Država „poklonila“ 864 miliona evra

Savet za borbu protiv korupcije je objavio Izveštaj o privatizaciji i raspolaganju poljoprivrednim zemljištem u javnoj svojini Republike Srbije u kojem je detaljno analizirano izdavanje u zakup oranica u državnoj svojini u poslednjih pet godina. Taj Izveštaj otkriva nekoliko zapanjujućih činjenica. Prvo, država je nudila u zakup od 180.000 do 420.000 hektara zemljišta. To znači da u godinama kada je nuđeno manje od 420.000 hektara država nije, ukupno za pet godina, izdala u zakup 800.000 hektara, uz pretpostavku da je tih 423.000 ukupno poljoprivredno zemljište u državnoj svojini - pretpostavka je u osnovi nerealna, jer podaci pokazuju da država raspolaže sa oko 650.000 hektara, ali ovo nepopisano zemljište nije predmet ove analize. Zemljište koje je nuđeno, a nije izdato u zakup je neko nelegalno obrađivao i prisvajao prihode bez ikakvog zakonskog sankcionisanja. Drugo, prema Izveštaju Saveta, država time što to zemljište nije izdala u zakup gubi oko 40 miliona evra godišnje, uz pretpostavku da je ono moglo da se izda po prosečnoj ceni od 202 evra po hektaru. No, ovaj gubitak je samo jedna strana medalje, jer Savet i nije mogao da se bavi potencijalnim gubitkom. To je predmet ovog kratkog prikaza. Ukoliko se iz odnosa ponude i tražnje zemljišta koje se izdaje u zakup izvede računica o ravnotežnoj ceni, izlazi da je ona u poslednjih pet godina u proseku bila 514 evra po hektaru. To znači da su zakupci ostvarili rentu, samo po osnovu razlike u ceni, od 312 evra po hektaru. Ili ukupno za pet godina 195 miliona evra. Tome bi trebalo dodati i gubitak od 413 miliona evra po osnovu zemljišta koje je nuđeno u zakup, ali nije izdato. Konačno, ovim gubicima treba dodati i gubitak po osnovu manje ponuđenog zemljišta nego što ga ima u državnoj svojini (423.000 hektara). I taj gubitak iznosi 256 miliona evra. Kada se zbroje gubici po navedenim osnovama, izlazi da ukupan potencijalni gubitak države za pet godina iznosi 864 miliona evra, odnosno oko 173 miliona evra u proseku godišnje. Verovatno nije u ovom tekstu umesno upoređivati ovaj gubitak države sa naporima za finansijsku konsolidaciju javnih prihoda i rashoda na svim nivoima državnog organizovanja. Ali, samo po sebi se nameće pitanje zašto je država spremna da se odrekne prihoda po osnovu najvrednijeg i neobnovljivog resursa u javnoj svojini. Ako se pogledaju podaci, koje je dao Savet, na nivou lokalnih samouprava, tada je evidentno da upravo od lokalnih samouprava potiče opstrukcija izdavanja poljoprivrednog zemljišta u zakup. Zašto je tako, svaka lokalna samouprava bi trebalo da odgovori. Iz brojnih iskustvenih primera, nameće mi se zaključak da je to rezultat sprege vlasti na nivou lokalnih samouprava i lokalnih biznismena i, što je još poraznije, odabranog latifundijsko-minifundijskog modela razvoja poljoprivrede, na kojem država uporno istrajava, a koji se zasniva na neoliberalnom konceptu. A odabrani model nam je u poslednjih dvadesetak godina rezultirao rastom poljoprivredne proizvodnje od svega 0,45 odsto godišnje, uz stagniranje prinosa i pad stočarske proizvodnje. Ekonomski i socijalni odrazi stagnantne poljoprivrede su dobrim delom ublaženi niskom kupovnom moći stanovništva i demografskom devastacijom Srbije. Na kraju, osećam obavezu da obelodanim da sam skoro godinu dana vodio mali „rat“ sa Ministarstvom poljoprivrede i zaštite životne sredine, tačnije sa Upravom za poljoprivredno zemljište, nastojeći da dobijem podatke o izdavanju poljoprivrednog zemljišta u zakup. Ministarstvo i Uprava su uporno odbijali da dostave tražene podatke i tek su na intervenciju poverenika za informacije od javnog značaja dostavili podatke, i to nepotpune, iz kojih se nije mogla sačiniti iole ozbiljnija analiza efekata izdavanja državnog zemljišta. Zašto je Ministarstvo odbijalo da dostavi tražene podatke, verovatno otkriva i ova analiza.