Svi su na neki način ucenjeni ili korumpirani

Imala sam najmanje 39 ideja za prvo pitanje koje bih postavila arhitekti Dragoljubu Bakiću, sve su propale na prvi pogled koji mi je pao na njegove čarape sa žutim patkicama, koje je, kaže, obukao zbog mene! Kako se desilo da se kandidujeta na listi „Ne davimo Beograd“? Naša Akademija arhitekture (AAS) već četiri godine radi sa tom decom, sreli smo se povodom projekta „Beograd na vodi“. Kada su predložili da me stave na njihovu listu, prihvatio sam da budem njihov baobab (afričko drvo), da im držim leđa i da ih savetujem koliko mogu. Dok moji „pačići žuti“ ne zasednu u klupe u gradskoj skupštini, nema spasa. A desiće se to veoma brzo. Odakle vam to? Projekat „Beograd na vodi“ će da ubrza promene. Jer je on kulturološka atomska bomba koja će prvo da razori vlast koja ju je projektovala. To ste rekli i pre četiri godine...? I svaki dan sve više verujem da će tako i biti. Fenomen koji se dešava u Savskom amfiteatru razotkriva našu stvarnost u svim mogućim slojevima. Možemo da ga raspakujemo sloj po sloj. Da počnemo.... Tamo se dogodio cunami jedne bahate moći i samovolje. Cunami koji je srušio javni interes. Savski amfiteatar, jedna od najvrednijih lokacija Beograda, straćen je za sva vremena. Beograd ne može da podnese zamisao da na tom mestu bude dva miliona kvadrata nečega. To je nemoguća misija! Dok vi ovo govorite, kule niču...? Kuće će se izgraditi, to nije problem. U Dunavu imamo šljunak, cementare nam, hvala bogu, rade i možemo da pravimo betona koliko volimo. Ali ispod nema ništa! Oni još uvek rade idejne projekte infrastrukture, ispod tih kuća će biti septičke jame! To su stvarni problemi. Žure da prave samo ono što je nad zemljom i što može da se vidi i opipa. Ali tu bi trebalo da se useli 25.000 ljudi! Kako će im rešiti saobraćaj? Kanalizaciju? Kad? Tamo će decenijama biti gradilište, ko će da stanuje na gradilištu, ko će da se useljava? Tamo ljudi nikada biti neće. Da li biste drugačije govorili da iza projekta stoji neka druga vlast? Mi se time bavimo kao struka, bez obzira što ga promovišu i sprovode vrh Republike i vrh grada, to što mi radimo nije bavljenje politikom. Ali i zato što je to problem zdravog razuma. Tu nema zdravog razuma. Šta se tu direktno kosi sa zdravim razumom? Prema svim generalnim urbanističkim planovima, taj deo Beograda je sedamdeset godina unazad čuvan da u nekom trenutku, kada to bude moguće, postane kulturni centar. Univerziteti, izložbene sale, Opera, Filharmonija, biblioteke... a sve u parku, sa malim spratnostima i travom. Da ljudi mogu da siđu na reku i da legnu na tu travu. Bacanje tih planova u đubre se kosi za zdravim razumom. Da li s tom argumentacijom gubite u duelu s promoterima ovog projekta, koji pobeđuju argumentom da se sa zdravim razumom kosi pobuna što su očistili đubre, pacove...? To je nešto sasvim drugo. Bilo je đubreta, baraka, starih brodova i pacova i zmija. Sve je to bilo tu i lepo je od njih što su to očistili. Ali ono što se kosi sa zdravim razumom, jeste njihova ideja da su time stekli pravo da taj deo Beograda otmu od građana i naprave ovo što prave. To nema budućnost. Beograd ne može da primi projekt koji su oni zamislili. Ne može. Na kraju krajeva - ko je rekao da naš grad treba da izgleda tako? Ko? Ne zna se ko! Ne znamo ko je to uradio! Niko nije javno rekao: taj se zove tako, po struci je to, i on je uradio maketu. Ne! Sećam se da sam poludeo kada sam 2014. godine u dnevnom listu Danas, u rubrici „Koji je vaš sledeći potez?