Petrovgrad, a što ne Vučićevo

Ako imate slona u sobi, pouka je savremenog menadžmenta, najbolje je da ga preimenujete. U vašoj firmi, recimo, čistač umire od gladi. Šta ćete uraditi? Dati mu platu od koje će moći da živi? Ma ne – nazvaćete ga „samostalnim referentom za higijenu“, i čovek će se odmah osećati bolje i zaboraviti na prazan trbuh. I videli su političari da je to dobro, i rešili da sa pojedinaca pređu na gradove koji umiru od gladi. Čim Zrenjanin postane Petrovgrad, kaže sve u svemu lokalna vlast, građani se više neće osećati kao proleteri nego kao kraljevi, zaboraviće smesta da ih nekih 75.000 živi u gradu koji četrnaest godina nema vodu za piće. E sad, na stranu što Zrenjaninci nisu više ni proleteri – jer im je pored fabrika ugašen onaj FK Proleter što je na gradskom stadionu bio opasan rival i najvećima, ne samo u trećoj, već i u drugoj Jugoslaviji – čini se da u Zrenjaninu još ima Zrenjaninaca koji na ovo krunsko zavitlavanje neće pristati. Red je podsetiti na sadržaj prethodnih epizoda. Krajem novembra prošle godine osnovano je udruženje „Petrovgrad“, splet dvanaest organizacija u rasponu od lokalnog maketarskog kluba i jednog golubarskog udruženja do Društva srpsko-ruskog prijateljstva i Organizacije „Svetosavlje”. Udruženje ima tri osnovna cilja. Dva su uobičajena nacionalistička apstrakcija o tradiciji i identitetu, to jest svetosavlju i ćirilici, treći je „vraćanje gradu Zrenjaninu naziv Petrovgrad”. Taj je privatni poduhvat za svega nekoliko meseci preuzela lokalna vlast, i pitala Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave može li sama da udari novu firmu na grad. Ministarstvo će joj po svoj prilici reći da ne može, jer je to posao srpske Skupštine budući da je ime Zrenjanina utvrđeno Zakonom o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije. Zanimljivo, referendumi u ovakvim slučajevima uopšte ne obavezuju srpsku Skupštinu – što znači da nema ozbiljne prepreke da na mapi dobijemo Vučićevo ili Novi Aleksandrovac – mada gradska vlast i ovako nije nameravala da Zrenjanince išta pita, verovatno motivisana mišljenjem udruženja „Petrovgrad“ da je herojevo ime dobijeno nedemokratski, a kraljevo narodnom voljom. Gde su imena narodnog heroja i kralja, tu je i nekakva istorija. Ona kaže da je nakon nekih šeststo godina „bečkerečenja“, Zrenjanin ime Petrovgrad nosio šest ili sedam. „Promenu je 29. septembra 1934. iniciralo gradsko veće Velikog Bečkereka na predlog Toše Rajića, člana veća i poslanika biranog u Skupštini pod diktaturom. Obrazloženo je da je to želja `celokupnog nacionalnog i rodoljubivog građanstva’, i da će novo ime `povezati narod i dinastiju’, pa je umesno pitati da li je cilj isti i danas. Gradsko veće predlog je usvojilo bez rasprave i aklamacijom. Toliko o demokratičnosti pod represivnom monarhodiktaturom”, objašnjava istoričar Milivoj Bešlin. Taj „izraz narodne volje”, uz posredovanje Ministarstva unutrašnjih poslova, Kraljevska banska uprava Dunavske banovine bez iznenađenja je prihvatila 30. januara 1935. Tokom okupacije, međutim, nacistički gradonačelnik Jozef Gijon ponovo vraća ime Bečkerek, ovaj put u nemačkom obliku. Ovde uzgred treba primetiti da ime Bečkerek možda nije mađarsko. Bečkerečanin i pisac Ivan Ivanji pripisuje ga Avarima, a neki istoriografi smatraju da su ga doneli Pečenezi, to jest da potiče iz po svoj prilici boljih varvarskih vremena koja nisu znala ni za Srbe, ni za Mađare, ni za Nemce, ni za bilo šta iz moderne i savremene istorije, kojoj moramo da se vratimo. „Drugog oktobra 1946, na godišnjicu oslobođenja grada, predsednik gradskog narodnooslobodilačkog odbora Slavko Krićanski izneo je predlog o promeni imena. Posle diskusije odluka je donesena aklamacijom. Ministarstvo unutrašnjih poslova Narodne Republike Srbije dalo je odobrenje o promeni naziva grada 23. decembra 1946”, dodaje Bešlin. Dobro, dakle, ako