Sirotinjo, i političarima si teška!

Socijalna pomoć i nejednakost: U Srbiji socijalnu pomoć prima mali broj siromašnih građana, a izdvajanja za te namene su svega 0,3 odsto BDP-a, upola manje nego u EU, pa i to doprinosi većoj nejednakosti Hiljade ljudi sjatilo se u Davos. NJihovo zajedničko bogatstvo meri se stotinama milijardi dolara. U istoriji sveta nije zabeležena takva koncentracija bogatstva po kvadratnom kilometru... Neprekidno će brinuti zbog siromaštva i nejednakosti, ali iz nekog razloga ni ovoga puta neće uspeti da pronađu dovoljno novca, vremena ili lobista za usvajanje politika za koje se zalažu, u zvaničnom delu programa: povećanje poreza za jedan odsto najbogatijih i velika nasledstva, obezbeđivanje pristojnih nadnica, smanjenje razlika u dohotku između direktora i radnika, veće ulaganje u državno školstvo... Mnogo je profitabilnije sazivati konferencije za novinare i izlagati nebulozne planove da se 90 odsto bogatstva podeli u humanitarne svrhe nego pošteno platiti svoje snabdevače i radnike... Jeftinije je na kola zalepiti nalepnicu o fer trgovini nego lišiti se usluga povremeno i privremeno angažovane radne snage. Jer, oni ne žele da daju plate od kojih se može živeti, ali će zato rado pomoći filharmonijski orkestar. Organizuju radionice o transparentnosti u državnoj upravi, a zabranjuju sindikate. Sledeće godine će se ponovo okupiti i možda oboriti rekord u koncentraciji dolarskog bogatstva po kvadratnom kilometru... Ovako je za Global inequality licemerje današnje političke i biznis klase, opisao ekonomista Branko Milanović. Iako se, mereno uticajem i milijardama, domaća politička elita nalazi daleko od Davosa, licemerjem gotovo da i ne zaostaje za onima koji u Švajcarskoj jednom godišnje, tobož, prebiraju vodeće globalne probleme. To što sede u vladama koje godinama promovišu strane investitore kao vrhovne gospodare naših sudbina, često važnije i od prava i od zakona, ne smeta im da se svakog 20. februara, na Svetski dan socijalne pravde, diče svojim socijaldemokratskim opredeljenjem i zaklinju u brigu o najugroženijima. Statistika pokazuje da je tih naugroženijih sve više u Srbiji, a nova metodologija za obračun zarada da najviše zaposlenih, svaki peti mesečno prima između 20.000 i 25.000 dinara, dok ih dve trećine zarađuju manje od republičkog proseka. Analiza profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu - Mihaila Arandarenka, Gorane Krstić i Jelene Žarković Rakić - o dohodovnoj nejednakosti pokazuje da je ona kod nas veća nego u bilo kojoj zemlji EU, ali i gotovo svim republikama bivše Jugoslavije. Prema podacima iz Ankete o prihodima i uslovima života, u 2016. je džini koeficijent (najčešće korišćeni pokazatelj nejednakosti prihoda i raspodele bogatstva) u Srbiji 38,6 poena i značajno je veći od proseka u zemljama EU (31), ali i veći nego u Makedoniji (35,2), Hrvatskoj (30,6) ili Sloveniji (24,5). Istovremeno, 20 odsto najbogatije populacije u Srbiji ima 9,7 puta veći dohodak od 20 odsto onih čiji je dohodak najmanji, što je veća razlika i od one u Makedoniji, Rumuniji, Litvaniji ili Bugarskoj. Autori analize Dohodovna nejednakost u Srbiji ukazuju da je nejednakost ne samo kočnica ekonomskog rasta, već i potencijalni izvor društvene i političke nestabilnosti. Ipak, domaće političare to ne brine. NJihovo interesovanje za siromaštvo i nejednakost daleko je manje od brige za investicije, rast i fiskalnu konsolidaciju. Uredba, napisana još sredinom 2016, koja propisuje da se državni organi ubuduće obavezuju da javne politike usvajaju tek pošto procene njihov uticaj na siromaštvo i nejednakost još nije usvojena, a istraživanje koje je za potrebe ove analize uradila Ninamedija pokazalo je da je i medijskoj javnosti siromaštvo poslednja rupa