Slavko, pazi metak!

Uz enormnu dozu optimizma, moglo bi se to tretirati kao uteha za opoziciju: na ponovljenim izborima na četiri biračka mesta u Beogradu, uprkos malom odzivu, razočarenju opozicionih birača posle debakla od pre dve nedelje i disciplini pristalica vlasti – lista koju je predvodio Dragan Đilas, sa ukupno 453 osvojena glasa, odnela je pobedu nad naprednjačkom listom, koju je podržalo 410 birača (od njih ukupno 1.433 koji su se odazvali izbornom zovu). Da nakon ponovljenih parlamentarnih izbora na 15 biračkih mesta 2016. nije bilo nezaboravnog nastupa Aleksandra Vučića, tokom koga je, s desnom pesnicom podignutom uvis, slavodobitno saopštavao pobedničke procente svoje koalicije, uredno izbegavajući da pomene da je reč o volji nekoliko stotina birača - možda bi se tvit koji je Đilas objavio nakon brojanja glasova na ponovljenim gradskim izborima mogao smatrati neumesnim. „Izgleda da je SNS vratio svoje `Beograđane` kućama... večerašnji rezultati ponovljenih izbora na biračkim mestima: Stari grad bm 37 – Đilas 69, Vučić 38. Bm 21 Đilas 117, Vučić 99. Bm 40 – Đilas 179, Vučić 131. Bm 2 – Đilas 88, Vučić 142“, tvitnuo je Đilas, ne trudeći se da bilo kakvim dodatnim opaskama podgreje opoziciji elan na (slabašnom) temelju ishoda ponovljenih izbora, za koje je već bilo saopšteno da nemaju uticaja na konačni izborni rezultat u Beogradu. I čijeg je održavanja retko ko bio svestan, ako ne živi na teritoriji koju „pokrivaju“ četiri biračka mesta u centru grada. Pokazalo se, međutim, da ni tako diskretno ukazivanje na zbivanja koja odskaču od šnita po kome naprednjaci nameravaju da skroje Srbiju, nije dozvoljeno. Na tvit, koji je, pod uslovom da u to vreme „vise“ na Tviteru, moglo da vidi oko 68.000 Đilasovih pratilaca, ekspresno je odgovorio dosadašnji gradski menadžer Goran Vesić. NJegovu verziju događaja, u nekim naslovima kratko opisanu kao „Đilas laže“, teško da je neko mogao da propusti, s obzirom na pažnju koju stavovima SNS zvaničnika posvećuju televizije sa nacionalnom frekvencijom i ostali najmoćniji mediji u zemlji. A taj neko, kad je već čuo da „Đilas laže“, nije imao mnogo razloga da se koncentriše na konstrukciju kojom je nekadašnji Đilasov partijski saborac došao do navedenog zaključka: „Lista Aleksandar Vučić – Zato što volimo Beograd i danas je na ovim biračkim mestima jača nego pre dve nedelje, a Đilas je slabiji. To je jedina istina“, saopštio je zvaničnik SNS i objasnio da je „Đilas pre samo dve nedelje na ova četiri biračka mesta imao 121 glas više od liste Zato što volimo Beograd, a danas ima svega 43 glasa više“. A da neko, slučajno, ne bi shvatio da se to, ukratko, zove „Đilasova pobeda“, poslužio je provereni Vučićev recept zbunjivanja javnosti, nabrajanjem procenata koji ništa naročito ne govore, ali su, zato, vrlo zamorni: „Lista Zato što volimo Beograd osvojila je na ponovljenim izborima na ova četiri biračka mesta 5,31 odsto više procenata nego pre dve nedelje, dok je Đilas osvojio svega 3,73 odsto više procenata“, objasnio je zastupnik interesa vlasti, koji se ni tu nije zaustavio – za razliku od nas, koji se ovim slučajem više nećemo baviti. Jer, ono što u celoj ovoj priči jeste bitno, nije rezultat na ponovljenim izborima koji ionako ničemu nisu služili, već pouka koja se može izvući iz interpretacije ishoda. A ta pouka kaže da, ni nakon još jednog