Rat simbolima

Dinamika gradskih trgova i ulica više govori o dominantnoj državnoj ideologiji nego stranački programi, zapisala je pre dvadesetak godina hrvatska etnološkinja Dunja Rihtman-Auguštin. Šteta je što uvažena gospođa više nije sa nama, jer bi bilo zanimljivo čuti šta o ideologiji države Srbije zaključuje iz ova tri sinhrona događaja – pripreme beogradskog spomenika Zoranu Đinđiću (u izvedbi vladajuće stranke), inicijative za beogradski spomenik Slobodanu Miloševiću (u izvedbi njenog vernog partnera) i gađanja farbom novosadskih uličnih tabli sa imenom Zorana Đinđića (u anonimnoj izvedbi, ali ne onih na koje ste prvo pomislili). Ideološku kontrarnost prva dva događaja lako je površinski objasniti populizmom SNS-a, koji se pokušava predstaviti kao tačka preseka dve glavne srpske ideološke struje, simbolizovane upravo Đinđićem i Miloševićem. No ključna reč ovde upravo je „simbol“. Srbi su na glasu kao narod opterećen istorijom, ali SNS ne bi mogao da se pretvara da je himerični DSPS (DS+SPS), čudesna rekombinacija srpskih političkih gena, kada umesto savremene istorije ne bismo imali savremenu mitologiju – kada bi Milošević i Đinđić bili stvarno, a ne simboličko pamćenje. A simbolička se politika, naravno, vodi simboličnim činovima, bronzom i farbom. „Milošević i Đinđić su simboli. Oni personifikuju suprotne sisteme vrednosti, tako da sve što se poslednjih nedelja dešava s konstrukcijom sećanja na njih dvojicu jeste u stvari debata o tome kojim putem Srbija treba da ide. Milošević je simbol antimoderne Srbije. On je antizapadnjak, on uvek govori u ime kolektiva, u ime velikog ’Mi’. Simbol je otpora napretku, oličenje je konzervativne, ksenofobne, zatvorene Srbije koja samu sebe izoluje od sveta. NJegovi saveznici u svetu su isti takvi odmetnici od međunarodne zajednice, države-parije kakva je bila Srbija devedesetih. I naravno, važan deo te politike je rat koji jača upravo te homogenizujuće instinkte, zbija stado i uvodi zemlju sve dublje u sukob sa svima, i na kraju u zločin“, podseća istoričarka Dubravka Stojanović. Nije nikakvo čudo što i takvom čoveku neko hoće da podigne spomenik, jer svetska istorija ne pamti mrtvog zločinca bez živih sledbenika. Nije veliko čudo što taj spomenik hoće da podigne stranka saradnica režima koji se – uz povremena iskakanja iz šina – ubi ubeđujući da je liberalan, ksenofilan, otvoren, jer je svetska politika orgija u kojoj ne postoji neprivlačan partner. Ali sve to ne bi bilo moguće bez mitologizovanja. Pošto rafal popijen u nekoj pustolini više nije popularna smrt među Srbima, nijedan Miloševićev sledbenik neće – ili bar neće javno – braniti stvarnog Miloševića, onog koji je pucao po Jugoslaviji kao pijani kauboj po salunu. Ne, čak i potpisnici inicijative na prvo mesto njegovih istorijskih zasluga postavljaju – Dejtonski sporazum i Rezoluciju 1244. Čovek kome je uspelo da za devet godina učestvuje u četiri rata, promoviše se, dakle, kao mirotvorac. To više nije zlo, već apsurdno, ali je moguće kada činjenice nisu obavezan sastojak pamćenja. „Istorija i sećanje se dramatično razlikuju. Istorija je onakva kakva se dogodila, skup veoma kontroverznih i složenih procesa. Sećanje je uvek jednostavno, svedeno na ideološku sadašnjost koja iz prošlosti izvlači ono što joj je potrebno da bi utvrdila identitet. Za savremenike je važnije kako će se ideološki konstruisati sećanje, nego ono što se zaista dogodilo. Zato se prošlost prekraja, zato su moguće toliko dramatične promene u pamćenju pojedinih događaja. Pogledajmo samo šta smo uradili od Drugog svetskog rata – zamenili smo dobre i loše momke u potpunosti“, dodaje Dubravka Stojanović. E sad, to što je ideološka sadašnjost države Srbije haotična, što je reč o „postmodernističkom identitetskom užasu“, kako bi rekao jedan pametan čovek, to bi barem u teoriji moglo da se reši ako bismo