Malo mesta na Nojevoj barci

Ko sme da tvrdi da u Srbiji nema pluralizma mišljenja, kad činjenice govore drugačije: na primer, jedan deo građana u nedelju uveče vatrometom je proslavljao veliku izbornu pobedu SNS (ne samo) u Beogradu, verujući da će posle nje sve biti bolje, brže i naprednije. Istovremeno, na opozicionom polu rađale su se teorije o budućnosti zbog kojih bi, ukoliko se pokažu tačnim, 4. mart morao upasti na onaj spisak datuma zbog kojih se taj mesec u Srbiji naziva „crnim“. I to ne zbog ocene posmatrača da su u Beogradu, Aranđelovcu, Boru i Sevojnu održani izbori obeleženi do sada najozbiljnijim kršenjem demokratskih standarda, već zbog masovnog „izginuća“ opozicionih partija, koje bi, prema nekim strepnjama, moglo predstavljati početak povratka u jednopartizam. I to onaj totalitarni. Negde između te dve krajnosti, stajale su procene o „rađanju“ lidera opozicije (Dragan Đilas) koji bi, u narednom periodu, mogao usisati svu opozicionu energiju, pa čak i dovesti do ostvarenja plana o dvopartijskoj Srbiji, za koji se još pre desetak godina zalagao tadašnji predsednik države Boris Tadić. „Bilo bi veoma dobro kada bi se pojednostavio politički sistem u Srbiji, kada bi parlament bio dominantno predstavljen sa dve ili tri stranke. Lakše bi bilo obezbeđivati političku stabilnost u Srbiji. Tada bi i Vlada bila jednostavnija i donošenje odlika bi bilo jednostavnije“, objašnjavao je Tadić dolepotpisanoj u intervjuu aprila 2009, ne očekujući da u toj „pojednostavljenoj verziji“ ne bude mesta za, tada „njegov“ DS, partiju koju i mnogi oponenti svrstavaju na spisak institucija od nacionalnog značaja. Istorija je, uostalom, puna neočekivanih obrta: da li je, recimo, davne 2004, kada je, kao radikal poražen na beogradskim izborima od demokrate Nenada Bogdanovića, neko mogao pretpostaviti da će Vučić izdržati i dva poraza od Dragana Đilasa (kao radikal 2008. i kao naprednjak 2012) da bi se ove, 2018, s pozicije predsednika Srbije spustio na lokalni nivo i svom snagom upustio u kampanju kako bi potvrdio naprednjačku pobedu prvi put osvojenu 2014? Ako zanemarimo drastične neregularnosti izbornog procesa - od zloupotrebe medija do pritisaka na terenu - i gledamo samo cifre, reč je, zaista, o spektakularnoj pobedi naprednjačke liste u gradu koji ih je dugo odbacivao: ne samo da je SNS u situaciji da, ako želi, samostalno formira vlast u Beogradu, i da je u Aranđelovcu, Sevojnu i Boru pobedio natpolovičnom većinom, već je na strani konkurencije napravio pravi „biblijski potop“ sa, za mnoge, predaleko parkiranom „Nojevom barkom“. U odborničkim klupama Skupštine Beograda, osim naprednjaka i verovatno opet njihovih koalicionih partnera iz SPS sedeće samo predstavnici dveju grupacija - one okupljene oko Đilasa i liste saradnika Aleksandra Šapića, predsednika opštine Novi Beograd. Sve opozicione parlamentarne stranke, one koje Vučića vrlo nerviraju i odavno je želeo da ih izbriše sa spiska postojećih, ali i one koje mu prave „konstruktivnu opoziciju“ - ostale su ispod cenzusa od pet odsto osvojenih glasova - što, čak, dovodi u pitanje reprezentativnost Skupštine Srbije. Naročito srećan Vučić bi mogao biti zbog dramatičnog neuspeha glavnog neprijatelja - Demokratske stranke, čiji je rezultat (2,25 odsto glasova) toliko porazan da je priča o gašenju nekadašnjeg „vesnika demokratije u Srbiji“ postala legitimna tema. Konkretnije: lista „Aleksandar Vučić - Zato što volimo Beograd“, ojačana „nestranačkim ličnostima“, osvojila je 366.461 glas, odnosno 44,99 odsto od ukupno izašlih, što joj je, zahvaljujući izbornom sistemu, obezbedilo apsolutnu većinu od 64 odbornička mandata (u Skupštini Beograda sedi 110 odbornika). Nezadovoljnicima je slaba uteha od tvrdnje da