Mnogo smo očekivali od civilizacije

Ambiciozan roman Srđana Srdića Srebrna magla pada (Partizanska knjiga) verovatno je jedino delo u nekom od najužih izbora za NIN-ovu nagradu koje su pojedini čitaoci vraćali u knjižare, ubeđeni da se s njihovim primercima neko poigrao – đavo neki, dokon u štamparijama, nameren da vica radi poremeti redosled strana. Đavola ipak nije bilo, svaka naizgledna nasumičnost je ne samo namerna, već i proračunata, pa se među publikom stalo govorkati da postoje i različita, komplementarna izdanja romana istog naziva. U jednom izdanju, kažu, nema pojedinih odeljaka, u drugom nema nekih drugih – otud i izmeštena paginacija – pa je neophodno čitati oba kako bi se iskusilo čitavo delo. Srdić u razgovoru za NIN uverava da su svi primerci knjige istovetni i da je njena hermetičnost – a tekst uistinu ume da bude teško prohodan – posledica dvojakog impulsa. S jedne strane namera je da se tematizuje dijalektika neophodnosti i nemogućnosti komunikacije između ženskog i muškog lika, novinarke i pisca koji je nekoliko godina u samoizolaciji, a s druge je težnja da se ova dijalektika ureči. Kako, uostalom, pisati o ljudima kojima je nemoguće da komuniciraju, premda je upravo međusobna komunikacija jedino smisleno što im je preostalo? Odgovor zna Srdić – napisao je delo koje, kao i većina ambiciozno zamišljenih i uspelih književnih zamisli, zahteva strpljenje koje potom višestruko nagrađuje. Knjigu je neophodno naučiti čitati, jer se potom doslovce otvara, kao bukvar potresnih, dirljivih sudara unutrašnjih stanja likova čije bojazni nimalo nisu neosnovane. Srebrna magla pada je nesvakidašnji detektivski roman koji se bavi unutrašnjim, životnim lomovima i željom da se lomovi nekako razumeju, kada mogućnost zaceljenja već visi o koncu. Stoga, na koncu, kako je Srdić osmislio Srebrna magla pada? „Od svoje prve knjige Mrtvo polje bavim se isključivo jezikom koji funkcioniše onako kako tematsko središte romana zahteva. Činilo mi se da knjige koje su se bavile devedesetim godinama ne govore o onome što se dešavalo adekvatnim jezikom. Ono što sam tada viđao na ulicama nije podsećalo na stvarnost koju sam do tada poznavao. Ako govorim o stvarnosti koja je izmakla svakoj kontroli, ne mogu da o njoj pišem neorealistički. Morao sam da izmislim drugačiji jezik. U Srebrna magla pada su me zanimali međuljudski odnosi u embrionalnoj fazi. Ako je poremećena komunikacija u prvom romanu funkcionisala na političkoj, kolektivnoj i istorijskoj razini, ovde sam je izolovao u laboratorijske uslove, između dva junaka koji su ostavljeni samima sebi i govore samo jedno drugome i koji pričaju o onome što se tiče njihove egzistencije. Hteo sam da vidim da li je i pod kojim uslovima ta komunikacija moguća, kakva je njena hronologija, šta je rečeno, a šta prećutano“, kaže Srdić za NIN. Zašto je njihovo susretanje posredovano komunikacijom preko interneta? Jer je tehnologija omogućila da muški lik godinama živi, jede i plaća račune od pisanja tuđih radova i da pritom uopšte verbalno ne saobraća s drugima. Prisutan je i neprisutan. Traume koje su ih oblikovale zato isprva deluju neiskazivo i zato se njegova trauma otkriva tek na kraju, u najekstenzivnijem poglavlju, čime njegovo ponašanje dobija objašnjenje. Čitalac vidi likove u njihovim destilovanim formama. Pisac je svesno u samoizolaciji. Novinarkina situacija je kompleksnija, jer se tiče potrebe za duhovnom, emocionalnom, pa i ljudskom ispunjenošću. Ne umeju da govore, a moraju, jedno s drugim. On je zaboravio kako jezik funkcioniše, jer ga nije koristio. S druge strane, ona otvoreno kaže da ne ume da piše. Zato je ovaj roman zapravo roman o pisanju romana, o pronalaženju jezičkog koda, a jezik je najvažnija stvar koju imamo. Kada muški lik ispriča šta je imao, kada napiše svoj roman, on prestaje da postoji. Sam kraj je, međutim, poveren njoj i njenom saglasju sa sopstvenom lepotom i emocionalnošću. To je verovatno najvažnijih desetak strana koje sam napisao. Trenutak u kojem shvata da svet ne bi bio isti bez nje i bez tog njenog saglasja je