“, ispod male slike gradonačelnika pročitao: „Upravo čekam da mi dođu arhitekte iz Abu Dabija da sa njima preciziram dinamiku izrade projekta `Beograd na vodi`“. Naša Akademija je odmah alarmirala Savez arhitekata kojih ima 4.500 u Srbiji i društvo Beograda kojih ima 2.500, da intervenišu kod gradonačelnika, rekli su im: „Ćutite. Dok nemate 3,5 milijardi - nemate šta da pričate“! I? I - zid. I - tako su se povukli arhitekti. I onda je krenulo jedno po jedno. Pojavila se maketa - rešenje koje nije na nivou studentskog rada. I - podanici iz Urbanističkog zavoda su poslušno izmerili maketu i proizveli prostorni plan posebne namene. U Zakonu je tačno nabrojano šta su objekti posebne namene, stanovi nisu, a pogotovu nije šoping mol! Tu je već prekršen zakon. Onda je proglašen javni uvid, stručna javnost i obični građani su mogli da vide šta je predviđeno i da daju primedbe. Stavljeno je skoro 2.000 primedbi. I? I - sve primedbe su odbačene! Kako to razumete? Kao bahato sprovođenje moći: Ne znam o tome ništa, ali imam moć da sve to sprovedem, ne pitajući nikog koji o tome išta zna. „Jaoooj, što je lepo!“, da li do vas dopiru takvi glasovi? Da li ti objekti imaju kreativne vrednosti? Ja mislim da nemaju i da su primeri najobičnije konvencionalne arhitekture. Zarad nekoliko stotina ljudi koji će tu da žive i da imaju divan pogled na Savu, hiljadama drugih građana se zatvara mogućnost da iz svojih stanova vide reku. Beograd će biti zazidan grad! Beograd je jedan od najstarijih evropskih gradova sa kontinuiranim stanovanjem, njegova silueta kreće od Ušća, preko Beogradske tvrđave, Saborne crkve i njenog tornja sve do zvonika i Hrama Svetog Save. Ko ste vi koji taj divan profil sada zaziđujete? Šta je problem sa saobraćajem? Vi ste laik, ali u pitanju je obična matematika. Glavni urbanista je najavio bulevar sa šest traka i zelenilom u sredini, širok 45 metara, kojim će povezati Ulicu vojvode Mišića sa Karađorđevom! Bulevar od 45 metara ulivate u Karađorđevu ulicu koja kod beogradske zadruge nije šira od 7 do 8 metara?! Kako se to izvodi? Već treba da sele Železničku stanicu, gde će da je sele? Nisu završili perone u Prokopu, nema stanične zgrade, kako se dolazi do tamo, kako se ide do grada... kako koja vrata otvorite naletite na armaturu! Treba četiri stanice da izgradite da biste preselili ovu stanicu, a ništa nije počelo da se gradi, zato vam kažem: ovo će da stane. Autobusku stanicu treba da selite, a niste ni počeli da gradite novu. To su sve problemi koje pravi „Beograd na vodi“, metastaze izbijaju na sve strane. Bez metroa nema rešenja za saobraćaj „Beograda na vodi“, bio je tema dok su trajali izbori. Nije se ni osušilo mastilo na glasačkim listićima, a oni su već pomerili metro za deset godina! Pa, dobro. Ali kako je moguće da ljudi iz vaše struke potpisuju projekte za koje je svakom laiku jasno da su neizvodljivi? Moguće je. Arhitekte koje rade, sprovode, potpisuju i ne smeju da zucnu da ne bi ugrozili nešto što imaju, nisu jedina struka koja se zavukla u mišju rupu. Zašto ne bi smeli „da zucnu“ o triviji da 45 metara ne može nikako da se ulije u 6 metara? To je pitanje za milion dolara. Kada bismo to znali, ne bismo bili u ovakvom jarku u kakvom jesmo. Zašto Arhitektonski fakultet ćuti? Zašto ćuti Saobraćajni fakultet? Kako je Urbanistički zavod od respektabilne institucije pretvoren u krpu? Pričamo mi sa Akademije, a prosek godina nam je negde oko osamdeset (80). Mi pričamo jer drugi niko ne priča, svi ćute. Pa, to je stvarno fenomenalno!? To je sve fenomen do fenomena, to su slojevi decenijskog ćutanja o svemu i svačemu. Ćutali smo o nekontrolisanoj divljoj gradnji, a danas se pitamo kako je moguće da smo tako upropastili Beograd. Kad je to počelo? Za vreme Tita i komunista i te kako su se poštovali urbanistički zakoni. Išli ste u zatvor ako na svojoj terasi napravite nešto što je van normalnog detaljnog plana za tu zonu. Onda je došao period `90-ih godina kada se sve poremetilo pa i urbanizam. Počelo je da se sređuje dolaskom Đinđića za gradonačelnika, ali ga je društvo iz SPO-a vrlo brzo smenilo. Od ulaska te ekipe u gradsku vladu počinje intenzivna divlja gradnja. Uništavanje Beograda na tekovinama SPO-a posle 2000. nastavljaju