Dugo putovanje u svitanje

ZLOČIN Dvanaestog marta 2003. godine vraćali smo se autobusom sa pozorišnog gostovanja u Budimpešti. Igrali smo predstavu „Doktor Šuster“ u jednoj od mnogobrojnih velikih i lepih pozorišnih „imperijalnih“ kuća. Priča u ovoj gorkoj komediji zasnovana je na istinitim događajima iz devedesetih godina prošlog veka, kada je kriminal bio uobičajena vladavina vlasti i onih koji su se tim „zanatom“ bavili po ulicama Beograda kao legalnim poslom. Doktor Šuster je nadimak čuvenog hirurga koji je u slobodnom vremenu voleo da popravlja cipele. Kao posledica Alchajmerove bolesti, Doktor se vraća u vreme kad je bio student i pripomagao „budžet“ zanatom kojim se bavio njegov otac obućar. Uz oca je naučio kako se najbolje obnavljaju cipele dostojanstvene sirotinje. I dok on živi izgubljen u prostoru i vremenu svoje bolesti, zloupotrebljavaju ga kriminalci i visoki inspektor policije da operiše ranjene posle uličnih obračuna, izbegavajući, tako, bolnice gde bi mogli da „padnu“ ili da im se osvete. Doktor je u svojoj bolesti ubeđen da radi čestito i pošteno, kao što je radio celog života. Jednom rečju, to je drama o strašnim vremenima i zločinima poslednje decenije dvadesetog veka, koji će se preliti i u dvadeset prvi vek. Sve ovo pričam o onim užasnim godinama koje i danas neko pominje kao vreme blagostanja i dobrog života. I to njihovo sećanje nije posledica Alchajmerove bolesti, to je posledica „dobrog života“ od političkog, privrednog ili uličnog kriminala. I kad smo pomislili da će se, posle 5. oktobra 2000. godine, država obračunati sa svim vidovima bezvlašća i kriminala, svađe i sukobi pobednika doveli su do obnove „paranormalnih snaga“ političkog i uličnog mraka. Ovaj uvod, kao prolog tragične drame, podsećanje je na užasna vremena koja su prethodila zločinu. Vratiću se sećanju na povratak sa gostovanja Zvezdara teatra u Budimpešti, 11. i 12. marta 2003. godine. Putujemo autobusom, i usput, dogovaramo se da negde pred granicom svratimo u jedan od tržnih centara, gde bi neko popio kafu, kupio nešto ili samo prošetao po hali sa prodavnicama robe „od igle do lokomotive“, kako su se reklamirale preteče današnjih tržnih centara - sofisticiranih vašara. I dok smo pričali, šaleći se, kako će zbog pojedinih ljubitelja kupovine svega što se prodaje, dogovorena pauza od 15 minuta potrajati sat vremena, neko je iz sredine autobusa (posle telefonskog razgovora) rekao uspaničenim glasom: Ranjen je Zoran Đinđić! Neko je pucao u njega! Nastala je tišina kao kad neko nešto nije dobro čuo ili je čuo i u to što je čuo ne može da poveruje. Posle prvog šoka, nalik na saznanje o dijagnozi neizlečive bolesti, usledila su pitanja na koja niko nije imao odgovor, i svako je tipkao brojeve telefona pozivajući rodbinu u Beogradu. Nastala je panika i užas uz bezbrojna pitanja koja su se svodila na jedno jedino: Ko je smeo da izvrši tako strašan zločin? U razgovoru sa mojom suprugom, Nadom, saznao sam da je Zoran „teško ranjen“ i da se lekari bore za njegov život koji se, neumitno, gasi. I da je velika uznemirenost među ljudima, uplašenim za život zemlje u kojoj se premijer države „strelja“ na ulazu u kuću – simbol prava i pravde svakog naroda. Da li je moguće da je „neko“ odlučio da tako strašno presuđuje tek uspostavljenoj - verovalo se, „demokratskoj vlasti“ i prvom čoveku vlade zadužene za obnovu mirnog i civilizovanog