je reč o rezultatu postignutom uz odziv od „samo“ 51,09 odsto građana – na osnovu tužne priče o neuređenim biračkim spiskovima i procenama o broju ljudi koji imaju biračko pravo, ali ne žive u Beogradu, ima procena da je na birališta u nedelju izašlo možda čak i 70 posto građana prestonice. Za potpuni nokaut opozicije mogli bi da posluže i podaci da su naprednjaci u Sevojnu osvojili 62,15 glasova, u Aranđelovcu 56,54, a u Boru 58,52. Pa čak ni to nije sve: u nedelju su održani i izbori za savete 51 od ukupno 60 mesnih zajednica u „opozicionom“ Šapcu – trebalo je da to budu građanski izbori, ali je SNS ipak nastupio sa stranačkim obeležjima i kandidatima. Pobeda je, opet, natpolovična – u 27 mesnih zajednica. U šestoj godini naprednjačke vladavine, čak se, uz sve ograde, može govoriti o kraju trenda pada rejtinga Vučićeve stranke – ako, recimo, poredimo nedeljne rezultate sa rezultatima glasanja u Beogradu na prošlogodišnjim predsedničkim izborima (kada je na birališta izašlo oko 100.000 građana više) ispada da je došlo do nekog napretka. Nastupajući kao kandidat koga su podržali i socijalisti, Vučić je prošle godine osvojio 403.019 glasova, a u nedelju su SNS i SPS osvojile ukupno 416.356, odnosno 13.337 glasova više nego pre godinu dana). U poređenju sa parlamentarnim izborima 2016, ipak se može govoriti o padu od 13.046 glasova (odziv u Beogradu tada je bio nešto veći, 52,1 odsto). Neku nadu nezadovoljnici mogu videti u činjenici da će, u odnosu na saziv iz 2014, kada su SNS i SPS u Skupštini Beograda imali ukupno 79 mandata (63 plus 16) a opozicija svega 31 (DS 22, DSS 9) sada stanje biti promenjeno u korist opozicije – ali zahvaljujući padu socijalista (sada imaju 8, umesto 16 mandata). S obzirom na izborni rezultat, nema naročite potrebe za kupovinom odbornika, pa su velike šanse da će opozicija uspeti da zadrži svih sadašnjih 38 mandata (26 „Đilasovih“ i 12 „Šapićevih“). Nevolja je što čak i njih dvojica, koji se jedini mogu ugurati na listu izbornih dobitnika, uz naprednjake i izborne debitante iz Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, imaju razloga za nezadovoljstvo. Pre svega Šapić koji, bez ozbiljne organizacije i kampanje, jeste osvojio 73.245, odnosno 9,01 odsto glasova, ali mu to, kako je sam priznao, ne otvara mogućnost da na jasan način utiče na buduće vladanje Beogradom. Ipak, kad malo stiša ambicije sportiste naviklog na uspeh, i pomiri se sa činjenicom da je SNS ovoga puta pobedio i u Novom Beogradu, ambiciozni predsednik te opštine shvatiće da njegova politička karijera, do daljeg, može uspešno da se nastavi na lokalnom nivou, što, s obzirom na razmere opozicionog debakla, i nije tako malo. Najveća postizborna enigma (uz pitanje ko će, u ime SNS, biti novi gradonačelnik) sada je dalji politički put Dragana Đilasa. Sa osvojenih 154.147 (18,93 odsto) glasova, nekadašnji gradonačelnik Beograda iz redova DS jeste (trenutni) vlasnik titule lidera opozicije sa šansom da gradi ozbiljnu političku karijeru – ali pod uslovom da je svašta naučio iz primera Saše Jankovića, koji je rekordnom brzinom uspeo da potroši kredit dobijen osvajanjem drugog mesta na prošlogodišnjim predsedničkim izborima. Zato Đorđe Pavićević, profesor FPN, upozorava da bi Đilas brzo morao da nađe formu daljeg delovanja - možda kroz formiranje sopstvene stranke, o čemu se puno spekuliše, ali potvrde i dalje nema, kroz pokušaj preuzimanja neke od postojećih partija, ili tako što će se predstaviti kao neka vrsta „kape“ pod kojom bi se okupljale različite opcije (na šta, recimo, liči postizborni „ujediniteljski“poziv Borka Stefanovića, lidera Levice Srbije, koja je podržavala Đilasa na beogradskim izborima). Na svakom od tih puteva trenutni glavni izazivač