prostor njene humanosti. Svest da si ti ono što je lepo. Oba lika su zapravo u krizi samorazumevanja. Kako se jezik odnosi prema tome kako sagledavaju sami sebe? Malo ko čuje ono što izgovara. Mislim da su rijaliti programi pokazali koliko je strašno slušati sve što neko u toku jednog dana izgovori. Učesnicima u tim programima bi najveća kazna bila da ih neko natera ne da odgledaju, već da preslušaju sve što su rekli. Nije sve izgovoreno relevantno. Štaviše, neizgovoreno je često važnije. Pisanje ovog romana sam olakšao kada sam pronašao ton i razlog zašto moji likovi govore kako govore. S muškim glasom je bilo lakše – neko ko dugo ne govori mora da govori šturo, zatvorenim iskazima, na nivou registrovanja oseta na osnovu kojih se grade slike i značenja. Ženski glas me je namučio, prevashodno psihološki, jer, očito, nisam žensko. Setio sam se priče o Entoniju Perkinsu i ozbiljnih problema koje je imao nakon snimanja prvog, Hičkokovog Psiha. Takva saživljavanja nekad budu u najmanju ruku čudna. NJeni iskazi idu do paroksizma kojeg je s protokom pripovednog vremena sve više. Ona se kroz jezik oslobađa. Zato mislim da je ovaj roman u humanom smislu afirmativniji od prethodna dva. Uz poglavlja ženskog lika su navođene muzičke sugestije za čitanje. Koliko je muzika bila važna za pisanje, a koliko za čitanje? Iako sam propao kao muzičar, nisam propao kao slušalac i iskreno ne bih voleo da me neko stavi pred izbor da mogu samo da čitam ili samo da slušam. U ovom romanu, muzika je bila u direktnoj vezi s rečenicom. Poglavlja koja imaju muzički predložak sam pisao dok sam te predloške slušao. Strpljiviji slušaoci bi trebalo da mogu da reprodukuju taj osećaj ako knjigu budu čitali uz sugestije. Da ih umiri i uznemiri, da shvate zašto rečenice zvuče kako zvuče. Mislite li da živimo u vremenu tiranije objašnjavanja, pravdanja, pa čak i objašnjavanja angažovanosti umetnosti? Napravili smo strašno dosadan svet. Mislim da se većina ljudi nažalost užasno dosađuje, što podrazumeva i nedostatak interesovanja za nijansiranje sveta koji nas okružuje. Prisutno je samo bezlično nestrpljenje. Ne mislim da je ovaj istorijski trenutak ekskluzivan, ali mislim da smo mnogo očekivali od civilizacije. Očekuješ da se neke stvari ne dešavaju. Da postanu nemoguće. Prevaziđene. Onda slede razočaranje i anksioznost, ali makar možeš da pričaš i pišeš o tome. Sledi nam komunikacijski angažman, vrlo jednostavna stvar – neko da govori, a neko drugi da sluša. U romanu postoje dva zloglasna poglavlja u kojima pisac reaguje na sliku Ajlana Kurdija, trogodišnjeg sirijskog dečaka kojeg je Egejsko more izbacilo na obalu, i snimak na internetu emitovanog samoubistva dvanaestogodišnje Kejtlin Dejvis. Zašto ste ih ubacili u roman? Želeo sam da pronađem motivacionu logiku koja neće delovati namešteno. Morao sam da čitaocima predočim zašto se moj junak toliko plaši i šta ga užasava. NJihove smrti niko ni u jednoj knjizi nije izmislio. Desile su se. More izbacuje mrtvu decu i deca umiru na internetu. Nekoliko hiljada godina civilizacije kasnije, došli smo do toga da treba da se plašimo takvih stvari. To svedoči o bedi postojanja. O nesavršenosti vrste. Pitao sam se treba li da te segmente uvrstim, a onda sam shvatio da nam je Kejtlin svima prenela poruku. Gledao sam taj video osam ili devet puta, po četrdeset dva minuta, i nikome to ne želim. Najstrašnije iskustvo u životu. Ali, ni snimci ne bi trebalo da postoje. A postoje baš kao poruka nama, preostalima. Da li je jezik više brana međusobnom sporazumevanju, ili je jedino što ga omogućuje, ili je oba? Nemamo mnogo izbora, ili – zapravo, imamo sasvim dovoljno evolutivnog, civilizacijskog izbora da budemo najbolji što možemo, u čemu jezik može samo da nam pomogne. Međutim, često nije tako. Ima pisaca koji opsesivno prate isti koncept. Malo ko ko je čitao Kafku ili Beketa, recimo, neće moći da na neviđeno prepozna njihove tekstove. Pokušao sam da lociram sebe – moje knjige jezički ne izgledaju isto, ali se sve bave poremećenom komunikacijom. Nekada su razlozi lične tragedije, nekada