života. Zaustavili smo se ispred pomenutog velikog tržnog centra u blizini granice i od svih priča i planova koliko ćemo se zadržati ostala je samo kratka i mučna tišina, pauza od nekoliko minuta. Neko je išao svojim putem ili smo pričali o užasu kako smo otišli iz jedne zemlje i kako se vraćamo u drugu zemlju u kojoj je sve moguće. Zlo se, znači, istorijski gledano, nastavlja. I svi smo imali osećanje beznađa, gorčine, nemoći, besa i prezira prema životu koji je jedna starija gospođa izrekla rečenicom - uzdahom: „Kako mi se ne vraća tamo“. I pogledala je „tamo“, negde, gde je bila naša zemlja sa pojedinim ljudima koji i dalje čine sve da je svako (ko može) napusti i ode što dalje. I da se nikad više ne vrati. Nastavili smo put i – u tišini, pokazali pasoše mađarskim i našim carinicima koji su sve obavili brzo i reda radi i sami zabrinuti šta će se događati narednih dana. I niko nije rekao naglas, ali su se svi pribojavali, da je atentat na Zorana Đinđića pucanj u srce države, organizovani pokušaj državnog udara. Sve ostale priče i nagađanja šta bi taj zločin mogao biti i značiti, bili su samo „nada“ da zlo nije upereno protiv opstanka svih građana i zemlje Srbije. I da se, ne daj bože, neće ponoviti jedan od onih naših čuvenih zločina sa „neprijateljima naroda“ koji su bili uvod u menjanje zemlje sa tragičnim posledicama. Posle izvesnog vremena, začula se i zvanična vest iz zvučnika autobuskog radija: „Na ulazu u zgradu vlade ranjen je premijer Zoran Đinđić. Lekari mu se bore za život. Istraga je u toku“. A Zoran je bio smrtno ranjen i svaki pokušaj spasavanja njegovog života bio je uzaludan. Pogođen je specijalnim snajperskim metkom koji razara sve što pogodi. Takvu municiju i takav snajper mogao je da ima vrhunski profesionalni ubica sa „vrhunskom dozvolom“ da izvrši zločin. Niko sam i na svoju ruku nije smeo da ubije premijera države. Petnaest godina posle Zoranove smrti - streljanja, i danas se ne zna ko je kome rekao, naredio, odobrio ili samo klimnuo glavom da se „državni neprijatelj“ ubije baš na ulazu u prvu i najvažniju kuću u zemlji. Nemamo odgovor na mnogobrojna pitanja bitna za mir i budućnost zemlje u kojoj je obračun sa „neprijateljima“ provereno najsigurniji kad se izvrši sekirom, bajonetom ili metkom. METAK KOJI PUTUJE Ubrzo posle Zoranove smrti i sahrane, sa ispraćajem od nekoliko stotina hiljada građana iz cele zemlje, napisao sam priču – sećanje za nedeljnik NIN kao neobičan i zloslutni događaj iz vremena poznatog po krađi izbora 1996. godine. Od prvih protesta 1991. godine, pa do 5. oktobra 2000. godine, bio sam zadužen i samozadužen za organizaciju protesta i mitinga, kao čovek kome je posao da pravi „predstave“. Tako je bilo i te zimske noći u prostorijama Demokratske stranke, uoči onog veličanstvenog dočeka Nove godine. Ovog događaja sam se setio kad sam čuo da je Zoran pogođen snajperskim metkom. Pomislio sam kako je od one zimske noći, 1996. godine, metak putovao i ubio ga sedam godina kasnije. A taj događaj se zbio ovako. Našli smo se, kao i obično, na petom spratu, u prostorijama Demokratske stranke, preko puta Albanije. Tu su bili Zoran, Vuk, Vesna, Vladan... Koštunica nije hteo na ulicu. Dogovor je bio da se sa prozora te zgrade, uz pomoć jakog ozvučenja, građani obaveštavaju svake večeri šta se stvarno događa jer su svi mediji bili u rukama lopova narodnih glasova. I dok smo