Kako razoružati populiste

Triput ura za Donalda Trampa. Bez njega, Zapad bi na populizam i dalje gledao kao problem specifičan za centralnu i istočnu Evropu. Trampovo predsedavanje je najbolja moguća potvrda činjenice da populizam nije samo proizvod navodne „nezrelosti“ postkomunističkih zemalja. Lav Tolstoj je navodno rekao da što je neko udaljeniji od događaja, to mu se više ti događaji čine neizbežnim. Tako je i s aktuelnim usponom populizma. Ali nije bilo neizbežno da poljska partija Pravo i pravda 2015. sa 38 odsto glasova dođe na vlast; niti je bilo neizbežno da Tramp postane predsednik SAD uprkos tome što je osvojio skoro tri miliona glasova manje od svoje protivnice. U oba slučaja su sreća i nekompetentnost rivala takođe uticali na rezultat, kao što su uticaja imali i na to da u 2017. u Francuskoj na vlast dođu liberalne snage. Svejedno, na pragu 2018. godine, treba biti svestan da bi i ona mogla da se izrodi u godinu populističkih potresa. Na kraju krajeva, nema ničeg novog u vezi s populističkim politikama u demokratijama, bile one mlade ili stare. U 19. veku je tzv. Pokret za slobodno srebro Sjedinjene Države podelio gotovo na isti način na koji odnos prema bregzitu deli današnju Veliku Britaniju. (Pokret za slobodno srebro zalagao se za neograničeno kovanje srebrnog novca nakon što je Kongres 1873. srebrni dolar izostavio sa spiska odobrenih kovanica, prim.) Populisti beleže uspeh eksploatišući to što su građani uvereni da se establišment otuđio od njih, propuštajući ili ne uspevajući da odgovori na bazične izazove s kojima se oni suočavaju - recimo s lošim prinosima ili deflacijom u SAD sedamdesetih godina 19. veka, ili s migracijom u današnjoj Evropskoj uniji. Oni obično predlažu jednostavna rešenja za komplikovane probleme. A kad se nađu na vlasti, obično ne uspevaju da ispune obećano, ali se to ispostavi tek kad su već potrošili sve državne pare. Oni mudriji među zagovornicima vladavine establišmenta u izvesnoj meri prihvataju neke populističke argumente, koji onda postaju deo njihovih političkih programa. Nakon što su ti ustupci načinjeni, emocije se obično smire, a socijalna stabilnost je ponovo uspostavljena. Šta danas najviše podstiče ogorčenje populista? Sudeći po zemljama poput Poljske i Mađarske, postoje najmanje tri razloga: klasni resantiman, očajanje zbog demografske situacije, te osećanje identitetske ugroženosti. Svaki od ovih razloga za ogorčenje ima legitimnu osnovu, i svakom treba posvetiti pažnju. Suprotno raširenom uverenju, nijedan od ovih razloga za ogorčenje nema striktno ekonomske korene. U Poljskoj prihodi rastu a nejednakosti se smanjuju već 25 godina. Pa ipak, u tom su periodu obični ljudi postajali u sve većoj meri nepoverljivi prema elitama koje, iz njihove perspektive posmatrano, žive rasipnički dok se svi ostali muče da sastave kraj s krajem. Deo problema jeste u tome što očekivanja idu dalje od realnosti. Kad očekivanja ne budu ispunjena, ljudi počinju da sumnjaju kako uslovi društvenog ugovora između građana i vlasti nisu fer. Mnogo više nego nejednakost u primanjima, taj osećaj da stvari nisu pošteno postavljene jeste ono što obezbeđuje gorivo populističkim pokretima. Uostalom, pojedinac može da zarađuje mnogo više od minimalne zarade u Poljskoj a da i dalje bude ogorčen zbog toga što belosvetski bogataši u poreskim rajevima skrivaju bilione dolara, ili zato što multinacionalne kompanije rutinski izvrdavaju svoje poreske obaveze. Osim toga, populisti, uprkos svojoj rasističkoj retorici kad je reč o migracionoj politici, ne greše kad sugerišu da je izdašni sistem socijalne zaštite nespojiv s otvorenim granicama. Na drugoj strani Mediteranskog mora je milijardu ljudi kojima se ne može zameriti zbog toga što bi da žive u nekoj evropskoj državi