trijumfa koji je povećao njenu prednost nad protivnicima, partija na vlasti nema nameru da odustane od strategije „spržene zemlje“ kojom je, za ovih šest godina, uspela da gotovo satre svaki zametak snage spremne da je, makar minimalno, ograniči u sprovođenju vlasti u skladu sa sopstvenim interesom – bilo da je reč o opoziciji, bilo da je reč o institucijama i medijima. A nije baš teško shvatiti da bi upravo institucije i mediji, u nekoj budućnosti, i same naprednjake trebalo da štite od eventualne samovolje nekog drugog ko bi, makar teoretski, mogao pobediti na izborima. Da problem bude veći - nije samo primer interpretacije rezultata ponovljenih izbora taj koji govori o ukidanju značaja činjenica u Srbiji 2018. Pre nego što nam je objašnjeno da „Đilas laže“ kad kaže da je 453 više od 410, recimo, sa zvanične državne adrese serviran nam je falsifikat saopštenja tela Saveta Evrope GREKO (Grupa država za borbu protiv korupcije) u kome se jasno kaže da Srbija nije primenila na zadovoljavajući način nijednu od 13 preporuka za borbu protiv korupcije koje nam je to telo predočilo još u julu 2015. U zvaničnom saopštenju Ministarstva pravde se, međutim, tvrdi da Srbija „ubrzano radi na ispunjavanju preporuka tela Saveta Evrope za borbu protiv korupcije (GREKO) od kojih su sve u većem delu već i ispunjene, što je i navedeno u izveštaju tog tela“. Citirana rečenica se - da li zbog uverenja da u Srbiji niko ne govori engleski ili zbog manira „eto, može mi se“ - nastavlja navođenjem linka koji vodi ka izveštaju GREKO, iz koga se, bez čitanja celog teksta, vidi ocena tog tela da Srbija nije ispunila nijednu preporuku?! Ako ćemo pošteno – bilo je samo pitanje trenutka kada ćemo, u okviru procesa kreiranja paralelne realnosti po naprednjačkom ukusu, dobaciti do otvorenog falsifikovanja zvaničnih evropskih dokumenata. Sve drugo je, čini se, već završeno – od medijske proizvodnje „pink“ života, preko preuzimanja kontrole nad „opozicionim“ strankama sa različitih delova političkog polja (građansko-nacionalno) do revizije istorije i kreiranja paralelnog civilnog sektora sa uključenim lažnim antikorupcionim i drugim kontrolnim telima. Pošteno je i reći da se dobar deo Srbije zaista srodio sa tako proizvedenom slikom sveta, u kojoj je normalno sve što nije normalno, pa i da penzionisanju nepodložna Nada Macura glumi mletačku princezu u seriji o Nemanjićima. Imamo, dakle, brojne građane koji neupitno veruju u sve što im se servira kroz ovlašćene kanale - bez obzira na stvarno stanje u novčaniku, na (ne)uslove rada na radnom mestu, ako ga imaju, na (ne)mogućnost lečenja, (ne)postojanje pravne zaštite i druge blagodeti života ovdašnjeg. Ima li, uostalom, ičeg čudnog u ljudskoj potrebi da veruje sopstvenoj državi? Pa čak i ako ju je kidnapovala grupa neodgovornih lica, što je primećeno i u nedavno usvojenoj Strategiji proširenja EU u kojoj se govori o elementima „zarobljenih država“ u zemljama Zapadnog Balkana. U takvim okolnostima – pa još u upozoravajućem momentu kad iz Pekinga stiže vest o neograničenom mandatu za velikog vođu, iz Moskve o Putinovih 76 odsto glasova kao rekordu za primer, a iz Podgorice o povratku na političku scenu ionako večno prisutnog Mila Đukanovića – gde je i šta radi srpska opozicija? Da li su, kad je u priču već upao (politički) neuništivi Đukanović, srpske opozicione stranke