demokrate. Demokratske arhitekte su nastavile divlju gradnju i uvele još grđi investitorski urbanizam. Tako se desila i Rajićeva i Autokomanda, Ušće... sve je nastalo u periodu od 2000. A od 2012. smo dobili ovo čudo gde više ništa ne postoji. Šta u stvari znači „divlja gradnja“? Ceo „Beograd na vodi“ je divlji - to je divlja gradnja kakve nema na planeti. Nezamisliv je redosled po kome se prvo gradi, a potom traži građevinska dozvola. Da li postoji neki sličan primer? Ne postoji na svetu. Nema takvog primera da se išta slično pravi bez projekta. Sama ta činjenica govori da „Beograd na vodi“ nema budućnost. Na kom delu planete je još moguće da se toliko „divlja“ na miru? Opet me pitate zašto je struka otišla u tandariju i zašto Arhitektonski fakultet ne može da se oglasi. Pa, zato što je na budžetu. Vlast je u stanju da im skreše sve dotacije tako da više ne mogu da funkcionišu. Svi su na neki način ucenjeni, korumpirani, to je to. Ispada da je preduslov za hrabrost da ste stariji od 70 godina? Šta bi bilo koju vlast zaustavilo u ma kojoj nameri da ostvari svoje „decenijske snove“ ako se sve esnafske pobune svode na maksimum 40 ljudi? Pomenuli ste nas četrdeset članova AAS-a, a da li biste mogli da mi nabrojite 40 novinara koji su spremni da progovore o kršenju etike u okviru vaše struke? Sve je to malo i zato polažem nadu u mladost koja se okuplja oko inicijative NDBG, barem kada pričamo o Beogradu. Bez obzira na izborni rezultat? Kao što je neko već rekao, oni su za mene pobednici ovih izbora. Dobili su 30.000 glasova, što je s obzirom na potpunu medijsku blokadu vrlo dobar rezultat. Da su me poslušali da naprave zajedničku listu samo sa Đilasom, bez njegovih podržavalaca, to bi po meni bila dobitna kombinacija. Politika je kod nas potpuno propala stvar. Mi smo uništili višestranačje, ponovo je uspostavljen jednopartijski sistem. Da li ste bili iznenađeni rezultatom beogradskih izbora? Mislio sam da se Beograđani neće obrukati, ali obrukali su se. Šta da im radim? Tražili ste, gledajte, evo vam ga sad. Mi trideset godina nećemo da napravimo ozbiljnu državu, to je odgovor. Imamo provizorijum od države, a mogli bismo vrlo jednostavno da je napravimo, samo da hoćemo. Ali mi nećemo da napravimo državu. Nemamo institucije, zato što ih jednostavno ne želimo. Da li su građani izglasali i „Beograd na vodi“ i fontanu i jelku...? Mi trideset godina smišljeno pravimo takve građane. Sve normalne građanske vrednosti su pretvorene u banalnost. Napravljen je haos u državi, haos u glavnom gradu, haos u glavama ljudi i nije čudo što se ovako glasalo. Šta gledaju na televiziji, koje novine čitaju? Beograd je jedna tužna priča, okružen je favelama i getoima izbeglica koje prave divlje kuće bez infrastrukture. Uništene su centralne opštine Vračar, Bulbuder, Profesorska kolonija... od divnih osunčanih ulica napravljeni su kanjoni, nijedna kuća se nije pravila po projektu, probijalo se i doziđivalo po 3-4 sprata... Ne možete tako da radite, a da imate lep grad. Imaćete jedan ružan grad, koji će biti privlačan samo za trećerazredne turiste koji će ovde imati jeftinu, banalnu, estradnu, primitivnu zabavu. Taj koncept je pobedio sa sloganom „Zato što volimo Beograd“. Da li ste toga svesni? Znate šta... onaj ko radi „Beograd na vodi“, on mrzi Beograd. Za mene tu nema dileme. Kako razumete rekonstrukciju Slavije? Slavija je još jedan primer toga o čemu pričam. Jedini problem je bio kako da se sklone pešaci koji zadržavaju saobraćaj. Umesto da to reše, oni su napravili pojilo zbog kojeg će ljudi pretrčavati kružni tok i ginuti u želji da vide gde bućka voda. Da li vas barem „Hilton“ impresionira? U tom slučaju sam pre svega zaprepašćen da arhitekta koji ga je pravio nije pozvan na otvaranje! Gledao sam i ranije predstavnike vlasti kako presecaju vrpce, pa te parčiće stavljaju u džepove, nemam pojma zašto. Ali nisam do sada