vlasti susrešće se sa brojnim minama, u koje spada i činjenica, da svemu uprkos, ipak ne postoji referendumska atmosfera „za“ i „protiv“ Vučića, koja bi sve opozicionare „terala“ ka Đilasu. Šta god odluči, podrazumeva se da bi na sledećim parlamentarnim izborima Đilas nastupio u nekoj varijanti udruživanja sa sadašnjim partnerima - pre svega strankama Vuka Jeremića i Saše Jankovića koje tek nastaju i traže svoj put. A to, govori iskustvo, podrazumeva brojne napetosti i sukobe ambicija, koje nije uvek lako kontrolisati. Bez ozbiljnijih istraživanja teško je pouzdano tvrditi kome su tačno otišli dosadašnji glasovi demokrata, koji su, sa SDS Borisa Tadića, NS Zorana Živkovića i sa Zelenom ekološkom partijom, uspeli da dobace do svega 18.286, odnosno 2,25 odsto glasova. Biće da je deo otišao mladoj nadi - „patkici“, deo Šapiću, ali „najsumnjiviji“ je, ipak, Đilas, kao nekadašnji lider te stranke i gradonačelnik upravo sa liste DS. Iako deluje da je DS, posle nedeljnog nokauta, sada potpuno na izdisaju, Pavićević kaže da, s obzirom na kapacitet ljudi kojim još uvek raspolaže, ne bi trebalo potpuno isključiti mogućnost povratka u život stranke koja je preživela mnoge raskole i pokazala na ovim prostorima neobičan kapacitet da menja rukovodstvo. Recimo, promena na vrhu mogla bi da bude jaka simbolička poruka koja bi vratila energiju stranci koja i dalje ima ono što je retko u Srbiji - infrastrukturu u celoj Srbiji. Što je, s druge strane, ono što nedostaje Đilasu i može biti razlog da pokuša da oslabljenu DS „jeftino kupi“. A tu dolazimo i do ključnog problema ostalih pretendenata na popunjavanje opozicionog prostora, koji je (prostor) prema Pavićeviću, sada prilično otvoren: muči ih ozbiljan nedostatak resursa. Koliko god se pozivali na priču o muci s finansijama, aktuelni čelnici DS teško će naći jake kontraargumente za tvrdnje da im je vreme za povlačenje. Ali nisu oni jedini koji bi imali razloga za ostavke. Uz ogradu da ne govori o potpunom odlasku iz politike, već o povlačenju u drugi plan ljudi koji su pokazali da ne mogu da mobilišu birače, Pavićević na spisku kandidata za demisioniranje vidi i Sašu Radulovića (koalicija Dosta je bilo - Dveri, osvojila je 31.682, odnosno 3,89 odsto glasova) i Čedomira Jovanovića, čiji LDP u Beogradu podržava svega 1.955 ljudi, odnosno 0,24 odsto izašlih birača. Od svih lista ispod cenzusa, sagovornik NIN-a kao najmanje „pogođenog“ vidi Boška Obradovića, koji ima bazu u Čačku i šansu da se, recimo, udružuje sa regionalnim liderima poput Čajetinca Milana Stamatovića. Na produžetak političkog života, veruje, mogu računati i radikali „koji svima odgovaraju“. S druge strane, rezultat „patkice“ (28.017, odnosno 3,44 odsto glasova) od ekipe borbenih mladih ljudi pravi neku vrstu modela za druge lokalne inicijative, čije bi udruživanje jednog, možda ne sasvim skorog dana, moglo predstavljati put do korenitih promena. Na koje, čak i ovako, uspevaju da vrše nekakav uticaj, namećući teme koje drugi preuzimaju. „Dugoročno, najgore je ako se napravi kartel Vučić-Đilas“, kaže Pavićević koji veruje da je Vučić sada pred izazovom da već na jesen raspiše parlamentarne izbore, osim ako ne zaključi da trenutno nema kapacitet da podmiri sve troškove podmićivanja i razvlačenja ljudi. Ako ne tako brzo, smatra ovaj sagovornik, izbori će biti u redovnom terminu 2020, jer je agenda za sledeću godinu toliko opterećena važnim poslovima (Ustav, Kosovo da bi mu bilo teško da se koncentriše na svoju omiljenu, izbornu aktivnost. Opozicionari bi, dotad, mogli da se bodre stihovima Milana Mladenovića - „u svakom porazu ja sam video deo slobode i kad je gotovo za mene, znaj, tek tad je počelo“. Ali im to bez mnogo rada i mudrosti, neće pomoći.