svesne poučnog iskustva Liberalnog saveza Crne Gore? I zašto ga ne shvataju ozbiljno? Za mlađu publiku – reč je o partiji koja se, od 1990. kada je osnovana, jedina u „drugom oku u glavi“ otvoreno zalagala za nezavisnost Crne Gore, dok je Đukanović tek bio prešao iz statusa mlade nade socijalističkog establišmenta odanog Slobodanu Miloševiću na poziciju najmlađeg premijera u Evropi - imao je samo 29 godina. Krajem 1996, međutim, lider Đukanović je promenio kurs, preuzeo od liberala „independističku“ temu i postao lično zaslužan za njenu materijalizaciju na referendumu 2006 – čime je i definitivno „ubio“ stranku čiju je politiku preuzeo. Tačno je da je Vučić i dalje daleko od materijalizacije proevropske platforme preuzete od „bivše vlasti“, ali je, sudeći prema istraživanjima javnog mnjenja, uz novu, evropsku, u očima birača, nekako uspeo da sačuva i svoju staru, radikalsku agendu. S druge strane, nema naznaka da su opozicione stranke na oba ta politička polja uspele da nađu temu prijemčivu biračima – ni pojedinačno, ni grupno, u skladu sa savetima škole mišljenja koja veruje da je „jedna lista“ recept za zaustavljanje opasnog procesa klizanja zemlje u totalitarizam. Jasno je, pritom, da je – iz pozicije lišene čuvenog „lepka vlasti“ – teško pomiriti različite svetonazore i interese opozicionih stranaka – od odnosa prema Evropi i Rusiji, preko stava o ljudskim pravima (seksualne manjine, žene...) do ekonomskih uverenja. Ali, ima i onih izrazito važnih društvenih interesa za koje sve opozicione stranke tvrde da ih zastupaju, pa ipak nisu spremne da se za njihovo ostvarenje bore zajednički, svom raspoloživom energijom – kad se već slažu u oceni da se Srbija, zbog autokratskog načina vođenja, ozbiljno klati na ivici provalije. Što se, valjda je svima jasno, ne može promeniti izdavanjem oštrih saopštenja. A nije da nema ideja o tome šta bi se i kako moglo raditi – a da se time ne ugroze pojedinačni stranački interesi, i ne prejudicira u potpunosti način na koji će opozicione stranke izaći na sledeće izbore. Poslednji takav predlog nedavno je lansirao Đilas, koji uporno odbija titulu lidera opozicije „osvojenu“ na beogradskim izborima – iako se od njega upravo očekuje da uradi ono što je propustio Saša Janković nakon predsedničkih izbora: da bude motor pokretač zajedničke opozicione priče. Za razliku od vremena uoči beogradskih izbora, kada je većini posmatrača bilo jasno da su male šanse za prevladavanje partikularnih interesa i ostvarenje zajedničkog dogovora – bilo da je reč o jednoj ili nekoliko jasno osmišljenih kolona na istom zadatku – sada analitičari koje smo konsultovali smatraju da postoji velika verovatnoća da uoči parlamentarnih izbora, kad god da budu raspisani, opozicione stranke, suočene sa ozbiljnom opasnošću od gašenja, stupe u (nevoljni) savez. Problem je, međutim, što bi to moglo više ličiti na zbeg ranjenika, nego na ofanzivu potencijalnih pobednika – ukoliko se vreme do izbora, koje se možda može meriti mesecima, ne iskoristi za jasno planirane i energično sprovedene zajedničke akcije, zahvaljujući kojima bi, između ostalog, birači mogli steći utisak da imaju posla sa ozbiljnim ljudima sposobnim da ostvare rezultat. U tom kontekstu, teško je razumeti činjenicu da, osim standardnih načelnih izjava o „otvorenosti za razgovore“, još uvek nema naznaka da bi Đilasov