ćemo pravo, preimenovanje iz 1946. nije bilo mnogo demokratskije od onog iz 1935, ali 31. maja 1992. Zrenjaninci su izašli na referendum. Ime Zrenjanin htelo je 29.926, a Petrovgrad 14.342 građana. „Zrenjaninci” i „Petrovgrađani” daju različite razloge za izlaznost ispod pedeset odsto, ali ostaje činjenica da je Zrenjanin dobio Petrovgrad 2:1. Biće da se čak i u tadašnjem paroksizmu srbovanja bolje nego danas znalo ko je bio Žarko Zrenjanin. Na primer, da čovek nije bio posleratni aparatčik, već stradali borac za slobodu. „Bio je učitelj, nadimak mu je bio Uča. Otvorio je narodni univerzitet u rodnom Izbištu i pisao je za pedagoške časopise”, podseća Ivan Ivanji. Zrenjaninski tabor toga je svestan čak i kada ne maše crvenim zastavama. „Naš grad nosi ime antifašiste, narodnog heroja. Za mene on nije prvenstveno komunista, nemam članove partije u familiji, nismo poklonici te ideologije, ali Žarko Zrenjanin je borac protiv okupatora i jedan od znamenitih Vojvođana”, kaže rođeni Zrenjaninac Branislav Grubački, osnivač „Novog optimizma”. Nažalost, već je toliko dovoljno da Žarko Zrenjanin bude nepodoban, a nesrećni se herojski učitelj postarao da to i nadogradi. „Osim antifašizma, Žarko Zrenjanin je i simbol borbe za ravnopravnost Vojvodine u Jugoslaviji. Antifašizam u Jugoslaviji išao je uporedo sa revolucionarnim idejama socijalne pravde, ali i preuređenja države na federalnim principima. Sve to današnjim političkim strujama nikako ne odgovara, i zbog toga i Zrenjanin biva žrtva poznatog procesa falsifikovanja istorije i brisanja iz pamćenja. Režim koji nije u stanju da ponudi bolju budućnost po pravilu nudi građanima ,bolju’ prošlost”, zaključuje Bešlin. Ivan Ivanji podseća na to da se svaki depresivan zaključak krije u većem depresivnom zaključku. „Otkuda takve ideje? Pa otkuda ideja da se Milan Nedić slavi kao otac srpske nacije, a čovek je bio izvršilac volje Gestapoa? To je tako nakazno da je spomenik kralju na konju još relativno nevin.” Potonja opaska odnosi se na to što je kralj Petar Žarka Zrenjanina već smenio na gradskom trgu, no o tome docnije. „Neću Srbiju da oslobodim krivice, ali kada čujemo da u Nemačkoj svake nedelje podmetnu požar u kuću u kojoj žive ti strašni emigranti, pitamo se šta je taj 21. vek. Izgleda da je čovek neuspeli eksperiment onog ko ga je napravio.” Otišli smo daleko, ali zašto ne bismo, kada isto rade i vlastodršci? Branislav Grubački podvlači da su sva ova buka i bes tek zamajavanje javnosti skarednostima, još jedan u nizu skandala koji pokrivaju jedan drugi, a đuture stvarnost, poglavito aktuelnu aferu oko fabrike koja je trebalo da prečisti zrenjaninsku vodu. „Zrenjanin je bio treći grad po industrijskoj proizvodnji u bivšoj Jugoslaviji, a od 1990. privreda je opustošena. Stradao je ,Servo Mihalj’ jer je rat skupa rabota koju neko mora da plati. Šećerana, skrobara, fabrika nameštaja, fabrika tepiha, Jugoremedija, Luksol – sve je to ili nestalo sa scene ili prodato za male pare ili ima deset puta manju proizvodnju. LJudi koji dominiraju u vlasti i privredi žele da se to zaboravi.” Sadašnji grad – da se malo igramo dijalektičkim krajnostima kao što bi to uradio Uča – možda i treba preimenovati zato što više nema veze sa posleratnim, razvijenim industrijskim centrom, te ne zaslužuje da nosi ime Žarka Zrenjanina. Možda bi, ako već neko hoće da mu da ime po Karađorđevićima, vele duhovito iz zrenjaninskog Centra za razvoj civilnog društva, bilo primerenije da se zbog arsena u vodi zove po bratu kralja Petra – Arsengrad. „Trg u Zrenjaninu sa kraljem Petrom sada je pust i ogroman. To je Petrovgrad – pustolina u kojoj će moći da nas marginalizuju. To je palanka u kojoj je sve moguće kada se ugase svetla”, zaključuje Branislav Grubački. Fabrike su ugašene doslovno, svetla metaforično, ostaje da se vidi ima li u Zrenjaninu još nečega žarkog.