Nema vremena za slavlje, Srbija mora da se okrene narednim izazovima

Dvadeset drugog februara završen je trogodišnji program ekonomskog prilagođavanja Srbije, koji je podržan od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Imao sam zadovoljstvo da budem šef Misije MMF-a za Srbiju tokom većeg dela tog perioda – moj prvi zadatak danas jeste da proslavim uspešno privođenje kraju programa i da građanima Srbije odam priznanje za odlučnost i marljiv rad koji su ovaj uspeh učinili mogućim. Lako je zaboraviti koliko je situacija bila teška na početku programa. Do 2014. godine, ekonomski rast je stagnirao već šest godina, tj. od kada je svetska ekonomska kriza označila nagli kraj ekonomske ekspanzije koja je karakterisala prvu deceniju 21. veka. Brz pad poreskih prihoda, ubrzana akumulacija dugova državnih preduzeća i neodrživa povećanja potrošnje zajedno su prouzrokovali veliku rupu u budžetu. Deficit Srbije bio je drugi po veličini u Evropi, a javni dug vrtoglavo je rastao. Postojao je uporan deficit bilansa tekućih transakcija. U finansijskom sektoru, problematični krediti su se povećavali zabrinjavajućom brzinom od vremena krize, dovodeći u pitanje stabilnost banaka. A u realnom sektoru su stope investicija bile niske, dok je nezaposlenost iznosila više od 20 odsto. S obzirom na kašnjenje u rešavanju ovih problema i prethodne neuspele pokušaje u tom pravcu, bilo je skepticizma – pa i unutar MMF-a – kada je Srbija objavila da će pokrenuti nov program uz našu podršku. Ali zato nije bilo kakve dileme kada je bila u pitanju ozbiljnost namera Srbije u novembru 2014. kada su plate u javnom sektoru smanjene za 10 odsto, uz istovremeno smanjenje većih penzija. Iako plate i penzije jesu neodrživo rasle u godinama pre programa, nijednoj vladi nije lako da sprovede ovakva smanjenja. Programu su takođe prethodile važne izmene zakona o radu, kao i druge reforme penzijskog sistema u cilju ispravljanja nepravednih razlika u sistemu. To su bili samo neki od mnogih teških, ali i važnih koraka koji su preduzeti tokom protekle tri godine. Od početka do kraja programa je očuvana stroga fiskalna disciplina koja je za posledicu imala konstantno premašivanje prvobitno definisanih ciljeva. Budžetski deficit od skoro sedam odsto BDP-a u 2014. pretvoren je u suficit veći od jedan odsto BDP-a u 2017, uz smanjenje javnog duga znatno ranije i brže nego što je to inicijalno predviđeno. Brz pad kamatnih stopa, s obzirom na to da je inflacija ostala na niskom i stabilnom nivou i bila praćena povratkom poverenja i investicijama, pomogao je da se obezbedi da se fiskalna konsolidacija ne odrazi negativno na rast. U finansijskom sektoru, nezavisna posebna dijagnostička ispitivanja kvaliteta aktive bila su od suštinskog značaja za povratak poverenja u banke, iako su u nekim institucijama ukazala na neprijatne istine o stvarnim nivoima problematičnih kredita. Pitanje ovih problematičnih kredita je rešavano kroz sveobuhvatnu strategiju i aktivnosti međuinstitucionalne radne grupe. Problematični krediti su sada na najnižem nivou od krize, a banke preusmeravaju pažnju ka novoj kreditnoj aktivnosti umesto da se suvišno zadržavaju na greškama iz prošlosti. Rezultati su doduše šaroliki u oblasti strukturnih reformi. Program je prepoznao da fiskalne i spoljnotrgovinske debalanse nije moguće trajno rešiti bez rešavanja pitanja njihovih osnovnih uzroka, uključujući prekomerno oslanjanje na neefikasni javni sektor, loše poslovno okruženje, uključujući slabu poresku upravu, i neproduktivni sektor državnih preduzeća koja izvlače resurse iz ostatka ekonomije. To su oduvek smatralo najtežim delom programa, ali su tu ostvareni značajni pomaci. Izvršena je racionalizacija državne uprave, iako smo i dalje daleko od toga da imamo delotvoran javni sektor u kojem su broj zaposlenih i plate opredeljeni prema potrebama i sposobnostima. U državnim preduzećima su fiskalni