Najteži posao tek predstoji

Završen je 25. Kopaonik biznis forum. Više od 1.200 učesnika raspravljalo je četiri dana na dvadeset dva panela i tri plenarne sesije o tome kako fiskalnu stabilnost merama ekonomske politike pretvoriti u trajni i održivi rast. U fokusu su bili regionalna saradnja, digitalizacija, četvrta industrijska revolucija, kreativna ekonomija, obrazovanje, nauka i reforma zdravstvenog sistema, a nisu izostale ni već uobičajene teme o razvoju pojedinih sektora: poljoprivrede, infrastrukture, bankarstva, osiguranja, turizma... Analizirana su aktualna makroekonomska kretanja u Srbiji i regionu Zapadnog Balkana. Pozitivno je ocenjena realizacija programa fiskalne konsolidacije i dostignuta makrofiskalna stabilnost. Primarni budžetski suficit, smanjen javni dug, nivo stranih direktnih investicija i sačuvana eksterna likvidnost, rast kreditnog rejtinga, napredak Srbije na Duing biznis i listi globalnog indeksa konkurentnosti, dosadašnja su pozitivna dostignuća. Tome bi trebalo dodati i nepromenjenu monetarnu politiku – ostvarena je ciljana inflacija, smanjen iznos nenaplativih kredita, a referentna kamatna stopa je dodatno snižena. Osnovni problem jeste slab, puzajući rast koji je u 2017. bio oko 1,9 odsto - značajno manji od plana. Ključni razlog ovakvog podbačaja je postojanje fundamentalnih slabosti u privrednom sistemu naše zemlje. Čak i loši meteorološki uslovi u protekloj godini, koji su doprineli padu poljoprivredne proizvodnje i, delimično, proizvodnje električne energije, ne mogu se pripisati samo i isključivo „višoj sili“. Radi se o izostanku kapitalnih investicija u poljoprivredi, kojima bi se u sušnim godinama obezbedilo uredno navodnjavanje znatno većih poljoprivrednih površina, a u periodima bujičnih poplava efikasnija zaštita useva. Takođe, kvalitetno korporativno upravljanje u restrukturiranim javnim preduzećima trebalo bi da obezbedi znatno bolje planiranje i izvršenje. Uvažavajući sve dobre rezultate koje je Vlada postigla na planu fiskalne konsolidacije i makroekonomske stabilizacije, konstatovano je da je najteži posao pred nama, te da je učinjen tek prvi korak u strukturnim reformama. Sledi suštinsko reformisanje privrede, a svakako je najzahtevniji i istovremeno najznačajniji posao - restrukturiranje i delimična privatizacija velikih javnih preduzeća, kao i lokalnih komunalnih, koja uglavnom predstavljaju opterećenje za budžete lokalnih samouprava. S tim u vezi, svako kašnjenje u realizaciji agende strukturnih reformi preti da stvori novi fiskalni gep. Sa Foruma je upućena preporuka da se Vlada Srbije mora pridržavati trajektorije koja podrazumeva da privredni rast bude dominantno baziran na investicijama i izvozu, dok bi rast privatne i javne potrošnje trebalo da bude u skladu sa ostvarenim rastom BDP-a. Ovakav pristup je bio uspešan u 2015. i 2016. U prošloj godini, međutim, doprinos investicija, a pogotovo izvoza privrednom rastu je smanjen. Svako značajnije popuštanje u javnoj potrošnji, u kombinaciji sa potencijalnim eksternim šokovima – kao što su rast cena nafte ili eventualna veća pomeranja na finansijskim tržištima – može ugroziti eksternu poziciju, produbiti fiskalni gep i zaustaviti trend smanjenja javnog duga. To znači da bi, paralelno sa restrukturiranjem i privatizacijom velikih preduzeća i realizacijom drugih projekata iz reformske agende, u fokusu tekuće ekonomske politike trebalo da budu investicije i očuvanje makrofiskalne stabilnosti. U prošloj godini ukupne investicije su povećane za približno 6,2 odsto i bile su manje od 18 odsto BDP-a. Taj iznos je nedovoljan za ambiciozniji rast. U ovoj godini je realno očekivati da će projektovani rast BDP od 3,5 odsto biti ostvaren, zbog uticaja jednokratnih efekata – snažnijeg rasta tražnje i realnog predviđanja da će 2018. biti značajno bolja za poljoprivrednu i proizvodnju električne energije. Izražena je sumnja da je moguće