zapazio inovaciju da se projektanti na te hepeninge više ne pozivaju. Gde smo mi stigli? Šta mislite kada pročitate vest da je predsednik žirija za najbolje rešenje za spomenik Stefanu Nemanji, niko drugi nego Nikola Selaković? To su sve gluposti. To je sve populizam. Više od Selakovića me se tiče bečki arhitekta koga su promovisali u „dvorskog arhitektu“, Boris Podreka. Taj gospodin je dobar arhitekta, ali u mojoj ulici živi najmanje petoro jednako dobrih kao što je on. Zašto im je potreban bečki arhitekta da pravi šare na popločanim trgovima? Kako je ispalo da nijedan naš arhitekta nije dorastao da rešava Obilićev venac, Topličin venac, Studentski trg, kako se ispostavilo da je Podreka najnadležniji za naš slučaj? A rešenje za Studentski trg? Imam vrlo negativan stav prema tome, mislim da Beogradu nije potrebno 20.000 kvadrata pešačkih zona. Imaćemo pešačke zone i okolo njih prazne lokale. Polovina lokala u Knez Mihailovoj je već zatvorena, „Ruski car“ zvrji prazan i okovan daskama... Zašto popločavamo hiljade kvadrata u centralnoj zoni i otežavamo život građanima koji tu stanuju? Niti mogu da se parkiraju, niti može da im dođe hitna pomoć, vatrogasci... Zašto im to radimo, zašto se to radi? Zašto se to radi? Populizam: pravim nešto što mogu lako da napravim, presečem vrpcu, zasenim prostotu. Zašto ne radim kanalizaciju umesto garaže na Studentskom trgu? Zašto uništavam arheologiju da bih napravio garažu pored garaže u Rajićevoj koja je ogromna i poluprazna? Pričam da ću isključiti automobilski saobraćaj iz centra da bih uveo bicikle, a pravim ogromnu garažu - zašto? Da bih na krovu te garaže, što je još veća sramota, metnuo Đinđićev spomenik! Zašto? Da li je to mesto za Đinđićev spomenik? Kako vam izgleda sam spomenik? Kao suštinski promašaj. Po meni je ona strela trebalo da bude okrenuta nadole, jer smo mi istog Đinđića okrenuli na dole. A sama ideja da ova vlast diže spomenik Đinđiću? Mislim da ni on ni Pekić ne bi voleli da im ovi dižu spomenik. Šta mislite o ideji da Milošević dobije spomenik u Beogradu? To je Mrkino izmotavanje. Mi menjamo istoriju, mi stalno težimo da popravimo prošlost, umesto da mislimo i da popravimo budućnost. Da li znate zemlju gde vlast pokazuje toliki stepen arogancije prema stručnjacima, gde se reč „stručnjak“ izgovara sa tolikim navodnicima? Nije mi poznato. Moja supruga i ja smo radili u Indoneziji, u Zimbabveu, u Kuvajtu... mi znamo kako smo bili respektovani kao arhitekti. Nema primera da se ovako nipodaštava struka. Šta bi onda to značilo - u kakvom društvu živimo, kako se ovo zove? Improvizorijum od države u kome svi ćute. LJudi jesu ugroženi, ozbiljno su osiromašili i njihovo ćutanje nije za osudu. Ako 85 odsto građana Srbije prima manje od prosečne plate, onda je sve to razumljivo. Ako razumemo zašto ljudi ćute, kako da shvatimo zašto vi govorite? Ja sam odrastao u građanskoj porodici, otac mi je bio advokat, tako smo nekako vaspitani. Važno mi je da imam svoj stav. Pristojan građanin ne može da drži glavu u pesku. Šta mislite o poslednjoj naslovnoj stranici NIN-a? Fenomenalna! Adekvatna, deskriptivna i alal vera Petričiću. Da li je to dokaz da ovde ima slobode medija? Hvala bogu da postoje i NIN i Vreme i Danas i N1, ali, mi smo daleko od medijskih sloboda. Kada stanem ispred kioska u Višnjičkoj banji i kada vidim koje se novine kupuju, meni se prevrne utroba. Dođu tri primerka dnevnika Danas, mogu da ga kupim u deset uveče, niko mi ga neće oteti. NIN dođe u istom broju primeraka, isto se nabije iza nekih drugih novina, treba da ga tražite, uvek je nekako blatnjav kao da ga namerno mažu po patosu, izgužvan i štrokav. To je naša medijska scena i zato ljudi i misle tako kako misle. „Može li grad da plače?“, bio je naslov jednog vašeg teksta. Moje pitanje za vas je - može li grad da prestane da plače? Još će da plače. Ali ne može to doveka tako. Ne može.