Etiketiranje kao spora smrt

Priča o tome da je Rade Šerbedžija trebalo da tumači lik Adema Jašarija mogla bi i ovako da se čita: kosovski reditelj LJuan Krueziju odlučio je da snimi film o Ademu Jašariju, nekako pustio priču, povezao je sa Radetom Šerbedžijom i od toga napravio veliki događaj za medije u Srbiji, na Kosovu i šire. Ako se posle te priče dotičnom LJuanu javio neki bogataš iz albanske dijaspore, ili neki inostrani koproducent, sa idejom da mu daju neku lovu, on je završio posao. Ili nije završio posao, već ga je tek započeo. Treba podsetiti da je Adem Jašari bio lider takozvane Oslobodilačke vojske Kosova (UČK). Tokom 1990. godine pohađao je vojnu obuku u Albaniji, nakon čega je formirao ilegalnu naoružanu terorističku bandu na području Prekaza. Zbog teških krivičnih dela i terorističkih napada u kojima je bilo više poginulih i ranjenih Srba i pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije, Adem Jašari je bio u odsustvu osuđen na dvadeset godina zatvora. Marta 1999. godine ubijen je u sukobu s policijom i sahranjen je u selu Donji Prekaz, u opštini Srbica. „Ako pogledamo sa svih strana ovu priču oko Šerbedžije i Jašarija“, govori za NIN reditelj Andrej Nosov, „jasno možemo da vidimo kako i kojim sredstvima se nastavio rat u bivšoj Jugoslaviji. Nema zajedničke istorije, nema negativaca, nema ni pozitivnih likova. Sve je ostavljeno čitaocu na tumačenje, a sami izvori debelo su obojeni pričama o zločinima drugih. Znate ono čuveno, nema svih strana. U zločinu postoje dve najvažnije strane – ubice i žrtve. Sve drugo je čitanje. A čitanja su razna.“ Istoričarka Radina Vučetić, profesorka na Katedri za opštu savremenu istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da joj je veoma teško da iz pozicije istoričara komentariše čin odbijanja uloge Radeta Šerbedžije, pogotovo što se radi o jednom od naših najboljih, ako ne i najboljem glumcu, i to glumcu koji je u teškim vremenima netrpeljivih ostao apsolutno čist i uvek na pravoj strani: „Glumcima u izboru uloga iz skorije prošlosti nije lako, a za to smo možda najviše krivi mi – istoričari. Naša struka, ovde prvenstveno sada govorim o srpskoj istoriografiji, nije dala odgovore ni na jedno od ključnih pitanja iz naše skorije prošlosti. I uvek se pominje istorijska distanca i dostupnost izvora. Iz mog ugla, to je alibi i bekstvo od suočavanja sa prošlošću. Nisam sigurna da nam je potreban „papir“ iz arhiva za suočavanje sa pogrešnim političkim odlukama, hladnjačama punim leševa, i humkama širom Jugoslavije. Ali sve dok se mi kao struka ne izjasnimo o tome, nemamo prava da piscima, glumcima, rediteljima zameramo na odlukama vezanim za tumačenje prošlosti u njihovim umetničkim delima. Vrlo svesno sami ostajemo u začaranom krugu bežanja od prošlosti, izbegavanja neprijatnih tema, čekajući valjda 22. vek da se neko drugi pozabavi time.“ Stefan Arsenijević, filmski reditelj, polazi od tvrdnje da se podigla velika medijska prašina o filmu koji nije ni snimljen, a kad će ne znamo. Čovek bi na osnovu toga mogao da pomisli kako film zaista ima moć da menja svet: „Naravno, radi se samo o još jednoj u nizu lažnih vesti i podgrevanja niskih strasti da se ne bismo bavili stvarima koje su zaista bitne. Umesto sobom, bavimo se dežurnim neprijateljima. Ove nedelje u medijima ne ratujemo sa Hrvatskom, okrenućemo se onda prirodno Albancima. Međutim, zanimljivo je da mi o Albancima zaista ne znamo mnogo. Iako su stalno prisutni u našim životima putem medija, oni su za nas večni stranci, neprijatelji, `oni drugi`. Zaista je fascinantno koliko malo znamo o tome kako Albanci danas žive. Prošle godine sam prvi put bio poslovno u Tirani i tada sam se suočio sa time koliko se moja predstava o Albaniji ne podudara sa realnošću. Mislim da je važno uspostavljati veze, koje bi suštinski pomogle da se tenzije smanje. Film tu zaista može da ima uticaja. Filmovi nas najneposrednije upoznaju sa drugim kulturama, preko njih najbolje dobijamo uvid u to kako je živeti negde drugde, filmovi stvaraju identifikaciju i empatiju. U tom smislu čitam i Šerbedžijin demanti u kojem pominje niz bliskih, izvrsnih kolega Albanaca počevši sa Bekimom Fehmijuom. Kada bi ovakav diskurs bio prisutniji u medijima, kada bismo se konačno upoznali, ne bi ni tako lako mogli da nas huškaju jedne na druge.