Surova li si, demokratijo!

Narodna skupština započela je redovno prolećno zasedanje pet dana posle datuma propisanog zakonom, 1. mart, jer je predsedavajuća čekala kraj lokalnih izbora u Beogradu predupredivši i tako mogućnost da se, pre svega sa televizija sa nacionalnom frekvencijom, čuje neki argument koji bi ubedljivom pobedniku eventualno oduzeo neki glas. Ima li eksplicitnijeg dokaza da su institucije države radile za vladajuću stranku, da su stavljene u službu kampanje te strane za lokalne izbore u tri opštine - Aranđelovcu, Boru i Sevojnu i u Beogradu? U glavnom gradu Srpska napredna stranka pobedila je u 15 od 17 opština i već sad je jasno da i samostalno, sa 64 odbornika, njen tim može da vlada Beogradom. Iako nema neizvesnosti o formiranju koalicija, nema dileme ko je šef, građani će još dugo, međutim, neprimereno očiglednoj pobedi, do poslednjeg dana čekati na ime budućeg gradonačelnika. Formiranje organa vlasti iščekivaće se nepotrebno kao i sve druge odluke šefa te stranke, da bi svaka vest i kad u njoj nema informacije mogla lako da postane senzacija i povod za zamajavanje suštine. A suština je da pobeda koja se ne može proglasiti neregularnom, naročito ne fašističkom, kako je to u napadu nezadovoljstva izgovorio kandidat za gradonačelnika drugoplasirane koalicije Dragan Đilas, toliko velika da su za budućnost demokratskih procesa u Srbiji najpresudniji događaji koji će, kontrolisani iz sve užeg centra, uslediti dan posle. Eto brzog odgovora onima koji strahuju od jednopartijske vlasti i pitaju se: čime se sem prevelikom moći koja rađa želju za još više moći i sledstvenim nedostatkom političke kulture može objasniti potreba predsednika države (i vreme koje je uz svu svoju zauzetost uspeo da odvoji za gostovanje na televiziji Pink) da se jutro posle izbora još malo raspravi sa opozicijom i medijima? Potreba da i ono što su po saopštavanju preliminarnih rezultata kazali protivkandidati SNS-u ne ostane poslednje, nego da dobije „adekvatan“ odgovor. U čemu se sastoji želja da se prilikom tako velikog zadovoljstva jedne stranke javno opominje jedini nacionalni dnevni list, od devet ukupno, koji nije na liniji vlasti sve i da otvoreno podržava protivkandidata? U istom gostovanju Vučić je, pride, kazao da više nikada neće pristati da ode na javni servis „dok ne potpiše ugovor da njegov čovek ode zajedno sa njima i da gleda da ne diraju reglere“. Zakon o javnim servisima ne predviđa takvu vrstu ugovora ni mogućnost da neko lupa čvrge zaposlenima, pa bi se ta pretnja imala smatrati da direktnijim ne može biti - pritiskom na rad jednog medija. Iako ne prva, ova pretnja predsednika Vučića RTS-u uvod je u sve buduće. Zamena teza koja je bila povod za ovako brutalnog pomeranja granica, i sama poučna, bilo je gostovanje Gorana Vesića, kandidata sa liste SNS zajedno sa Čedomirom Jovanovićem, liderom LDP, Draganom Šutanovcem, kandidatom za gradonačelnika DS i Draganom Đilasom, kandidatom PSG, NS i LS u emisiji Upitnik, noć uoči predizborne tišine. Vesiću je, naime - još nije utvrđeno da li je, ali se izvesna gledateljka žalila - smanjen ton za dva decibela tokom emisije, te je, po Vučiću, on izgledao kao kibicer, kreten, dobacivač, jer nije mogao normalno da govori. Istina je, međutim, da je gradski menadžer od samog početka imao očiglednu nameru da sve vreme govori preko drugih gostiju u studiju. Na nekoliko opomena nije reagovao, a prekršio je pravila koja je voditeljka pročitala na početku ovog predizbornog programa. Svakome ko je ovu emisiju gledao bilo je jasno da je pred oružjem s kojim je Vesić došao da se bori sa političkim protivnicima voditeljka bila talac. Sve i da pretpostavimo da je Vesić nepravedno utišan - predsednik (uz premijerku) Srbije je poslednja osoba koja bi u demokratskom društvu trebalo da komentariše takav propust, čak i da je upao usred