Rijaliti preči od kriminala

Ako je rušenje u Savamali paradigma „urušavanja pravne države“, što je najčešća procena slučaja, njegove posledice sugerišu da pravne države ovde nikada nije ni bilo. Jedino što je od posledičnog građanskog nezadovoljstva danas preostalo su sporadične sprdnje s fantomskom slikovnošću i nemaštovitim kovanicama poput „kompletni idioti“. So na, ispostaviće se, nedovoljno veliku ranu u pravosudnom tkivu društva trlja i govorkanje da Siniša Mali figurira kao budući ministar, iako je za njegovog gradonačelnikovanja u dvema savamalskim ulicama u aprilu 2016. bespravno porušeno nekoliko objekata zbog početka radova na projektu „Beograd na vodi“. Samo još očajni optimisti ponavljaju da je tadašnji premijer Aleksandar Vučić bio najavio političko povlačenje Malog. I sintagma „pravna država“ postala je tek test društvene tolerancije na cinizam, naročito kad vlastodršci njome peru usta, kad ruke već ne moraju. Međutim, bespravno rušenje pod okriljem savamalske noći postalo je tangentalno indikativno, jer je izveštavanje o njemu pokazalo sjaj i bedu štampanih dnevnih medija, što je u istraživanju „Slučaj Savamala“ sažela nevladina organizacija Civil Rights Defenders. I, koliko god turobno bilo punih godinu dana čitati napise iz šest novina (Politika i Danas uzeti su kao predstavnici „referentnih novina“, Blic i Večernje novosti svrstani su u „polutabloide“, a Kurir i Informer u „tabloide“), nalazi istraživanja su još turobniji. Uz to što je interesovanje dnevnih listova za „urušavanje pravne države“ upadljivo opadalo uprkos izostajanju krivične i političke odgovornosti, na uzorku od 706 priloga koji su se neposredno bavili bespravnim rušenjem je ustanovljeno još jedno urušavanje – urušavanje zdravog i delotvornog medijskog ambijenta. Nedvosmisleni zaključak je da veći tiraž nekim čudom podrazumeva obimom skromnije, objektivnošću oskudnije i vlastima milije izveštavanje. Oko 70 odsto napisa bilo je objavljeno u listovima Danas i Politika, daleko ređe se izveštavalo u Blicu i Večernjim novostima (oko 20 odsto), dok je tek svaki deseti tekst bio objavljen u Kuriru i Informeru. Ovo u praksi znači da su otprilike tri od četiri teksta objavljeni u onim listovima (Danas, Blic, Politika) koji đuture učestvuju s oko 25 odsto na tržištu štampanih dnevnika, a da su daleko čitaniji Kurir, Informer i Večernje novosti izdvojili prostor za tek svaki četvrti tekst, po pravilu prorežimski obojen. Struktura objavljivanja po listu je takođe simptomatična. Danas je objavio 343 teksta, dok su sve ostale novine đuture objavile svega dvadeset tekstova više – Politika 140, Blic i Večernje novosti skupa 147, a Informer i Kurir 76 tekstova. Informer je objavio najmanje napisa o „slučaju Savamala“ (32), ali mu je posvetio najviše naslovnih strana – čak trinaest. Sledi Politika s 12 naslovnih strana, a disproporcija u predstavljanju teme podcrtana je činjenicom da je Politika objavila četiri i po puta više tekstova o njoj. Jedino Informer nijednom nije objavio fotografiju ruševina koje su preostale nakon fantomske kamarile, jednom je objavio fotografiju s potonjih protesta, ali je prednjačio s guranjem žute patke čitalaštvu pod nos. Istini za volju, rezultati se tiču dnevnih novina, ali bi bez problema mogli da važe i za sve druge medije. U periodu koji je istraživanjem obuhvaćen, zbirni tiraž čitanih izdanja kretao se oko 350.000, dok se ukupni tiraž svih dnevno-političkih