su politički ili društveno obojeni, nekad jednostavno nema volje. Nerazumevanje i posledice nerazumevanja me interesuju. S druge strane, pisci proizvode svetove, a u ovom sam, smatram, pružio najviše do sad u ispitivanju jezika i njegovih ograničenja. Kako se došlo do izmeštanja paginacije? Moji junaci se ne poznaju. Pisac ne zna ništa o novinarki, dok ona na osnovu pročitanih njegovih knjiga misli da ponešto zna o njemu. On drugima nije bio naročito važan pisac, ali njoj je bio važan. Isto tako, ona je dobila odrešene ruke da uradi intervju s kim hoće, jer magazin za koji radi prestaje da postoji. Nikome nije važan. Niti ona zna zašto njega u svetu nema nekoliko godina, niti on zna bilo šta iz njenog života. Pošto intervju ne funkcioniše, jer ne može da funkcioniše, mora da se odvija možda ne mucavo, ali svakako isprekidano. Jezički oštećeno. Oni su u različitim fazama traume, a niko ne može drugom ljudskom biću o svojim traumama da govori iz početka. Pritom, ako bismo iz knjige izvukli njene delove, išli bi hronološki i činili bi celinu, regularnom paginacijom. S muškim glasom nije tako. Knjiga koju neko iznajmi, kupi ili ukrade se zove Srebrna magla pada. Od četvrtog poglavlja, gde se prvi put čuje muški glas, ponovo stoji naslovna strana. U knjizi, dakle, funkcionišu dve knjige. Nevolja je što se one zovu isto. Nevolja je što njen i njegov fiktivni svet dele naziv, što zavisi od njihove emotivne povezanosti koja može trajati sekundu, ili čitavu večnost. Književnost, dakle, ne mora da bude dosadna. Izumi postmoderne, koje više nema, nisu do kraja iskorišćeni. Isto važi za izume iz svih drugih epoha. Čini se da novinarka gubi stožere identiteta, dok pisac razvija višak identifikacije. Šta takvi imaju jedno drugome suštinski da ponude? Vreme koje drugi ljudi nemaju. Većina ljudi posle ponoći spava, malo kome se desi ono što se njima događa. Oni uopšte ne spavaju. Niko nema višak vremena, a oni imaju. Tehnologija je jeziva. Naizgled je omogućila ljudima da nikad ne budu sami u tom vremenu. Neko je uvek onlajn. Ali, to može da bude bilo ko, samim tim niko, a onda je svejedno. NJima, međutim, nije svejedno. Kod nje postoji voljni momenat da uradi intervju s piscem, a zapravo da nešto proba da ostvari, da to vreme ispuni. S druge strane, on je taj koji odlučuje da odgovori. To bi ujedno trebalo da bude najdirljiviji trenutak u knjizi – da neko ko je izdržao nekoliko godina da ni reč ne progovori, odluči da stupi u komunikaciju s nekim koga ni ne poznaje. Jedno drugome nude svoju potrebu, a ta potreba se s vremenom menja. Fikcionalni svet koji se zove Srebrna magla pada nije zamisliv bez njih dvoje. Zajedno ga prave, zajedno tvore poslednjih deset strana teksta. Želeo sam da napišem knjigu o ljubavi, o jakoj potrebi da jedno drugome ispričaju elementarne stvari o sebi, svesni da to mogu samo jednom. Negujemo predstavu o ljubavi koja bi trebalo da funkcioniše na bazi najveće zamislive intime, a nisam siguran da bi većinski deo čovečanstva sebi poželeo takvu intimu. NJihova komunikacija prolazi kroz nekoliko faza. Koliko su naivnost i otvorenost danas poželjni, a koliko su neophodni? Ovde sam se najmanje bavio kontekstom. Mrtvo polje doživljava prvi prevod i mislim da nepoznavanje lokalnog konteksta od pre dvadesetak godina može da oteža čitanje stranoj publici. Isto važi i za drugi roman Satori. Ovde sam se bavio kontekstom onoliko koliko je zahtevala logika romana. Ako živiš u stanu, moraš platiti račune. Muški lik živi od falsifikovanja, iza ekrana, nemoralno, ali uredno i usamljeno. Jedna ukrajinska čitateljka me je pitala šta bih mogao da poručim svojim čitaocima na nivou nekakve životne istine. Umesto odgovora sam osetio nelagodu. Ja sam samo želeo da proizvedem lep, muzikalan jezik. Plašim se da dajem odgovore. Zna se da je svet neprijatan. Zato sam svojim likovima i pružio vreme mimo sveta, noću, gde mogu da budu dečak i devojčica, gde im ništa ne može naškoditi i gde mogu da zavise samo jedno od drugog. Ako je to naše poslednje utočište, onda utočište ne zvuči toliko loše.