rizici znatno smanjeni, uz nekoliko značajnih uspeha, kao što su restrukturiranje železnice i privatizacije Železare Smederevo i Galenike – ali još uvek, nažalost, ne i Telekoma ili, pak, Komercijalne banke. Niz istraživanja pokazuju značajna poboljšanja u lakoći poslovanja, iako i dalje postoje velike prepreke, a naročito nedostaci u pravosuđu. Opšte uzev, puno je povoda za slavlje na kraju ovog programa. Ali ovo svakako nije vreme za počivanje na lovorikama. Srbija sada ponovo beleži ekonomski rast, ali još uvek ne brzinom koja će joj omogućiti da uspešno pristigne razvijenije zemlje EU. Uprkos svim istinskim poboljšanjima na nivou zemlje, mnogi ljudi i dalje ne veruju da se njihov sopstveni položaj znatnije poboljšao. Nekoliko je faktora koji objašnjavaju ovu neusklađenost. Kao što smo videli u većem broju zemalja, postoji vremenska zadrška između poboljšanih ekonomskih politika i njihovih efekata u smislu povećanja dohotka i životnog standarda. LJudi možda nemaju poverenja u zvaničnu statistiku, ukoliko nemaju visoko mišljenje o političarima. Još toga treba da se uradi u oblastima koje su od ključne važnosti za svakodnevni život, poput poboljšanja javnih usluga kao što su zdravstvo i obrazovanje. I, na kraju, mnogi se u Srbiji još uvek dobro sećaju „boljih vremena“ iz prošlosti, koja Srbija prema njihovom mišljenju tek treba da dostigne. U cilju ispunjenja očekivanja ljudi i ostvarenja svog punog potencijala, Srbija mora da izvrši znatno dublju transformaciju svoje ekonomije kako bi bila spremna da se nadmeće na jedinstvenom tržištu kada pristupi EU – uključujući, posebno, jedinstveno tržište rada. Ukoliko Srbija ne nastavi da radi na tome da postane dinamična ekonomija u kojoj glavnu ulogu igra privatni sektor i koja se bazira na veštinama, rizikovaće da ponovo postane pasivan region koji zavisi od doznaka dok dinamična radna snaga, sa sposobnostima koje imaju dobru prođu na tržištu, bude napuštala zemlju u potrazi za boljim prilikama negde drugde u EU. Iz tog razloga srpske vlasti sada započinju nove razgovore o politikama za predstojeći period. MMF je spreman da podrži Srbiju i nameravamo da sredinom marta otpočnemo dijalog sa vlastima kako bismo identifikovali široke makroekonomske ciljeve i prioritete politike tokom narednih nekoliko godina. Pored održavanja fiskalne i makroekonomske discipline ostvarene u poslednjem programu, potencijalne oblasti uključuju različite institucionalne i strukturne reforme preporučene u našem izveštaju sa konsultacija po članu četiri za 2017. godinu. U prvoj grupi su fiskalne reforme poput poreske uprave, reforme poreske politike u cilju unapređenja podsticaja za fizička lica i privredu, pojednostavljivanje taksi i naknada, izmena okvira fiskalnih pravila, bolji finansijski odnosi između centralnih i lokalnih vlasti, poboljšano upravljanje javnim finansijama i delotvornija socijalna zaštita. Druga grupa podrazumeva reforme monetarnog i finansijskog sektora - jačanje strategije dinarizacije, reformisanje državnih finansijskih institucija i suzbijanje rizika pranja novca i finansiranja terorizma. Konačno deo tog paketa su i poboljšanja u poslovnom sektoru poput rešavanja problema sive ekonomije, velikog povećanja kvantiteta i kvaliteta javne infrastrukture, kao i restrukturiranje i privatizacija državnih preduzeća. Sve su to važne oblasti kojima će Srbija vremenom morati da se pozabavi – pored mnogih drugih pitanja koja se nalaze izvan mandata MMF-a, a koja će takođe biti neophodna za uspešno članstvo u EU. Međutim, s obzirom na ograničene kapacitete za implementaciju, biće važno da se definišu prioriteti i redosled u sprovođenju reformi. Koji god put da se odabere za budućnost, 22. februar predstavlja važnu prekretnicu. Za tim MMF-a i mene lično je predstavljalo čast da učestvujemo u naporima koje je Srbija uložila u cilju postizanja uspešnih rezultata u protekle tri godine.