Prazno(vanje) demokratije

Evropa je spremna za Srbiju. Evropska komisija je nedavno usvojila strategiju proširenja Evropske unije kojom je Zapadni Balkan vraćen na dnevni red ove međunarodne organizacije. Bilo je i vreme, jer se činilo da su nas zaboravili. Vladavina prava i usklađivanje sa spoljnom politikom su u prvom planu nastavka politike proširenja Evropske komisije, koja od zemalja Zapadnog Balkana zahteva uverljive napore, reforme i rezultate. U prevodu, nema više zezanja, što je i razumljivo. Evropska unija planira da do 2020. potroši skoro tri milijarde evra kako bi unapredila rezultate reformi u zemljama Zapadnog Balkana. Unija je najveći trgovinski partner Zapadnog Balkana sa preko 70 odsto ukupne trgovinske razmene u regionu. Zato i ne čudi što se od Zapadnog Balkana očekuju: nezavisno sudstvo i bolji rad pravosuđa; konkretni rezultati u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, što znači što manje šumova u saradnji policije i tužilaca, a što više sudskih epiloga; pametno i transparentno trošenje novca poreskih obveznika; poštovanje ljudskih prava i jačanje demokratskih institucija; reforma javne uprave i saradnja sa civilnim društvom. Značajna razlika u odnosu na period od pre 10 godina, a koja ukazuje da je Evropska unija sada mnogo ozbiljnija u svojim zahtevima, u tome je da se prvi put ističe da zemlje Zapadnog Balkana nedvosmisleno pokazuju elemente „zarobljene države“. To znači da u regionu postoje interesi izvan države koji ukidaju zakone, politike i propise radi zadovoljavanja svojih, mahom finansijskih interesa, kroz koruptivne radnje javnih funkcionera i političara. Dve stvari se dešavaju u takvom okruženju koje ugrožavaju evropske integracije, a povezane su sa izabranim predstavnicima građana – narodnim poslanicima. Zato se i nameće pitanje, da li je Srbija spremna za Evropu? U toku je rasprava o nacrtu izmena Ustava u oblasti pravosuđa koja se vodi na pogrešan način i na ivici je „pobune“, kako ističu profesionalci iz pravosuđa. Ta rasprava je započeta, a da nije ispoštovana procedura, koju nalaže upravo ovaj najviši pravni akt. Narodna skupština nije donela odluku o promeni Ustava, niti je promena Ustava predložena od najmanje jedne trećina od ukupnog broja narodnih poslanika, predsednika Republike, Vlade i najmanje 150.000 birača. Poslanici nisu raspravljali o predloženim izmenama, dok se parlamentarni odbori za ustavna pitanja i zakonodavstvo, ali i za evropske integracije nisu sastali da razgovaraju o promenama Ustava. Pri svemu tome, kritika struke ne nailazi na razumevanje, iako se kaže da će usvajanjem predloženog nacrta u oblasti pravosuđa biti nastavljen politički uticaj na pravosuđe, samo drugačijim kanalima. Propušta se i prilika da se novim Ustavom zaokruži sistem bezbednosti, da se tačno kaže ko komanduje, rukovodi, koji su principi organizovanja i ko vrši civilnu demokratsku kontrolu. Ustav bi trebalo da uredi odgovornost institucija koje pružaju bezbednost; onemogući koncentrisanje moći u rukama pojedinca ili grupe uspostavljanjem jasnog sistema kontrole; reguliše rad Saveta za nacionalnu bezbednost koji koordiniše sistemom bezbednosti. Mi smo jedna od retkih država u kojoj to nije učinjeno. U istoj Narodnoj skupštini se trenutno raspravlja o setu policijskih i bezbednosnih zakona. Postoji nekoliko problema. Najpre, prvo redovno zasedanje nije počelo kako zakon nalaže, prvog radnog dana u martu, što je 1. mart, već se kasnilo šest dana. Slučajnost, održani su beogradski izbori u nedelju, 4. marta. Pojedina nova zakonska rešenja su