. U tom smislu, ovogodišnje izdanje nije ni po čemu posebno. Berlinale je i dalje poligon za politički aktivizam, što u javnom diskursu što putem filma. Koliko je u tome već poodmakao ostatku sveta, toliko s druge strane, međutim, u smislu kvaliteta filmova, novih estetika, poetika i autora, Berlinale dosledno prati probleme svih drugih kinematografija i festivala – probleme iznalaženja dobrih, originalnih i svežih naslova i imena. I to je i te kako bilo vidljivo već prvih dana, kroz glavni takmičarski program festivala. Tragajući za filmovima srodnih tema o, mahom, položaju pojedinaca ili marginalizovanih grupa u okrutnom svetu, bilo da je u pitanju vreme sadašnje, prošlo ili zaboravljenih epoha, kompeticija Berlinala u prvim projekcijama daleko je od očekivanog, čak i ispod proseka. Ispod proseka su i ocene svetskih filmskih kritičara, koji filmove u takmičarskom programu recenziraju svakodnevno u časopisu Skrin. Gotovo da nijedan film nije prešao ocenu tri, sa punim pravom. Teško je opisati neke filmove, koji prosto kao da traže objašnjenje zbog čega su, izuzev nametnute teme o ugroženosti i ugnjetavanju, u takmičarskoj selekciji. U tom smislu i u takvoj grupaciji, zasluženo je, već trećeg dana Berlinala, odskočio film Dovlatov, ruskog reditelja Alekseja Germana mlađeg, u kome glavnu ulogu sasvim korektno igra mladi srpski glumac Milan Marić, u svojoj prvoj velikoj i ujedno prvoj internacionalnoj ulozi. Film je onirično lutanje kroz svet poezije i spisateljstva u doba represije, smešten u nekoliko novembarskih dana 1971. godine, i ispričan iz ugla mladog neostvarenog pesnika koji proživljava krize u pokušaju da se asimiluje sa sistemom, koji ga iz poznatih razloga ne prihvata. Priča iz drugog plana, istkana je prigušenom dinamikom pripovedanja. Pritisci koje su pisci tog vremena trpeli, dati su kroz čulni doživljaj, posebno efektno u dugim vešto koreografisanim kadrovima, gde se njihovo lutanje u društvu prikazuje u nekoliko staleža tog vremena. Glavna zamerka kritičara u Berlinu bio je suviše seriozni ton, koji je film Dovlatov učinio previše hermetičnim i nimalo komunikativnim sa širom publikom, osim sa festivalskom. I u tome su u mnogo čemu u pravu. No reditelj Aleksej German mlađi, sin čuvenog ruskog reditelja, svakako je bio i ostao dosledan svojoj viziji i tendenciozan u nameri da storiju o društvenoj represiji, ispriča u introspektivnoj dramaturškoj intonaciji. Kaže da, s obzirom na to da je ovo skup film jer je u pitanju stilizacija epohe, nije bilo nimalo lako producentima da nađu finansijska sredstva za njegovu realizaciju. Ali to što su postojali ljudi kao što su pesnici o kojima je film snimao, za njega je bila više nego dovoljna da se za njih izbori. Dovlatov je osobeni spomenik njima, koji su svu slavu doživeli tek nakon smrti, dok za života nisu imali ni približno pojma o tome koliko će jednog dana postati poznati i glorifikovani. Dovlatov, posebno. Film, čija je sledeća projekcija na predstojećem Festu, rađen je u koprodukciji Rusije, Poljske i Srbije, odakle su učestvovali producentska kuća Art&Popcorn Miše Mogorovića i Filmski centar Srbije, koji je sada već tradicionalno, vrlo uspešno predstavio i nova srpska ostvarenja na svom štandu, na evropskom filmskom marketu u sali „Martin Gropijus“, nedaleko od centra zbivanja na berlinskom Postdamer placu. Igrom slučaja, film Dovlatov i drugo ostvarenje iz Srbije, kratkometražni animirani film Untravel (Neputovanja) Nikole Majdaka mlađeg i Ane Nedeljković, imali su premijere u različitim programima u isto vreme. No, na samom štandu, važilo je više nego veliko interesovanje za ovu intrigantnu animaciju, jednako angažovanu kao i njihovo ranije delo Rabbitland. Dan kasnije, prikazana je restaurirana i digitalizovana kopija filma Kad budem mrtav i beo Živojina Pavlovića. Prema rečima Bobana Jevtića, direktora Filmskog centra Srbije, ova godina sudeći po Berlinalu je više nego značajna za domaću kinematografiju: „Srbija je već treću godinu vrlo prisutna na najznačajnijem evropskom filmskom marketu i čini nam se da je to prisustvo sve zapaženije. Ostvarili smo brojne kontakte, napravili dosta dogovora, očekujemo da će se