Ishitrena reakcija

U svojoj reakciji na moj tekst Kraljica Herc u zemlji čuda (NIN br. 3504), a pod naslovom Suština rada u pozorištu (NIN br. 3505), direktorka Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Tamara Vučković Manojlović, prebacuje mi što sam, ne proverivši zakonske okvire, kritikovao beogradska pozorišta što nisu radila za državni praznik Sretenje. Posebno ističe moju opasku da je to možda zato da bi i glumci imali vremena „za praznovanje“, iako jedan deo njih nije „danima i nedeljama“ uključen u redovne aktivnosti svojih kuća, probe i predstave. Na ove kritike nema šta da se kaže, osim da su tačne, da sam mogao da znam da se za državni praznik po zakonu ne radi, osim ako za taj rad niste dodatno plaćeni, za šta naša pozorišta, koja i inače rade u vrlo teškim finansijskim uslovima, izvesno nemaju sredstva. Zbog svega ovoga ne ostaje mi ništa drugo nego da se izvinim Tamari Vučković Manojlović i svima koji su se ovim mojim ishitrenim, kvaziduhovitim komentarom s pravom našli povređeni. To mi uopšte nije bila namera, on je nastao iz novinarske frustracije zvane rok za predaju teksta, a u trenutku kada sam shvatio da gotovo da nema predstave koju do tog roka mogu da vidim u beogradskim pozorištima. Ovo nije nikakav pokušaj opravdanja, već samo objašnjenje jedne ishitrene reakcije, zbog koje se, ponavljam, iskreno izvinjavam. Što se tiče mog usputnog komentara o „autocenzuri“, ni taj se fenomen ne može generalizovati, iako se izvesno prepoznaje, te bi zahtevao detaljnu analizu.