Veliki ljubavnici su najveći glumci

Krajem devedesetih i u prvoj deceniji novog milenijuma, u amfiteatar Učiteljskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, u okviru nastavnog predmeta Masovna komunikacija, pozivani su gosti iz profesionalne produkcije štampe, filma, radija, televizije i digitalnih medija: Gostujuća predavanja su bila realizovana kao improvizovane ispovesti i neformalni intervju, u okviru otvaranja istine s one strane medija; a sve u cilju kultivisanja kritičke distance i rafinovanja estetskog pristupa fenomenu duha medijskog vremena. Za one koji podučavaju buduće ljude-od-kriterijuma... Ovo su autorizovane beleške sa takvog susreta studenata i Nebojše Glogovca koje je NIN-u ustupila profesorka Svetlana Bezdanov Gostimir. PARTNERI U FILMU Izbor glumaca, odnosno kasting je, pre svega, stvar reditelja, ili čoveka zaduženog za kasting, za podelu. To je isto kao i u životu: srećeš žene ovakve ili onakve, pa se s nekima stvarno super spojiš, sa nekima je to samo na nivou trenutnog praskanja, a sa nekima nema bukvalno ničega. Tako je i sa partnerima, bilo muškim, bilo ženskim, svejedno. Sa nekim ljudima možeš da uđeš u razmenu emocija, da se ti nastavljaš iz njegove emocije, da gradiš dalje... sa nekima moraš da teraš samo svoju priču, jer oni teraju samo svoju... ali ni jedno, ni drugo, ni treće ne garantuje uspeh. Ili neuspeh. Može savršeno dobro da izgleda ta otuđenost dvojice ljudi koji pletu svako svoju priču: tu je prisutna neka selektivna gluvoća i, kao, oni nešto pričaju. Nije do mene biranje partnera, naravno. Retko se dešava da sam sigurno u projektu, pa pitaju s kim bih voleo da igram. Dobar tekst traži razmenu. Dobar tekst nudi razmenu i to samo treba ubrati. ŽIVOTNI UČITELJI Da, mislim da još nisam sasvim slobodan u baratanju svojim resursima. Teško je uopšte doći do toga, možda se nikad u životu i ne dođe, ali, prosto, potreban je neki veliki mag, neki beli mag koji će izvući iz tebe, koji će te otvoriti. To nije zadatak reditelja – nije njegov problem da rešava tvoj problem, lični, koji se reflektuje na profesionalni. NJegovo je da izvuče ono što tad tu treba. A tvoje je da učiš iz tih povremenih otvaranja kako ćeš da otvoriš sve. Sećam se Unkovskog, kad smo u pozorištu radili Bure baruta, u sceni kad treba da uđem u autobus... 10 minuta stampeda, da se napravi kontinuirana energija, koja dovodi do njegovog konačnog pucanja. Nisam znao kako. Imao sam nož kod sebe i kolebao se između moći koju mi on daje... da budem miran i da mogu sve te putnike u autobusu da maltretiram? A opet, Andrej ima problem koji ga forsira, koji ga tera u ludilo. E, i onda je bilo nekoliko pokušaja, radimo probe, i ne ide! A onda je Unko u jednom trenutku rekao: „Nebojša, da ti kažem nešto“, i sa 5-6 metara od mene je krenuo, gledao dole kao da hoće nešto da mi kaže, prišao mi, uhvatio me za ruku i gurnuo unutra, među ljude! On je odabrao trenutak, odabrao je mesto kad sam bio već dovoljno iznerviran time što mi ne ide, što nije dobro, što sam pod tenzijom traženja vrata... To je talenat, osećaj za čoveka, ne znam, ali on to poseduje na najmirniji način, potpuno blag, apsolutno blag čovek, bez ikad povišenog tona, a uspeva da izvuče ono što tek malo kasnije vidiš šta je. Kako me je gurnuo unutra, tako sam uradio