Drug car

Poslednji put kad je Kina svoju sudbinu stavila u ruke jednog čoveka, stvari su se - i to ne jednom, nego dva puta: najpre tokom tzv. Velikog skoka napred krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, a onda i u Kulturnoj revoluciji (1966-1976) - potpuno otele kontroli: u oba slučaja sa samog vrha inicirano kolektivno ludilo za posledicu je imalo neviđenu patnju, stradanje i smrt na desetine miliona ljudi. I mada taj čovek, Mao Cedung, s mamutskog portreta i dan-danas nadzire centralni pekinški trg, Tjenanmen - jer zvanična ideologija nalaže da Maove zasluge za pobedu u oslobodilačkom ratu i uspostavljanje komunističke Kine pretežu nad nebrojenim masovnim zločinima počinjenim tokom njegove duge vladavine - ostatak sveta je u potonjim decenijama počeo da veruje kako je kineska državna i partijska elita jednom za svagda naučila lekciju; i da je, nakon što je 1982. u sklopu reformi koje je inicirao Deng Sjaoping uvedeno ograničenje predsedničkog mandata na dva puta po pet godina, trajno uspostavljen delikatan balans između strogo kontrolisanog, jednopartijskog sistema i periodične smenjivosti vladajuće garniture, kao specifično kineskog izuma. Zašto su onda, formalno na inicijativu Centralnog komiteta Komunističke partije, a još formalnijom odlukom Svenacionalnog kongresa, parlamenta koji i služi samo da udara pečate na ono što je već odlučeno na drugom mestu, gotovo jednoglasno - naspram 2.958 glasova za, registrovana su dva glasa protiv i tri uzdržana, uz jedan nevažeći listić - usvojene izmene ustava kojima se to ograničenje mandata ukida, a aktuelnom predsedniku Si Đinpingu, trenutno na polovini inicijalno zacrtane vladavine, otvara mogućnost da na položaju ostane koliko god on sam bude smatrao da je potrebno? Apologeti kineskog modela - kojih ni ovde, gde se toliki vazda dive i klanjaju domaćim i belosvetskim autoritarnim vođama, ne manjka - na ovom mestu bi verovatno primetili kako nije u redu porediti Maoa, lidera ekstremno siromašne, seljačke, ratovima i stranom eksploatacijom devastirane zemlje, sa Sijem, predvodnikom savremene, politički, vojno i ekonomski silno ojačale, naglo urbanizovane i tehnološki napredne Kine, koja je u 21. veku izrasla u jednog od ključnih, nezaobilaznih igrača na globalnoj sceni. Problem je samo u tome što na uspostavljanju simboličke spone između Maoa i Sija, kao dvojice neupitnih autoriteta i takoreći očinskih figura, insistira upravo masivni državni i partijski aparat, koji je sadašnji šef države u prvih pet godina vlasti već u potpunosti ustrojio po svojoj meri. Moglo bi do sutra da se nabraja na koje je sve načine Si postigao totalnu dominaciju i stekao apsolutnu moć - moć kojoj sada, oslobođenoj ustavnih ograničenja, na putu ne stoji više ništa sem biologije (ove godine napuniće 65); ali dovoljno bi moralo da bude i ukazivanje na to da je upravo usvojenim amandmanima u tekst ustava uvršteno i nešto što tamošnja propaganda naziva „Sijevom mišlju“. Pa neka se neko drzne da osporava lidera čija je izuzetnost tolika da mu je ime i u ustav upisano. Kina je tako i zvanično stupila u fazu „imperijalnog komunizma“, kako je to u britanskom Obzerveru formulisao Vil Haton. Si je, kao i svaki kineski lider od Denga naovamo, i dosad u sebi objedinjavao funkcije šefa države, generalnog sekretara KP i predsednika Centralne vojne komisije - tj. vrhovnog komandanta - ali je u toj eri prvi koji odbija da se povuče s vlasti kad mu dođe vreme; posledica toga će biti da će sadašnji sistem „kolektivne autokratije“ (termin koji među ostalima koristi i ekspert za Aziju DŽejms Palmer u časopisu Forin polisi) biti zamenjen vladavinom jednog čoveka. Sad kad više ne mora da se opterećuje tričarijama poput pitanja izbora naslednika, Si će - kažu sikofanti - na domaćem planu još u većoj meri moći da se posveti čišćenju zemlje od institucionalne korupcije, a na međunarodnom etabliranju Kine kao globalne supersile bez premca, što oduvek vidi kao svoj glavni cilj; kritičari su, međutim, praktično jednoglasni u proceni da se u Kini uspostavlja sistem lične vladavine koji se neće moći kvalifikovati drugačije nego kao diktatura. Svi uslovi za ovo drugo su se, uostalom, prema ovom drugom viđenju već stekli. Sveobuhvatnu kampanju borbe protiv sveprisutne korupcije, započetu ubrzo po dolasku na vlast, Si je iskoristio da eliminiše praktično sve moguće rivale - dok su drugi, stvarno