zavere. Iz pretnji upućenih RTS-u proizlazi zaključak i da nezavisna tela ničemu ne služe, jer je preskočen i zanemaren ceo niz procedura kojima bi Regulatorno telo za elektronske medije moglo da opomene i kazni javni servis. Jedna članica Saveta RTEM-a, štaviše, otvoreno je zloupotrebila memorandum tog tela da se javno obrati RTS-u iako je na memorandumu napisan njen lični stav, a ne službena „lekcija“ za taj medij. Izloženoj kritici javnosti, Oliveri Zekić je potom prvi u odbranu stao bivši savetnik za medije Borisa Tadića upamćen i po pokušaju cenzure intervjua tadašnjeg predsednika u Politici. NJegovi najveći protivnici danas su isti oni koji su onomad kad je Politika, zbog promenjene suštine intervjua na autorizaciji odlučila da pusti integralan razgovor - taj list proglasili sramotom i tabloidom, koji ne vodi računa o predstojećim izborima (predsedničkim u to vreme). Zato što su smatrali da slobodan medij treba da vodi računa o imidžu takmičara na izborima, oni danas ne mogu ljudski da odgovore bivšem savetniku. Kao što nemaju opravdanje za odluku izbornog štaba Dragana Đilasa da u izbornoj noći ne odobri akreditacije provladinim medijima, za koje se u kampanji, često nije razaznavalo da li su servis SNS ili mediji čiji je zadatak da objektivno informišu građane. Ta duboka podela javnosti i društva, koja više nije ni ideološka, nego sve više lična, nastaviće da ide u prilog jedinim akterima koji bi uvek morali biti pod lupom te javnosti. I dodatno će hraniti moć natpolovične većine. Jer osim nas samih samo izabrana vlast ima nadležnost da donosi odluke o našim životima - kako joj volja, ako je niko ne kontroliše. I baš to, „država u kojoj ste prinuđeni da drugima kopate jame, da sami ne biste u njih upali“ i „država u kojoj je ćutanje najrašireniji oblik javnog mišljenja, a obožavanje najrašireniji vid javnog delovanja“ - to su države najmanje dobre za građane. Ako se složimo sa Borislavom Pekićem, na čije se misli predsednik Srbije neretko poziva i isto toliko često podseća da mu je SNS podigla prvi spomenik. Pekić, po kome bi još u demokratskoj zemlji ista pravila morala da važe za sve - ne bi sa odobravanjem gledao na uslove današnje političke borbe. Iz podeljenosti, ostrašćenosti i opravdanog gađenja nad konvencionalnim vidom političkog delovanja dogodilo se i to da su iz borbe sa dvema strankama na vlasti kao pobednici izašle jedino dve grupe građana - idealni protivnici svake vlasti. Obe bez reklama i kampanje, suočene sa brojnim optužbama protivnika, jedna okupljena oko Aleksandra Šapića, koji je bez stranačke infrastrukture osvojio 8,9 procenata i druga Inicijativa „Ne davimo Beograd“ za koju je glasalo više birača nego za DS, DSS, SRS, Dveri - Dosta je bilo... Zabluda da Beograd ne glasa za Vučića važi samo ako se Vučić poredi sa samim sobom. Predsednik Vučić imao je ukupno 55 odsto glasova kad je u Beogradu osvojio 44 procenta. Uz manju izlaznost podrška Vučiću, nosiocu liste koji neće biti gradonačelnik, i u prestonici je porasla u odnosu na prethodne lokalne izbore kada je osvojio za procenat manje -43,62 odsto. Demokratska kultura ne može da se razvija u ambijentu (koji bi bio opasan i za uređenija društva) u kome za jednu stranku glasa više od polovine biračkog tela. Moć koja proizlazi iz te polovine morala bi da ima korektiv u institucijama i javnosti, u slobodnim izborima sa fer uslovima i dostupnosti relevantnih informacija na osnovu kojih građani čine izbor. I pre svega u izbornom sistemu koji, u ovom slučaju, više ne odgovara prilikama na političkoj sceni, jer se iskrivljuje njegova suština pretvaranja svakog glasa u mandat i favorizuje „preterano“ veliki. Opasna po diverzitet mišljenja, takmičenje ideja, slobodnu misao i izraz, nije međutim, sama činjenica da taj neko ima vlast do te mere utemeljenu u glasovima. Nego potreba da se drugačiji