ostvariti rast od četiri i više procenata u 2019. i nadalje bez značajnijeg podizanja nivoa kapitalnih i domaćih privatnih investicija. Realizacija kapitalnih investicija je u kontinuitetu manja od plana i ne prelazi iznos od 3,8 procenata BDP-a. Srbija ima infrastrukturni gep, postoji jasna potreba za investiranjem u bazičnu infrastrukturu, te bi javne investicije morale biti značajno iznad četiri odsto BDP-a. Primeri drugih zemalja centralne i istočne Evrope govore da je nivo javnih investicija u periodu intenzivne bazične izgradnje bio čak i šest odsto. Ostvareni fiskalni prostor, koji je rezultat konsolidacije, upravo bi trebalo da bude usmeren ka kapitalnim investicijama, a ne ka potrošnji, ali se paralelno mora raditi znatno ozbiljnije na unapređenju institucionalnih kapaciteta apsorpcije. Za održivi privredni rast ukupne investicije u narednim godinama bi trebalo da rastu po stopi od 10 odsto godišnje, skoro dvostruko više nego lane. Teško je očekivati da će strane direktne investicije pogurati rast ukupnih investicija. One se već nalaze na visokom nivou od 6,7 odsto BDP-a ili oko 2,4 milijarde evra. Otuda je potrebno da ekonomska politika bude fokusirana na ohrabrivanje domaćih investicija. Da bi se to i ostvarilo suštinski je potrebno unaprediti opšte uslove poslovanja. To podrazumeva da se, restrukturiranjem i privatizacijom, javna preduzeća i preostali neprivatizovani portfelj osposobe za novi investicioni ciklus. Javna preduzeća danas nisu u stanju da realizuju čak ni elementarne, zamenske investicije u visini godišnje amortizacije. Potreban je vidljiviji napredak u efikasnijoj zaštiti svojine i ugovora, finansijskoj disciplini, ravnopravnosti učesnika na tržištu, smanjenju obima sive ekonomije. Neophodno je unaprediti kvalitet institucija, kako onih koja regulišu tržište, tako i onih koje garantuju pravnu sigurnost. Jednom rečju, cilj bi trebalo da bude izgradnja privrednog sistema koji služi opštim društvenim interesima. To je naročito važno za budući razvoj sektora malih i srednjih preduzeća. Tako definisana pravila igre će podstaći pojedince - preduzetnike da više štede, investiraju, uvode inovacije, preuzimaju rizike; na aktivnosti kojima se generiše privredni rast i podiže nivo zaposlenosti. Samo na taj način se ukupne investicije mogu podići na željeni nivo od 24 odsto BDP-a, na prosek centralne i istočne Evrope, što bi omogućilo rast privrede po stopama od pet odsto i više, a time i približavanje srednje razvijenim zemljama Evrope u naredne dve decenije. Pored ukupnog nivoa, svojim sektorskim politikama Vlada bi trebalo da utiče na podizanje efikasnosti investicija. Nije svako investiranje jednako korisno za postizanje dugoročno održivog rasta. Četvrta industrijska revolucija pruža šansu za promenu paradigme razvoja i skokoviti rast. Trend digitalne transformacije privrede podrazumeva primenu naprednih tehnologija u svim sektorima i čitavom društvu. IT, prehrambeno prerađivački sektor, turizam, posebno zdravstveni, industrija i energetika trebalo bi da budu bazične privredne grane u fokusu ekonomske politike. To su sektori razmenljivih dobara i usluga, čiji rast i razvoj podižu opšti nivo konkurentnosti i direktno doprinosi željenom suficitu u spoljnotrgovinskoj razmeni. Četvrta industrijska revolucija ubrzano menja tržište radne snage. Mnoga zanimanja nestaju, čak 57 odsto sadašnjih poslova neće postojati do 2050. Nastaju, međutim, nova zanimanja, tako da će neto efekat biti pozitivan. To znači da će postojati značajna dinamika u razvoju profesija te da će rasti tražnja za kadrovima višeg nivoa obrazovanja. Tim tendencijama mora se prilagoditi i naš obrazovni sistem. Srbiji je potrebna jasna strategija razvoja nauke i obrazovanja. Ulaganje u nauku nije luksuz već imperativ. Potrebno je kreirati nove modele finansiranja, unaprediti saradnju nauke i privrede i zaustaviti odliv obrazovanih kadrova.