“ Slavni švajcarski glumac Bruno Ganc igrao je jednog od najvećih zločinaca u istoriji planete, nemačkog vođu Adolfa Hitlera u filmu Pad reditelja Olivera Hiršbigela. Film je zasnovan na istoimenom bestseleru Joahima Festa, kao i po memoarima diktatorove sekretarice Traudel Junge. „Mislim da je došlo vreme za ovakav film“, rekao je režiser i dodao da je u Nemačkoj sada moguće tu temu obrađivati na umetnički način. To sada bilo je 2004 godine, gotovo 60 godina posle Hitlerove smrti! Bruno Ganc je, pak, izjavio da Hitler nije uloga iz sna, ali da je zanimljiva. Goran Bogdan, hrvatski glumac sa internacionalnom karijerom. za srpsku seriju Senke nad Balkanom od dve ponuđene uloge odlučio je da igra Mustafu Golubića, a ne Antu Pavelića. I nije se previše obazirao na to kako je u Hrvatskoj primljen taj njegov izbor: „Etiketiranje uvek postoji, i ono je za glumca smrt. To postoji i s pozitivnim likovima, što je jednako loše po nas. Glumac toga mora da se pazi, da bude dosetljiv. A to da li je taj lik četnik, Pavelić, Ratko Mladić, ko god da je, tvoje je kad ga biraš da ga braniš i glumiš. Šta bi bilo da mi biramo samo likove koje bismo mi hteli, po sebi? To bi bila jako kratka i siromašna karijera. Ali nemojmo i ovu sirotinju od umetnosti i glume još prljati tim petparačkim, političkim odnosima. Dosadno je više. Prođe život u tome“, izjavio je Bogdan. Japanski glumac Toširo Mifune, koji je slavu stekao igrajući samuraje u filmovima legendarnog reditelja Akire Kurosave, odbio je ulogu Obi-Van Kenobija u Ratovima zvezda. Ulogu je preuzeo Alek Ginis, a kasnije je Mifuneova kći pojasnila kako se njen otac bojao da igranjem u Ratovima zvezda ne naruši imidž samuraja. „U to su vreme SF filmovi još uvek izgledali veoma jeftino, jer specijalni efekti nisu bili dovoljno zreli kao u moderno doba, a on je imao previše samurajskog ponosa u sebi“, kazala je njegova ćerka. Profesor Fakulteta dramskih umetnosti dr Aleksandar S. Janković, u svom razmišljanju o tome kako igrati negativca danas ako je on lik iz bliske prošlosti, ili ako je on druge vere ili nacije, za NIN odgovara: „Navikli smo da, po zapadnjačkom obrascu, glumce pitamo kako su koju ulogu dobili ili odbili. Pre desetak godina ovo pitanje je postavljeno i Velimiru Bati Živojinoviću koji je podozrivo pogledao novinarku i rekao, otprilike, da u njegovo vreme nije bilo odbijanja uloge jer je on izvođač glumačkih radova, a ne filozof i ideolog. Po tom ključu, u sveobuhvatnoj istoriji srpskog filma versatilnost glumačke pojavnosti gotovo da i ne postoji. Stevo Žigon je institucija za sebe, kao i Tanasije Uzunović. Možda zbog antropoloških stereotipa da ljudi sa špicastim, ispijenim licem i urokljivim svetlim očima moraju da budu negativci. Dijapazon psihološki diverzivnih likova, kako savremenika tako i onih iz istorije, nije smetalo Zoranu Rančiću i Milanu Puziću da postanu tada najomraženiji likovi iz bliske istorije, a ni Živojinoviću da maestralno odglumi Nemca na odsluženju kazne u malenoj srpskoj palanci posle drugog rata u TV seriji Učitelj i filmu Idemo dalje. Danas su okolnosti degradirane i distorzirane, bliski narodi regiona su posle skoro pola veka na očiglednim neprijateljskim stranama, ponajviše ideološki i religiozno. Možda su serije poput Crno-bijeli svijet, Senke nad Balkanom, Montevideo i nekoliko sapunica pokazale da očigledna saradnja postoji, međutim nedavno zabranjivanje filma Rajka Grlića Ustav Republike Hrvatske