rezultati vrlo brzo videti“, izjavio je Jevtić. A koliko je interesovanje bilo veliko, svakako je pokazao i prijem FCS, održan u berlinskom klubu SilverWings, koji je ugostio više od 600 gostiju. Berlin je mesto za glamur. A ovogodišnje kao i svako izdanje pokazalo je da glamura bez Holivuda, ipak, nema. Svaka čast kinematografijama, posebno onim malim, koje dospeju do programa Berlinala, ali uvek se najpre priča i prepričava koja je zvezda prošetala crvenim tepihom ispred Berlinale palasta. Ove godine ponuda je bila oskudna, no ipak zadovoljavajuća. Na otvaranju, prošetale su Oskarovka Tilda Svinton i aktuelna pretendentkinja za isto priznanje Greta Gervig, koje pozajmljuju glasove animiranim junacima u filmu Ostrvo pasa Vesa Andersona. Samo dan kasnije, ženski krici su dominirali vrišteći ime Roberta Patinsona, i dalje mladog glumca, koji se nakon uloge u komercijalnom serijalu Sumrak okrenuo ka autorskim i umetničkim projektima, u pokušaju da se dokaže pre svega kao glumac. Često, to mu i polazi od ruke. Ali ove godine na Berlinalu, nije se baš proslavio. Kritika je loše ocenila njegov najnoviji film vestern žanra Damsel, koji se od svih dosad prikazanih filmova u takmičarskom programu, sa ocenom tek preko jedan, najslabije kotira. No, Patinson je uporan u traženju likova u kojima može da razigra svoj glumački potencijal i da se udalji od tinejdž zvezde. Tako nam se i učinilo kada smo slučajno naleteli na njega ispred hotela Hajat, u centru Berlina. Grupa devojaka stajala je uporno po ne baš tako toplom danu, čekajući da se u nekom trenutku on pojavi. Patinson je izašao iz auta i prišao sa naočarima za sunce, delovao je tako stidljivo i povučeno, kao neko ko nimalo ne uživa u slavi. Izgledao je kao da jedva čeka da sva ta gužva prođe. Rutinski je potpisao nekoliko slika koje su mu urlajuće obožavateljke naturale. Sa osmehom koji nije odavao oduševljenje, napravio je i nekoliko selfija. I koliko god da kritika smatra da je Damsel zalutao u kompeticiji festivala, jedan drugi vestern prikazan u glavnom programu, van konkurencije, prošao je daleko bolje. Svetsku premijeru doživelo je ostvarenje Black 47 (Crno 47), naslovljeno po godini gladi koja je pokosila stanovništvo u Irskoj sredinom 19. veka. Reditelj filma Lens Dejli tu premisu koristi više nego pametno i neočekivano, u formi osvetničkog vesterna. Bivši vojnik, povratnik iz Avganistana, vraća se u rodno selo gde saznaje da mu je majka umrla od gladi, brat obešen, a većina ljudi koje je poznavao proterana. Preostala mu je sestra, koja sa decom živi u trošnoj kući, u kojoj se krije od represivne britanske vlasti, u likovima bogatih zemljoposednika. Očekivano, sestra i deca ostaju bez krova nad glavom, zamrznuti u hladnoj zimi. Umesto emigriranja u Ameriku, vojnik se odlučuje na krvavu misiju osvete, protiv svih koji su u toj represiji učestvovali. No, avaj, situacija tek počinje da se komplikuje onda kada vlast pošalje protiv osvetnika njemu sličnog vojnika, optuženog za drugo ubistvo, ne znajući da su njih dvojica zajedno ratovala. I tu počinje prava borba za pravdu s jedne strane i ličnu čast s druge, dok se leševi nižu u smenjivanju što originalnih što klišeiziranih scena, koje ipak vode ka logičnom ali očekivanom razrešenju. Publika Berlinala ipak je već odavno navikla da se drugačiji uvidi u savremenu filmsku produkciju zapravo nalaze u programima kao što su Panorama ili Forum ili Generacije, koji ove godine vrve od dinamičnih filmskih sadržaja. Recimo, ruski reditelj Timur Bekmambetov, koji se više od decenije neujednačeno kreće od zabavnih fantazija poput Noćne straže, preko zanimljivih akcija kao što je Tražen, do nebuloza poput Abrahama Linkolna, lovca na vampire, sada pravi veliki zaokret. NJegov najnoviji film Profil rađen je po romanu francuske novinarke, koja već nekoliko godina živi u ilegali. Razlog zbog toga je fatva, koju je protiv nje pokrenuo džihadista Abu Bilel, sa kojim je 2014. godine stupila u kontakt preko Fejsbuka, da bi on od nje samo nekoliko dana kasnije tražio da pređe u islam, ode u Siriju i postane njegova supruga! Predstavljajući mu se kao Melodi Nelson, mlada novinarka biva ponesena idejom da