korak unazad u odnosu na važeća rešenja i mogu da štete građanima. Građani ne mogu da budu sigurni da će u budućnosti u policiji raditi samo profesionalci. Predlogom izmena i dopuna zakona o policiji uvodi se izuzetak od pravila zapošljavanja u MUP-u putem konkursa, koji je obavezan po važećem zakonu. Uvodi se mogućnost zapošljavanja bez konkursa kada je „aktom o unutrašnjem uređenju i sistematizaciji predviđeno da se konkurs ne sprovodi za pojedina radna mesta“. To znači da će ministar unutrašnjih poslova odlučivati koje osobe je moguće zaposliti van redovnog postupka s obzirom na to da akt o sistematizaciji donosi on sam, a pri čemu je ovaj akt poverljive prirode. Ovakav izuzetak omogućava zaobilazak konkursnog postupka. Uzaludno se troši novac građana za borbu protiv korupcije i kriminala zbog protivrečnog odnosa tužilaca i policije u sprovođenju tužilačke istrage. Već pet godina tužilaštvo vodi tužilačku istragu u kojoj policija nije funkcionalno podređena javnom tužiocu u krivičnom postupku. Ponovo se propušta prilika da se izmenama zakona preciznije uredi odnos policije i tužilaštva i da se otkloni rizik od uticaja nadređenih u MUP-u na vođenje predistražnog i istražnog postupka. Postojeće rešenje omogućava policijskom službeniku da za svoj rad u krivičnom postupku odgovara samo starešinama unutar policije, a ne tužiocu. To omogućava policajcu da u određenim slučajevima, posebno politički osetljivim kao što je Savamala, ne postupi po nalozima tužioca već svog starešine. Problem nije samo Savamala. Prema istraživanju Udruženja tužilaca Srbije na uzorku od 200 istraga iz 10 različitih tužilaštava, tužilac je za polovinu istraga morao da interveniše kako bi policija ispunila njegov nalog. Građanima nije objašnjeno šta će tačno dobiti od partnerstva MUP-a i Federalne službe za obezbeđenje Ruske Federacije, dok nejasni oblici saradnje mogu da imaju negativne posledice na dalji proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji. Iz pojedinih delova sporazuma čini se da se saradnja uspostavlja za mnogo širi okvir, a ne samo za bezbednosnu zaštitu štićenih lica, kao što je istaknuto u uvodom delu sporazuma. Ako se pažljivije pogleda, obezbeđenje objekata se izričito ne navodi kao predmet saradnje u uvodnom delu sporazuma, već samo bezbednosna zaštita lica. To su odvojene stvari. Ali, to nije jedino. Dve od šest oblasti saradnje nisu detaljno razrađene u sporazumu. Radi se o „obezbeđenju unutrašnje bezbednosti“ i „neutralizaciji kompjuterskih napada na državne informacione resurse od vitalnog značaja“, koje su preširoko postavljene. Saradnja u oblasti obezbeđivanja unutrašnje bezbednosti može da podrazumeva sve oblasti saradnje predviđene sporazumom i više od toga, što može da dovede do praktičnih problema u saradnji ili je cilj sporazuma bio nešto sasvim treće, pa je namerno ostavljeno tako široko. Zaštita od kompjuterskih napada zaista spada u domen mera preventivno-tehničke zaštite. Ipak, ovde nisu u fokusu samo štićeni objekti već svi državni informacioni resursi od vitalnog značaja, što je daleko širi pojam. To podrazumeva da u sprovođenju ovog sporazuma sa srpske strane ne učestvuje samo MUP, već i ostali organi koji se bave informacionom bezbednošću, koji se ne spominju u sporazumu. Zadatak lidera je da od države naprave funkcionalnu demokratiju. Zbog toga je važno da nosioci vlasti u Srbiji zaista pokažu da žele nezavisno sudstvo i samostalno tužilaštvo, uređen sektor bezbednosti, slobodne medije i jake institucije. Građanima nije potrebna još jedna propuštena prilika.