na HRT-u zbog pritiska veterana domovinskog rata i udovica istih, stavlja celokupnu umetnost u procep nerazumevanja suštine. Što se najnovijeg slučaja Adem Jašari tiče, nekoliko dnevnih novina i tabloida su dopustili da jednu neproverenu vest ili spekulaciju stave na naslovne strane zbog ekskluzive, što sa druge strane govori više o stanju u novinarstvu, a onda i u društvu. Mnogo demantija, mnogo stavljanja „u kontekst i van njega“ dovelo je do hiljade komentara kako je Rade Šerbedžija osvedočeni mrzitelj srpskog naroda i sličnih epiteta. Takođe, bez problematičnog filma Anđeline DŽoli U zemlji krvi i meda ova polemika ne bi bila potpuna, a svodi se na one koji takav film nikad ne bi snimili i na one koji su taj film ipak snimili zbog profesionalne etike, iako se radi o glumcima sa iste glumačke klase. Tema dostojna redefinisanju identiteta i ideologija kojima smo više nego vični“, završava Janković. Lako je shvatiti da filmovi koji se bave prošlošću, negativcima, i posledicama istorije, svakako izazivaju veću pažnju javnosti. Setimo se slučaja snimanja hrvatske TV serije General Antona Vrdoljaka, koja govori o haškom ratnom zločincu, a hrvatskom heroju iz poslednjeg rata, Anti Gotovini koga igra Goran Višnjić. Na snimanju u Zadru nisu mogli da pronađu statiste koji bi igrali srpske vojnike. Svi su hteli da budu samo domobrani! Opšte je poznato da je Miodrag Mrgud Radovanović svojevremeno odbio da igra monstruoznog zločinca Šicera u Salašu u malom Ritu Branka Baeura, po čemu će kasnije ostati upamćen, a vremenom je otišlo u zaborav koliko se u jednom trenutku govorilo o navodnom projektu o Željku Ražnatoviću Arkanu, kojeg je tobože u filmu trebalo da igra britanski fudbaler i glumac Vini DŽouns, pa se mesecima u medijima licitiralo ko će se pojaviti kao Ceca u filmu, ako ne i Ceca sama! Ili čitava propaganda, napadi i osuda Mirjane Karanović za fantastične uloge u filmovima, pre svega kod Jasmile Žbanić. Jer, u Grbavici je igrala Muslimanku, potom je u norveškom filmu igrala majku Albanca, a u hrvatskom filmu Hrvaticu! Reagovao je i tadašnji ministar kulture Voja Brajović, tražeći od tabloida da prekinu sa neprimerenim tekstovima kojima se prozivala ova glumica. Za Andreja Nosova je mogućnost da se kroz umetnički izraz preispituju posledice prošlosti veliki prostor i važan za čitavo društvo: „Iako stalno čujemo da nam je dosta priča o ratu, mi posledice tog rata živimo na svakom koraku i svakog dana. Zato mislim da je bavljenje tim temama i dalje veoma važno i baš značajno za ozdravljenje društva, za jednu vrstu kritičkog preispitivanja, kritike, davanja prostora onima čiji se glas ne čuje, a to su najčešće žrtve tih ratova. Naravno, tu imamo razne primere i razne profesionalne nedaće sa kojima se susreću veliki i kvalitetni autori. Ali, kako govana ima na svim stranama, strašno je kad od njihovih ideja stradaju veliki umetnici. Spremnost i mogućnost da pređete na drugu stranu tih ratnih granica je velika stvar i za svako je poštovanje. Veliko je pitanje šta je ovde ta druga strana, jer se mnogi normalni ljudi na svim stranama mogu pre razumeti nego što se misli. Govna vrlo uspešno sarađuju i nemaju problem da rade najstrašnije stvari pokrivajući to velikim nacionalnim istinama i herojima. Danas su normalni ljudi postali negativci, jer ne želimo da pogledamo oko sebe i kukolj odvojimo od žita. Mnogo je važno da i umetnost doprinese jasnoj slici. Nije umetnosti to svrha, ali ona nastaje u nekom kontekstu oko nekih ljudi. I tu je istina najvažnija, ako je istina na vašoj strani, jer ona je jedino živa i čvrsta. Sve drugo padne u vodu. Ostaje pitanje kako posle svega što nam se desilo nema još uvek tako velikog broja ozbiljnih radova koji se bave ovim temama, i zašto nismo spremni da progovorimo o prošlosti na iskren i otvoren način.