scenu. Takva je i dan-danas. NEKO POTPUNO STVARAN Nemam nikoga konkretnog u glavi, jer možeš ti da vidiš fenomenalan film nekog čoveka, ali to zaista može da bude velikim delom njegov trip, da on to vadi iz nekog svog ličnog ludila, kad je stvarno sam, da to ne ume baš meni da prenese, odnosno možda ja baš ne umem da čujem to što bi on umeo da mi kaže. Dok se ne desi, stvarno ne znaš. DUBLOVI Film izađe posle 6 meseci, ja se ne sećam svih dublova koji su bili, tako da ne mogu da kažem da su bili bolji od ovih koji su ušli u film. Nije lako gledati sebe posle urađenog posla: odeš i gledaš sebe kako nešto radiš! Ja sam Ubistvo s predumišljajem gledao 4 puta, dok ga nisam odgledao. Prvi put sam se gadio samoga sebe, hvatao sam se za glavu, na šta ličim, razmišljao o rasporedu svojih crta lica, koje su katastrofalne, te oči mi se ne vide, te na šta ja igram, jao nemoj da se foliraš... E, sad, to neko drugi drugačije čita, a ja opet ne mogu da tvrdim da je to prava slika. Nezahvalan je odnos snaga sebe u publici i na platnu. ’Ajde sad posmatraj se drugim očima... Pa eto, tek iz tog četvrtog puta sam odgledao film, i pomirio se s tim da se to ljudima dopalo i da ih radi, vidim, plaču, smeju se i sve to, i šta ja više o tome da pričam. Mogu samo da probam bolje sledeći put. talenat je deo genetike Priča o vezama i upisu na Akademiju je potpuno stupidna. Pre svega, najgore što možeš da uradiš čoveku je da ga upišeš na glumu ili slikarstvo ako nije talentovan i ako to nije on, jer će posle pet godina sve da se sruši. Sve će da se sruši, jer on nema gde! Nema šta da radi. Dosadan je. Mislim da za sve treba talenat, i za pedagogiju sigurno treba talenat, za lekara treba biti dobar čovek... Rusi za lekara kažu vrač, treba biti vrač da bi mogao da lečiš nekoga (bez obzira na to što znaš lekove napamet!). To što deca glumaca upisuju glumu je normalna stvar! Kad rasteš, pa prvo što vidiš kad otvoriš oči, jesu tata glumac i mama glumica, i dolaze njihovi prijatelji glumci u vašu kuću, i vidiš kako se pretvaraju, i kako se blesave... Genetski je vrlo lako da naslede deo talenta – ako roditelji nisu uzeli sve na sebe, pa detetu ne ostane ništa. To je potpuno normalna stvar. SIN GLUMAC Ima to veze. Meni je ćale sveštenik, a to je povezano: to su rituali, to je priča o plemenskim predstavama. Moj otac je, u neku ruku, glumac. Crkveni obred je vrlo sličan pozorišnom, po svim elementima. šibicari Kako da ne, šibicari, na primer. Šibicari su opasni glumci. Ja sam na Zelenom vencu provodio sate gledajući ih. Krenem na Akademiju i ostanem. Tamo na Zelenom vencu sam menjao autobus... tamo na stepeničicama, gde se spušta Prizrenska... Svi su me znali: „Gde si, kolega?“ Sad, kad smo snimali Janeza (Država mrtvih, prim. ur.) na Buvljaku, stao sam opet, i... stara ekipa, zna se ko su, njih petorica, a jedan je ovca, njega rade. I gledam kako ga rade, stojim pored... a ovi što stoje pored, gledaju da ne naiđe neki, koji će da kaže: „Daj, bre, šta radite? Ostavite čoveka na miru!“ I ako si nepoželjan, dobiješ lakat i ’ajde pali, možeš lako da dobiješ i batine... Političari, mislim, ovi naši nisu nikakvi glumci, jako su loši, ali među političarima ima žestokih glumaca. Kockari moraju da budu jako dobri glumci... Lopovi... Veliki ljubavnici su najveći glumci... Kraj