uprljanih ruku poput Bo Silaja, sami bili kreatori sopstvene propasti. Državne i partijske strukture temeljno su očišćene od svih potencijalno remetilačkih faktora, dok su u vojsci - ključno važnom uporištu Sijeve moći - sprovedene čistke visokog oficirskog kadra čija se sveobuhvatnost može uporediti s onima iz sovjetske epohe. I ono malo medijskih sloboda koliko ih je u Kini bilo pre Sija u proteklih pet godina je praktično ukinuto, a kontrola dostupnih sadržaja na internetu i društvenih mreža poprimila je monumentalne razmere. Planovi za uvođenje tzv. rejtinga društvene pouzdanosti, na osnovu koga bi država, praćenjem svih onlajn aktivnosti svakog pojedinca - od urednog plaćanja računa do toga koje sajtove posećuje i s kim je prijatelj na netu - građane razvrstavala na podobne i one druge, najava su otelotvorenja mračnih, distopijskih vizija budućnosti kakve su dosad bile domen samo naučne fantastike. Nedavna privremena zabrana korišćenja „nezgodnih“ reči i termina u internet pretragama nakon što je potvrđeno da će ograničenje predsedničkog mandata biti ukinuto - u prvi mah ta vest je izazvala veliko negodovanje na društvenim mrežama - samo je tragikomična potvrda koliko je daleko Sijeva Kina spremna da ide ne bi li eliminisala svaki znak neslaganja, svaki glas protesta. Podjednako jadno zvuče obrazloženja, kako partijskih aparatčika tako i na ulici presretnutih (i nesumnjivo prepadnutih) običnih Kineza, zašto je tobože dobrodošla odluka da Si ostane na vlasti i posle 2023: kao da gledate prilog iz Severne Koreje. Krajnje je dubiozna i teza da će Sijev neograničeni mandat zemlji obezbediti dugoročnu stabilnost - kao da Kina tu stabilnost već odavno nije postigla upravo zahvaljujući i tome što je osigurala mirnu tranziciju vlasti s jedne generacije na drugu. (Kineski zvaničnici i državni mediji se, inače, vređaju kad se konstatuje da je ukidanjem ograničenja mandata popločan put ka Sijevoj doživotnoj vladavini; odluka, insistira se, ne znači da će zauvek ostati tu gde je. Kao da je suština u tome, a ne u kršenju pravila igre koja su Deng i drugovi, svi odreda svedoci a mnogi i žrtve maoističkih divljanja, s mnogo razloga uveli.) Jer, Kina s predsednikom bez ograničenja mandata može da bude samo manje stabilna nego što je bila. Dobra praksa uspostavljena u Dengovoj eri - dobra, naravno, samo uslovno, u okvirima jednopartijske vladavine - prema kojoj je aktuelna garnitura rukovodilaca već na polovini svoje desetogodišnje vladavine predstavljala svoje naslednike, da bi ih potom polako pripremala za preuzimanje komande, nije samo garantovala kontinuitet; ona je osiguravala i da se izbegnu borbe za primat između različitih frakcija koje bi neminovno usledile da imena novih lidera nisu bila unapred određena. Odustajanjem od tog principa, za pet godina će se - kad Siju istekne drugi, regularni mandat i kad na pitanje dužine njegovog produženog boravka na čelu Kine više niko neće moći da ponudi pouzdan odgovor - otvoriti ogroman prostor neizvesnosti, intriga, rivalstava i zauzimanja pozicija za ono što će u jednom trenutku neizostavno uslediti: za igru prestola, drugim rečima. A kao neko ko je već sada poverovao da pravila koja su važila za druge ne važe i za njega - pritom i znatno stariji i sigurno još manje spreman da se odrekne vlasti; verovatno i u strahu da bi ga, ukoliko više ne bude predsednik, mogla stići osveta nekog od rivala u obliku, recimo, optužnice ili javne difamacije - Si će, na jedan ili drugi način, neminovno i sam biti uvučen u taj metež čijem će nastanku upravo on sam najviše doprineti. Sa svim mogućim posledicama koje to može da proizvede u zemlji, regionu, pa i šire. Dozvoljeno je, naravno, biti naivan pa spekulisati kako bi Si u nekom trenutku, procenjujući da je njegova istorijska misija okončana, mogao da saopšti da će odslužiti još „samo“ treći (ili četvrti?) mandat i obznani ime svog naslednika. Ali ima li ikoga ko, u svetlu aktuelnih dešavanja, može da poveruje u tako nešto? Za početak, to što je on sebi postavio kao misiju - da Kina postane najvažnija i najuticajnija zemlja na svetu - nije ostvarivo u okviru njegovog veka, koliko god još da poživi. Osim toga, istorija uči da se, kad se jednom stekne apsolutna moć, nje niko dobrovoljno ne odriče. I zato, između ostalog, mnogo kredibilnije deluje zaključak da je svet upravo prisustvovao krunisanju prvog komunističkog cara.