identitete isprobali u sudaru sa stvarnošću, pa kom spomenik, kom psetarnik. Prava nevolja nastaje kada realnosti, ni prošle, ni skorašnje, ni sadašnje, ni najmanje ne obavezuju, pa identiteti komotno mogu da budu svi odreda lažni. Tako se dobija zemlja koja je svima prijatelj, a koja svakog dana na naslovnim stranama dnevnih novina ima vesti o zaverama spoljnih neprijatelja; država koja je antifašistička u unikatnoj četničkoj varijanti; republika koja ima dvor, a u njemu prestolonaslednika i prinčeve. Tako se, drugim rečima, dobija Srbija koja i Zorana Đinđića ima isključivo u jednom od dva simbolička vida – kao arhineprijatelja ili kao arhanđela. „Đinđić je simbol principa suprotnih Miloševićevim. On je uvek, sve do 5. oktobra, predstavljao manjinsku Srbiju, koja je individualistička, kojoj je razvoj važniji od teritorija, koja je za povezivanje sa najnaprednijim demokratskim državama. On je za otvaranje Srbije, pomirenje sa susedima, pluralizam, razvoj institucija i vladavine prava. U našoj istoriji, pa i danas, takvi principi nemaju masovnu podršku“, kaže Dubravka Stojanović. Ako Đinđića tako shvatimo, bilo bi očekivano da uličnu tablu sa njegovim imenom u Novom Sadu – i mural u Beogradu – farbom gađaju sledbenici „konzervativne, ksenofobne, zatvorene Srbije“, možda isti oni koji hoće da ovekoveče Miloševića. Ali vraga, evo kako to izgleda u našem veselom irealnom svetu. Đinđićeve table gađali su mladi radikalni levičari. Usput su zapisali „Đinđić = Vučić = banda“, mada su u čarobnoj istorijskoj farsi ponovili čin Aleksandra Vučića, koji je svojevremeno prelepljivao table sa imenom Zorana Đinđića, istog Vučića koji istom Đinđiću sada podiže spomenik. A zastupnik inicijative da se spomenik podigne Miloševiću, Milutin Mrkonjić, nema ništa ni protiv spomenika Đinđiću. Mogu, kaže, i da stoje jedan pored drugog. Sve to zvuči kao loš dan u klinici „Laza Lazarević“, ali je lako shvatljivo ako se još jednom podsetimo da ni Milošević ni Đinđić nisu stvarnost nego elastične simboličke koordinate. Profesorka Stojanović sa pravom ukazuje na to da Đinđića anatemišu i nacionalisti i radikalni levičari, i to bi objasnilo istovetan čin novog levičara i starog Vučića, ali treba primetiti da isti predmet animoziteta ne znači i iste razloge animoziteta, i da leva kritika Đinđićevog rada, za razliku od nacionalističke mržnje, ne može da računa na mnogo štampe i televizije. Simboličko dvojstvo pokojnog premijera, Jude za jednu, Isusa za drugu Srbiju, pokrilo je njegovu realnost tranzicionog političara, realnost kontroverznu u svim tranzicionim iskustvima od Rusije do Srbije. Da Đinđića nismo ubili, sa njim bismo mogli da razgovaramo. Da smo ga ostavili stvarnim, o njemu bismo mogli da debatujemo, mogli bismo ga slediti ili odbaciti. Ali pošto nije ni živ ni stvaran, sa njime se može komunicirati samo simbolično – polaganjem cveća ili gađanjem farbom. Naposletku, i sam je Đinđić dvadeset godina ranije – u još jednoj komičnoj istorijskoj paraleli – gradonačelnikovanje Beogradom usred Miloševićevog besnila započeo stvarnosno veoma simboličnim činom skidanja petokrake sa gradske skupštine. „Da je prošlost tek kamen na našim leđima, mi bismo ga osećali kao teret, i davno bismo ga sa sebe stresli kao nešto što je izvan nas. Da je u nama, davno bismo je izbljuvali ili umrli, jer ili otrov izbacite ili vas ubije. Ne, nema prošlosti u nama, nego smo mi u prošlosti, kao u vreloj i zagušljivoj močvari. Izvući se iz nje možemo jedino ako sami sebe za kosu potegnemo, kao što je postupio baron Minhauzen kada se u blatu zaglavio“, tako je pisao jedan Pekićev junak; malčice lud, ali time savršeno kompatibilan sa našom državnom ludnicom, u kojoj su pojmovi daleko maglovitiji nego u simbolističkoj poeziji. Jedino nam nije rekao šta da radimo ako nam i prošlost i sadašnjost piše upravo baron Minhauzen.