na svirali. Analiza štampe, TV i radio stanica i vodećih internet portala od 2014. do 2016. pokazala je da su se teme o merama štednje u javnosti plasirale 18.500 puta, a dohodovna nejednakost samo 52 puta. „Visoka nejednakost je ozbiljan problem koliko i visok javni dug, ali šta određuje koja će tema dominirati u javnosti, nisam sigurna. Nedavno sam pitala predstavnika MMF-a u Srbiji zašto kada analiziraju situaciju u Srbiji ne skrenu pažnju Vladi i na visoku nejednakost, kao što su to uradili u Litvaniji, gde su ceo izveštaj posvetili toj temi i merama za njeno smanjenje. Dobila sam odgovor da se oni i te kako bave tim temama i sa našim kreatorima ekonomske politike, ali taj deo diskusije ne dospe u medije“, kaže za NIN Jelena Žarković Rakić, jedna od autorki analize. Utvrđujući uzroke koji su u našoj zemlji doveli do prevelike razlike između dohodaka onih sa vrha i onih sa dna, autori ističu tranziciju, poresku politiku, mala socijalna davanja i probleme na tržištu rada. Mihail Arandarenko, odgovarajući na pitanje da li je u tranziciji moguće izbeći pad zaposlenosti, bez obzira na visoke stope ekonomskog rasta, odgovara: „Tranzicija je svuda donela smanjenje zaposlenosti u prvoj fazi, ali kod nas je taj pad trajao neočekivano dugo i bio je veoma dubok, a rast zaposlenosti je izostao, kasnije i usled krize. Puno je razloga za to, ali ovo su ključne greške ekonomske politike koje su do toga dovele. Prvo, izabrani model privatizacije i regresivno oporezivanje rada uvedeno 2001. doprineli su mnogo većoj destrukciji zaposlenosti nego što je bilo neizbežno. Radno intenzivna preduzeća u metalskom ili tekstilnom sektoru sa niskim platama, bila su opterećena ogromnim porezima na rad u najosetljivijem trenutku za njihov opstanak“, kaže Arandarenko, navodeći bizaran primer: „Uvedeno je pravilo da licu sa visokom stručnom spremom, nezavisno od toga koliko zaista zarađuje, preduzeće mora da uplaćuje poreze i doprinose kao da zarađuje najmanje 127 odsto prosečne zarade u državi“. On dodaje da je „druga greška to što ništa nije urađeno kako bi se podstakla nova zaposlenost, već su naši privrednici smatrani prevarantima i opterećeni visokim porezima i drugim nametima, što je dovelo do toga da naš pad zaposlenosti u tranziciji bude daleko veći, a kreiranje novih radnih mesta manje nego u drugim zemljama centralne i istočne Evrope“. Saša Ranđelović, docent Ekonomskog fakulteta u Beogradu, ističe da je 90-ih godina zaposlenost još bila velika, iako je BDP strmoglavo padao, jer su bila zabranjena otpuštanja. „Početkom tranzicije bilo je teško zaustaviti velika otpuštanja u privatizovanim preduzećima, jer je veliki broj ljudi samo formalno bio zaposlen, iako je njihovo radno mesto bilo neproduktivno odavno. Ipak, činjenica je i da poslednjih 17 godina nije urađeno dovoljno na kreiranju produktivnih radnih mesta, i povoljnijih uslova za investicije, ne samo strane nego i domaće“. Visoki porezi na rad i danas su jedna od glavnih zamerki poslodavaca u Srbiji, mada analize pokazuju da to opterećenje nije mnogo manje ni u većini evropskih zemalja. Činjenica je, međutim, da je progresivnost u oporezivanju kod nas manja, pa su problem porezi na niske plate, što i dovodi do još veće nejednakosti. „Od 2001. do 2007. imali smo regresivno oporezivanje, što znači da su procentualno više bile opterećene niže plate. Od 2007. oporezivanje rada je blago progresivno, ali i dalje najmanje progresivno u odnosu na druge evropske zemlje. Postalo je blago progresivno jer je tada uveden neoporezivi deo zarade, ali interesantno je da je ta mera bila zapravo sporedni rezultat tadašnjeg ministra finansija koji je hteo da smanji prihode od poreza na zarade kako bi se eliminisao budžetski višak. Dakle, nije postojala briga