“ Kada se sasvim slegne prašina koju je podigao kosovski reditelj zbog snimanja filma o Ademu Jašariju kojeg je, navodno, trebalo da igra Rade Šerbedžija, doći će na red nova tema, jednako iz bliske prošlosti i jednako provokativna za najmanje dve zaraćene strane iz poslednjeg rata. Reč je o filmu Jasmile Žbanić koji za sada ima radni naslov Srebrenica. On se priprema poslednje tri, četiri godine, a snimaće se prema knjizi Hasana Nuhanovića Pod zastavom UN-a koja razotkriva najmračnije tajne monstruoznog zločina u kojem su ljudi, porodice, očevi, sinovi, deca… stradali samo zbog imena i prezimena. Ova dobitnica Zlatnog medveda u Berlinu za svoj film Grbavica, planira da snimi film o genocidu u Srebrenici 1995. godine kada je ubijeno više od 8.000 muškaraca, dečaka, Bošnjaka, kako prenosi novinska agencija Patria. Žbanićeva je napisala scenario, a film će koštati 4,5 miliona evra! „To je jedna vrlo teška tema. Govorimo o trenutku istorije koji je mogao biti drugačiji za 8.000 ubijenih da je samo neko imao hrabrosti i doneo drugačiju odluku. Za mene ovo je jedna vrlo emotivna priča o Evropi i mojoj zemlji. Ima puno ljudske dvosmislenosti u onome što znamo o Srebrenici. Kada počnete istraživati, onda vidite koliko dimenzija je bilo u Srebrenici. Svi imamo neko iskustvo kada smo bili prisiljeni raditi stvari zbog kojih posle žalimo. Zašto nismo učinili nešto da bude drugačije“, kaže ona. Naravno da su očekivanja od ovakve teme velika, naravno da je Srebrenica velika srpska sramota kao i bruka međunarodne zajednice, pre svega Ujedinjenih nacija. Glavni protagonist tog srpskog zločina je bivši komandant vojske Republike Srpske general Ratko Mladić koji je, zbog genocida nad Muslimanima u Srebrenici i drugih ratnih zločina, u Haškom tribunalu osuđen na doživotni zatvor. Jasmila Žbanić sada traži glumca koji će igrati Mladića. Rade Šerbedžija ekskluzivno za NIN Užas potire umetnost Igrati negativca na filmu ili u kazalištu, obično je nama glumcima zanimljivije nego igrati pozitivca kako se to govori u žargonu. Ričard III Vilijema Šekspira je mnogo zanimljiviji i zahtjevniji karakter od Hamleta. Ja sam u svojoj karijeri igrao dva puta Hamleta i dva puta Ričarda III i moram reći da sam više uživao igrajući se sa divnim stihovima Šekspira, koje je podario tome čudovišnom grbavcu, iako su predstave Hamleta, i ona u Dubrovniku na Lovrijencu i ona Ristićeva u Splitu, bile kudikamo bolje i slavnije. Igrao sam i dosta „negativaca“ u jugoslovenskim filmovima i bivao za te uloge nagrađivan. Koliko li je samo četnika odigrao naš slavni Pavle Vuisić i davao im ljudska i humana obilježja. I kada je karakter koji se igra nepoznato, odnosno izmišljeno lice, onda obično nema ni problema oko igranja negativca. Problem nastaje kada netko od nas glumaca igra historijsku ličnost koja je dobro poznata i prema kojoj se odnosimo sa nekom opštepriznatom istinom. Tada postoje predrasude i obično nose sa sobom političke konotacije. U tim slučajevima sam u svojoj karijeri izbjegavao da se nađem u takvim situacijama. Iako je, po mom mišljenju, jednako upitno bilo igrati u nekim državnim političkim projektima poznate historijske ličnosti koje su bile dozlaboga propagandne i neumjetničke ilustracije naše slavne prošlosti. Pokušavao sam se kloniti i takvih filmskih projekata, iako sam u jednom TV filmu igrao i Josipa Broza lično. Ali radilo se o nadasve umjetničkom i lijepom filmu Bombaški proces u režiji Branka Ivande. Dakle, u principu ne bi trebalo da bude problema ako glumac ili glumica igraju uloge koje svojim ličnim životom predstavljaju negativne likove u našim historijskim zbivanjima. Ali, procjenjujući vrijeme u kome živimo, bilo bi im bolje da se klone takvih izazova, jer likovi koji su svojim imenima obilježili nedavne događaje u našoj novijoj historiji, ne mogu se kreirati u bilo kakvom umjetničkom pokušaju, jer njihova djela, to jest nedjela, količinom užasa, potiru samu umjetnost.