se dogovarali, praveći planove o demonstracijama „do neopozivog priznavanja volje glasača“, u zgradi preko puta, na spratu iste visine, upalilo se svetlo. Bilo je oko osam sati uveče, sneg je padao, zima, mrak... Pogledali smo, mahinalno, i ugledali malo „neobičnu“ scenu. Jedan čovek, bez maske na licu, gurao je sto prema prozoru; sve vreme nas je posmatrao kao da obavlja neki kancelarijski posao. Pošto je namestio sto kako je želeo, uzeo je neku kutiju, nalik na kutiju violončela, spustio je na sto, otvorio i izvadio delove snajpera. Polako, bez žurbe, sastavljao je snajper, deo po deo. Mi smo se zgledali, prvo sa osmesima, a onda sve mirnije i ozbiljnije... Kad je snajper bio „gotov“, čovek je legao na sto i uperio ga prema našem prozoru. Za trenutak, instinktivno, leđima smo zagrejali zidove, ali posle dva-tri minuta, Zoran je rekao: „Da je hteo da puca, ne bi palio svetlo. Plaši“. I, seli smo za sto, a čovek nas je gledao preko snajperskog krsta, ne pomerajući se. I mi smo, kao, normalno pričali, a svako je, verovatno, osećao jednu tačku na glavi koja je bila malo toplija. Nakon pola sata, čovek je ustao, sklopio snajper, polako, pažljivo, pogledao nas još jednom i ugasio svetlo na petom spratu zgrade bivšeg Jugoeksporta. I mi smo ubrzo završili priču, izašli na ulicu i pošli kućama, i, tek tad, snajper je „proradio“. Na leđima sam osećao da me neko prati, posmatra i „brine o meni“ i mome životu koji ne vredi ništa. Mi smo te noći mislili da snajperista nije pucao, a on je, zapravo, ispalio metak koji se „zaledio“ u prostoru i vremenu da bi se aktivirao 12. marta 2003. godine. Metak je putovao sedam godina. I DOKLE TAKO? Početkom 19. veka, ubismo Karađorđa sekirom, a nešto kasnije, jednog od najumnijih ljudi svoga vremena, kneza Mihajla Obrenovića, mecima u Košutnjaku. I ceo vek provedosmo i na jedvite jade preživesmo u borbama za oslobođenje zemlje. I taman se delimično oslobodismo vekovne robije, dođe novi 20. vek, kad ubismo kralja Aleksandra i omraženu kraljicu Dragu mecima i bajonetima, a uz njih i Draginu braću i skoro celu vladu na kućnim pragovima. I opet, opravdanje je bilo da se zemlja „branila“ od „neprijatelja naroda“. I skoro ceo 20. vek proživesmo i nekako preživesmo u strašnim ratovima. Nije mi poznato da je ijedna zemlja u svetu u 20. veku doživela i delimično preživela šest ratova: tri balkanska, dva svetska i jedno eksperimentalno bombardovanje, 1999. godine, koje nam je zatrovalo zemlju „osiromašenim uranijumom“, zauvek. I dođe 21. vek i treći milenijum i ponovo se latismo puške-snajpera da se samoubijamo i novo doba počnemo zločinom sami nad sobom. Malo nam je što nas je ubijao ko je stigao, nego se u pauzama stradanja od ruke stranog krvnika sami skraćujemo za živote naših najviđenijih, najboljih i najznačajnijih ljudi. I dokle tako? I kakva je budućnost zemlje u kojoj se ubijaju ljudi „od imena“ samo zato što su ih bolesnici proglasili „narodnim neprijateljima“? I da li će ikada mir i sigurnost biti iznad svake dnevne politike kao najvažniji razlog da se u zemlji Srbiji ostaje, opstaje i živi onoliko koliko nam je suđeno? Dugo putovanje u svitanje traje vekovima. I kad god pomislimo da će da svane, život nam se smrači. I uvek je neko drugi kriv. I u većini pomračenja jeste, samo što i mi, ponekad, ugasimo svetlost sveće. Daleko je Šantićevo sunce i ostajanje ovde. I sve je dalje...