s razvijenim sistemom socijalne zaštite. Mnogi od njih žive u zemljama koje ne samo da nemaju sistem socijalne zaštite, nego ni funkcionalnu državu. Evropa ne može svakog da primi. Legitimno je debatovati o tome koliki je nivo imigracije prihvatljiv, koliki su apsorpcioni kapaciteti zapadnih zemalja i kakva je kontrola granica. Fer je postaviti pitanje postoje li bolji načini od masovne migracije da se reše problemi do kojih dovodi okolnost da je populacija zapadnih zemalja sve starija, poput produženog važenja dečjeg dodatka i roditeljskog odsustvovanja s posla zbog brige o deci. Ono što populiste i njihove simpatizere najviše iritira jeste što već i samo postavljanje ovakvih pitanja ljude izlaže optužbama za netoleranciju, ako ne i nešto gore od toga. Što se pak tiče trećeg razloga za ogorčenost populista, bilo je predvidljivo da će oni koji su u eri globalizacije i meritokratije ostali na začelju posegnuti za kolektivnim identitetom kao izvorom sopstvenog osećaja dostojanstva. Posebno je u Poljskoj i SAD taj trend ojačan opadanjem broja osoba koje sebe smatraju religioznim. Nacionalizam je poslednje utočište onih koji se boje gubitka jednog načina života. To je jednim delom reakcija ugroženih većina koje ne žele da postanu manjine. Pored svih razloga za ogorčenost, u obzir treba uzeti i činjenicu da je, istorijski gledano, svaka revolucija u komunikacijama vodila i političkoj revoluciji. U svetu neregulisanih društvenih medija, populistički demagozi ne moraju da ulažu preveliki trud kako bi podstakli konfuziju, paranoju i cinizam koji su se u biračkom telu već nagomilali. Kreatori politike i politički lideri moraju da se posvete otklanjanju ovih temeljnih razloga za zabrinutost običnih ljudi koju populisti potom eksploatišu. Prvo je potrebno popraviti kapitalizam, tako što će se osigurati da oni koji doprinose društvu budu primerenije nagrađeni nego što je to sada slučaj. Čak i ako prihvatimo da finansijeri daju veći socijalni doprinos od doktora, da li se od nas zbilja očekuje da poverujemo kako je taj doprinos hiljadu puta - ili deset hiljada puta - veći? Isto tako, vreme je da se izopšte kompanije i pojedinci koji i dalje imaju račune u poreskim rajevima. EU je, sa svoje strane, u pravu što insistira da multinacionalne kompanije treba da plaćaju poreze svuda gde posluju. Zemlje članice moraju da podrže predloge Evropske komisije za uvođenje oštrije kontrole u ovoj oblasti. Drugo, potrebno je da vlade ponovo uspostave kontrolu nad nacionalnim - ili, u slučaju EU, nadnacionalnim - granicama. Građani žele da se i oni nešto pitaju oko toga ko će doći da živi s njima, i pod kojim uslovima. I žele da budu sigurni da oni koji će doći planiraju da postanu dobri susedi. Treće, političari moraju da prestanu da eksploatišu jeftini nacionalizam za taktičke izborne dobitke. Oni su dužni da biračima objasne zašto će njihovi interesi biti bolje zaštićeni kroz multilateralizam. Ovo posebno važi za EU, koja mora da kultiviše izraženiji evropski patriotizam, možda i kroz zajedničke vojne akcije na periferiji. Konačno, internet, društvene mreže i druge nove tehnologije moraju da budu regulisane, bilo tako što će se na kompanije izvršiti pritisak da o tome same povedu računa, bilo uvođenjem novih zakona. Kao i svaki proizvod koji promeni svet, i digitalne tehnologije očigledno imaju loše strane koje se ne mogu ignorisati. Ovo jesu ciljevi koje je teško dostići, ali su ostvarivi. Suprotno defetizmu koji danas toliko preovlađuje, potrebno je, na demokratski način, usvojiti zakonske i druge regulativne mere usmerene na rešavanje problema koje su populisti identifikovali. Ali s tim mora da se požuri. Ako mi ne delujemo, populisti hoće - i to će imati mnogo pogubnije posledice nego što je to sada slučaj.