je pred njom senzacionalna priča, i velika prilika da otkrije pravu stranu ličnosti jednog teroriste. Naravno, time sebe uvlači u čitav splet užasa, koje je kasnije i objavila u knjizi U koži džihadiste, po kojoj je film nastao. Premestivši radnju priče u London, Bekmambetov je čitav film realizovao putem Skajpa, gde Melodi Nelson, krijući svoj profil iza lika Diznijeve princeze, stupa u dubok i zamršeni odnos sa džihadistom, koji tokom tih par dana poznanstva navodno pokazuje svoju nežnu prirodu, što će nju za trenutak omesti i navesti na odlazak na Daleki istok. Za Bekmambetova, okvir filma je realistični egzistencijalni horor. NJemu nisu potrebna čudovišta i mitska bića da bi ispunio sve matrice žanra. Za njega, mesto na kome se horor razvija jeste sam internet i opasnosti koje društvene mreže nose. Neverovatno je koliko dobro napisana priča može da bude žestoka, a da nijedan lik u filmu, nijednog trenutka, fizički ne stupi u kontakt sa drugim. I nije nimalo slučajno što je za profilnu internet fotografiju novinarke uzeta Diznijeva princeza, a za lik teroriste glava lava. Bekmambetov koristi istinitu priču kako bi na posve moderan način reinterpretirao bajku o Crvenkapi. I u ovom filmu, kao u bajci, devojka ulazi u šumu, s tim što je ta šuma u ovom slučaju internet. Možda je i svesna šta je tu čeka, ali uzbuđenje šta sve može da otkrije još je veće i privlačnije. I tako, devojka nailazi na vuka. On je moćan i privlačan, no da li mu treba pružiti ruku? Bekmambetov nas znalački drži na samoj ivice stolice do poslednjeg kadra, kada i sam neumitno postavlja pitanja koja se i u originalnoj bajci nameću – ko tu greši i zbog čega? Šta devojčica traži sama u „šumi“? Da li je u pravu ona, koja vuku postavlja klopku ili vuk, koji ima prirodan nagon da je pojede… Daleko najbolji film u novijem opusu ovog ruskog reditelja do sada. Nije loše prošao ni Kim Ki Duk. Taj korejski reditelj čiju filmografiju, zahvaljujući jednako i Festu i Autorskom festivalu, s pažnjom pratimo od filma Proleće, leto, jesen, zima i…proleće, sada je u Berlin doneo najnovije ostvarenje još čudnijeg naslova – LJudi, prostor, vreme i ljudi! Kao što i naslov sugeriše, kao i njegov prvi film tako je i ovaj podeljen u navedene celine, u kojima priča priču o – čemu drugom nego – mračnoj strani ljudske prirode. Radnju smešta na brod, koji isplovljava iz luke sa najrazličitijim slojem stanovništva. Tu su i političari i nasilnici. I umetnici i intelektualci. I mladi i stari... Oni kreću na kraću plovidbu, no mogućnost da se neki od njih približe političaru koji treba da se kandiduje na predsedničkim izborima, pravi veliku podelu među njima što – kao što bi svako i očekivao od Kim Ki Duka – tek vodi ka surovom nasilju. Ali ni tu nije kraj. Nakon te noći, posada i putnici broda će se, po buđenju, suočiti sa neshvatljivim: brod više nije na moru, a nije ni na zemlji. Brod je visoko u orbiti, iznad zemljine površine! Kako i zašto se to dogodilo, nikome nije jasno. Mogućnost da se brod vrati na zemlju, ne deluje optimistična. A hrane ima za svega nekoliko dana… S obzirom na to da su sve siledžije na brodu na njegovoj strani, političar odlučuje da izgladnjuje preostale putnike, dok oni uživaju u namirnicama, svesni i sami da neće još dugo ni oni živeti... I tu Kim Ki Duk raspaljuje maštu onako kako sam on to ume i može. Teško je i nezahvalno prepričati šta će se sve do kraja filma odigrati. Činjenica da je to bila jedina projekcija tih prvih dana posle koje je zavladao muk u sali, govori više od reči. Jer Kim Ki Duk je autor tako jedinstvene poetike, da je teško uporediti ga sa bilo kim, a kamoli smestiti ga u neki programski okvir. Samo zato, očito, film LJudi, prostor, vreme i ljudi našao se u programu Panorama. Mi bismo rekli potpuno nezasluženo. I nekolicina drugih kritičara, koji su ga pohvalili, složila bi se sa nama. No, kao što smo već konstatovali, svi drugi programi su, i ove godine, bili hrabriji od glavnog takmičarskog, koji ipak mora da podmiri i akcentovane festivalske teme i zahteve komercijalizacije koju nameće crveni tepih. Zato i jesu, nimalo slučajno, upravo teme gladi dominirale u godini suše u umetnosti filma.