zbog nepravičnosti oporezivanja, jer to nije previše interesovalo kreatore politike, a sindikati nisu bili previše glasni u borbi da se pravičnije oporezuje“, kaže Rakićeva i upozorava da je i porez na ukupan dohodak kod nas tek blago progresivan i da je najviša poreska stopa tek 15 odsto, dok u Sloveniji i Hrvatskoj te stope idu i do 50 odsto. „One su uvele moderan sistem oporezivanja po kojem se sve kategorije dohotka sabiraju i oporezuju, a kod nas sistem nije menjan nakon 2000. i različite kategorije dohotka se oporezuju različitim stopama, pa iznos plaćenog poreza ne zavisi od visine ukupnog dohotka, već od toga u koju kategoriju je svrstan. Neke interesne grupe se uspele da izdejstvuju da budu u kategoriji koja se oporezuje nižim stopama“, objašnjava sagovornica NIN-a. Sa druge strane, Ranđelović kaže da bi se nejednakost nedovoljno smanjila i kada bi se mnogo više nego danas oporezivale veće zarade. On objašnjava da je glavni uzrok velike nejednakosti raspodela dohotka na tržištu rada. „Razlozi su brojni, od prevelikog broja nezaposlenih i neaktivnih na tržištu rada, do preraspodele društvenog bogatstva na osnovu privilegija i neformalnih veza, a ne marljivosti, produktivnosti, inovativnosti...“ On kaže da prevelika nejednakost u odnosu na EU može biti posledica i činjenice da kod nas veliki broj domaćinstava ostvaruje dohodak u naturi, a on se ne uzima u obzir u ovakvim statističkim merenjima. Komentarišući malu progresivnost poreza na zarade u odnosu na razvijene zemlje EU, čime se kažnjavaju oni koji zarađuju manje, Ranđelović napominje da je to tako u većini novih članica EU iz centralne i istočne Evrope. „Kada veće dohotke oporezujemo više onda kažnjavamo rad, ulaganje u obrazovanje, štednju, inovativnost. Na taj način se ljudi odvraćaju od ponašanja koje je u osnovi pokretanja privrednog rasta“. On procenjuje da će efekti povećanja neoporezivog dela zarade od 1. januara 2018. na dohodovnu nejednakost biti skromni zbog specifične strukture dohotka i isplate dela zarada na crno. „U novim članicama EU porez na dohodak utiče na smanjenje nejednakosti za dva do tri, a socijalne naknade za 15 procentnih poena“, kaže sagovornik NIN-a. I autori pomenute analize ukazuju na mala socijalna izdvajanja kao dodatni razlog velike dohodovne nejednakosti. Socijalnu pomoć prima mali broj siromašnih građana Srbije, jer su izdvajanja za nju svega 0,3 odsto BDP-a, upola manje od izdvajanja za najugroženije u EU. Govoreći o uticaju velike nejednakosti između najsiromašnijih i najbogatijih na ekonomski rast, „svetu kravu“ vodećih svetskih, ali i naše ekonomije, autori studije ukazuju i na podatke dobijene PISA testovima - dvostruko više je funkcionalno nepismene dece među 20 odsto populacije najnižeg socio-ekonomskog statusa nego u 20 odsto najbolje stojećih porodica. „Deca iz prve grupe zaostaju za svojim vršnjacima čiji roditelji pripadaju višim društvenim slojevima za dve školske godine. Slično je i u pristupu zdravstvenim uslugama. A ako država ne može da iskoristi svoj najvredniji potencijal - ljude, ne može biti u stanju ni da ostvaruje visoke stope rasta. Jer, rešenje i jeste u jednakom pristupu zdravstvenim i obrazovnim uslugama, uz naravno kreiranje kvalitetnih i dobro plaćenih radnih mesta“, kaže Jelena Žarković Rakić. Ako smo već rođenjem u ovoj zemlji osuđeni da se nalazimo pri dnu svetske dohodovne lestvice, jer je dohodak uslovljen i rođenjem i državljanstvom, jaz svakako ne bi smeo da bude toliko veliki unutar njenih granica. Toliki jaz, kao što rekoše i autori analize, nije dobar ni za političku, a ni za društveno-socijalnu stabilnost jedne zemlje. Cinici bi rekli, ili je Srbija zemlja socijalne pravde ili je ovde, pak, nepravda preduslov stabilnosti i socijalnog mira.