ponizi, da se uzme još više vlasti, da se nezavisnim telima, pa i institucionalnim kontrolorima - kakva je Skupština - onemogući poštovanje zakona, procedura i nesmetan rad, da se ospori baš svaka kritika i da se o prvom sledećem koji je dobio čak dva i po puta manju podršku akteri pobedničke stranke bave danima nakon izbora. I svim tim sredstvima, šta drugo, nego i u budućnosti zaustavi podrška ma kakvoj drugačijoj ideji o državi i društvu. Opasno je naročito da se uprkos pobedi dozvole (ili ne provere) nepravilnosti glasanja - dupli spiskovi radi kupovine glasova, instaliranje sistema kapilarnih glasova i drugi načini ugrožavanja neotuđivog prava glasa i slobode izbora. Posmatračka misija Crta saopštila je da kvalitet izbornog procesa nije bio u skladu sa međunarodnim standardima za slobodne i fer izbore i da taj trend raste iz izbora u izbore. „Na osam odsto biračkih mesta zabeležena su ozbiljnija kršenja izbornih procedura, dok su ispred sedam odsto mesta primećene pojave poput duplog evidentiranja i grupnog dovođenja birača na glasanje“, saopštili su. I opet, suština nije u tome što reagovanje na te nepravilnosti ne bi bitno promenile rezultat, nego što je odgovor predsednik Gradske izborne komisije Zorana Lukića na to bio: nije bilo većih nepravilnosti. Kad kaže da opozicioni lideri ništa nisu radili sem negativne kampanje i da su se pojavili kao jahači apokalipse, gledaju u nebo i ne veruju kako ih narod ne zaslužuje, Vučić nije daleko od istine. Ispostavilo se da je sve to opozicija činila na sopstvenu štetu. Ali je kritika vlasti uvek politički logična. Jer u interesu izazivača je da ospori onog ko je na vlasti da bi pred biračima opravdao potrebu za promenom. U fokusu vlasti je uvek da odbrani status kvo. Opasan je fenomen da se vlast bavi kritikom izazivača pre, a još opasnije i nakon izbora. Nastavak takve kampanje ne samo da sprečava proboj drugačijih ideja nego i dodatno opravdava postupke građana koji su proizašli iz egzistencijalnog morala, grubo zloupotrebljavanog toliko dugo da nikoga ne bi trebalo ni da začudi što svega 25 odsto građana Srbije veruje da je demokratija bolje uređenje od ostalih (prema istraživanju američkog Pju centra). Kontrolori opozicionih lista svedoče da se opozicija nije dovoljno angažovala, da su na dan izbora bili prepušteni sopstvenom nahođenju, a suočeni sa dobro organizovanim kontrolorima naprednjaka. Pošto na slabostima izbornog procesa i uslova takmičenja i glasanja nisu radili još od kada se žale da ih vlast krši, znači da ni u samoj stranačkoj opoziciji nema dobrih učitelja o demokratiji. Kad jedan čovek drži sve nivoe vlasti u rukama, demokratija je moguća samo ako su ustavni i zakonski kontrolori te vlasti autoritetom snažniji od tog čoveka. Ovako Šapić, koji ne može da dobije na telefon „ni Žiku iz Sopota“ tek u sledećem ciklusu neće imati šanse da se takmiči sa čovekom koji pred izbore može da se sretne i sa Angelom Merkel i sa Vladimirom Putinom (a po svemu sudeći će i ruski predsednik, kao i nemačka kancelarka, biti na istom mestu do tada). Jer je predsednik Vučić ime pozajmio listi da bi bilo jasno da je njegova. I u kampanji nesebično učestvovao. Mogućnost da protivkandidate suprotstavi sebi, a ne budućem gradonačelniku sa liste SNS zakon mu ne zabranjuje. Sa stanovišta morala i političke kulture to su mogli da mu ospore mediji i javnost, pa bi šteta za Vučića bila veća od dobiti. Ali nisu. Otprilike sve od ono malo svojih kritičara (mada ovaj put ne i NIN) predsednik, koji ne krije da vodi i Vladu, Beograd i lokalne samouprave, pomenuo je na konferenciji povodom proglašenja pobede, čime je demonstrirao pravac budućeg vladanja i koncept predsednikovanja u domenu medija i civilnog sektora. Bez kojih će svaka razmena mišljenja, a njome uslovljena i sloboda izbora, biti sasvim nemoguća. A sve će biti legalno.