predlog mogao skoro postati predmet temeljne rasprave, razrade, prerade i dorade, tako da posluži (makar) kao osnova za postizanje dogovora u opštem interesu. Ili da bude odbačen „ad akta“ u korist nekog boljeg, za sada još uvek javnosti nepoznatog novog konkurentskog predloga nekog od kolega sa opozicione scene, reklo bi se, tradicionalno zauzetih brigom za lične i stranačke interese. I jednako tradicionalno slepih za realnost u kojoj se jasno vidi suštinska beznačajnost tih, brižljivo čuvanih, pozicija. A još jasnije se vidi da, usled rastućeg beznađa, kofere za put u pravcu boljeg života i dalje pakuju brojni „kreteni“, kako je predsednik Srbije pre nekoliko dana nazvao petinu građana čije bi interese trebalo da zastupa i od čijeg novca živi. Šta je to tako komplikovano zapisano u „Proglasu od 13 tačaka“ , da je toliko teško ozbiljno se njime pozabaviti i krenuti u akciju – po tamo predviđenim ili nekim drugačijim tačkama? Predlog, pre svega, obuhvata poziv za ujedinjenje opozicionih demokratskih snaga u Savez za Srbiju – na ravnopravnim osnovama, uz zamrzavanje stranačkih interesa i formiranje, posle promene vlasti, vlade nacionalnog spasa, sačinjene od nestranačkih ljudi. Savez ne bi imao predsednika, već predsedništvo, a predlogom je predviđeno i formiranje pet timova – za dokumentovanje zloupotreba institucija u Srbiji, za bavljenje mladima, za rešavanje problema najstarijih, za bavljenje selima i tim eksperata koji bi analizirao stanje u medijima. U skladu sa menadžerskim pogledom na svet, Đilas je pristupio i nešto detaljnijoj razradi ideje o zajedničkom delovanju, pa tako, recimo, kad govori o formiranju tima koji bi dokumentovao zloupotrebu institucija, kršenje ljudskih prava i izborne krađe, predviđa pravljenje nedeljnih izveštaja i obaveštavanje domaće i strane javnosti, ali i svih organa EU o tome šta se u Srbiji dešava, kao i razgovore sa građanima i pripremu obimne dokumentacije o kršenju ljudskih prava i sloboda. Biće da je autor imao u vidu i tvrdnje upućenih da Vučića izrazito nervira svaka mogućnost da izgubi sadašnju poziciju ekskluzivnog srpskog sagovornika stranih državnika – o čemu, posredno, govori i činjenica da su, prilikom nedavnog dolaska u Beograd Vesa Mičela, pomoćnika američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju, čak dvoje novinara provladinih medija gosta propitivali o tome zašto se u Beogradu sreo i sa predstavnicima opozicije. U nekoliko tačaka Proglasa se, naime, govori o potrebi obaveštavanja međunarodne zajednice o dešavanjima u Srbiji, i sve to uz ozbiljno pripremljenu dokumentaciju o stvarnom stanju stvari. Ima i pozivanja na uspešne recepte sa svetske scene – u delu u kome govori o operativnom radu na terenu, Đilas kaže da od timova formiranih po Srbiji očekuje „bolje informacije šta ljudi misle i kakvi su im sve problemi“, kako bi im se ponudila rešenja za te probleme i objašnjava da bi to bila kampanja po modelu kojim je francuski predsednik Emanuel Makron trijumfovao na izborima. Da se ne lažemo: zadatak opozicionara jeste izuzetno težak pa, osim kritike, zaslužuju i razumevanje. Možda se, recimo, odgovor čeka zato što su u toku neke ozbiljne konsultacije – recimo, sa Slavkom Perovićem, liderom počivšeg crnogorskog Liberalnog saveza, trenutno sa adresom daleko od matične države? Važna je to lekcija, ako se dobro shvati.