novina kretao oko 450.000 primeraka dnevno. Iako se navike potrošača medija uveliko menjaju – tradicionalni mediji polako gube trku s televizijom i internetom – činjenica je da većina ukupno objavljenog informativnog sadržaja i dalje potiče upravo iz dnevne štampe. Uostalom, svako ko je ma i nasumično otvorio neki od praćenih listova i potom bacio oko na neku od informativnih televizijskih emisija (da ih velikodušno tako nazovemo, čast izuzecima) može da posvedoči o velikoj podudarnosti u izveštavanju. Tema svakog trećeg objavljenog priloga ticala se poziva na odgovornost, a još trećina se bavila rušenjem u Hercegovačkoj ili radom javne vlasti tim povodom. Aktivnosti inicijative Ne da(vi)mo Beograd i nezavisnih institucija bili su tema u svakom četvrtom prilogu. Najčešći ugao izveštavanja bio je vajno urušavanje pravne države (83,4 odsto), a Kurir, Večernje novosti i Politika su s 10 odsto priloga učestvovali u analizi teme kao pozivanju na rušenje vlasti. Pomoć im je pružio i Informer, ubacivši prstohvat lupetanja o tobožnjem napadu na premijera, korupciji i kriminalu. Kada je o akterima reč, najviše prostora je očekivano dobio Aleksandar Vučić, koji je 80 puta bio parafraziran, a 10 puta citiran, dok pedalj za njim marširaju pripadnici inicijative Ne da(vi)mo Beograd, koji su direktno citirani 42 puta, a 56 puta parafrazirani. Među predstavnicima vlasti drugu i treću poziciju zauzimaju Siniša Mali i Nebojša Stefanović, pominju se tu u svakom devetom prilogu i organi zaduženi za istragu, a čast građanskog društva pored Inicijative brane još nezavisne institucije i nevladine organizacije, kao i drugi javni akteri nezadovoljni suspenzijom vladavine prava. Opozicione stranke bile su slabo prisutne u dnevnoj štampi, ali su o ovoj temi daleko aktivnije bile na društvenim mrežama, naročito Tviteru. Vučić je pomenut 106 puta, a aktivisti inicijative 95 puta. Spolja gledano, moglo bi se na osnovu ovih podataka zaključiti da je zastupljenost vlasti i tadašnjih nosilaca društvenog nezadovoljstva bezmalo ravnomerna. Valja, međutim, podsetiti da je dnevni list Danas gotovo jedini ozbiljno i kontinuirano izveštavao o negativnim reakcijama na rušenje u Hercegovačkoj i Mostarskoj. Samo u specijalnom izdanju ovih novina iz juna 2016. sadržano je više tekstova nego u Kuriru i Informeru za godinu dana zajedno. Stavovi javnih ličnosti koje su se angažovale oko „slučaja Savamala“ takođe su se mogli pročitati skoro isključivo u Danasu, i to u 35 priloga. Dakle, brojke znaju da sakriju koliko i da otkriju – u proseku jeste objavljivano dva teksta dnevno o ovoj temi, ali je učestalost opadala, pri tom se drastično razlikujući od novina do novina. Uostalom, nije ni svako izveštavanje isto – u Politici je, recimo, bilo moguće pročitati neintonirane naslove poput „Vrh gradske vlasti odgovoran za Savamalu“, dok su u Informeru bili susretljiviji naslovi poput „Soros, Rokfeler i Nataša Kandić hoće da nam uvale patku“ ili „Savamala, laž velika“. Predstavnici vlasti su po pravilu dobijali priliku da predoče svoju ulogu, da preusmere krivicu i negiraju kritiku, neretko direktnim i najčešće neosnovanim optuživanjem drugih aktera. U Danasu se oštrica kritike vlasti tim manevrima nije izgubila, ali je drastično otupela u drugim glasilima, naročito Informeru, iako se već na prvi pogled vidi da mu do kritike baš i nije stalo. Uostalom, kao i u drugim sferama društvenog delovanja u Srbiji, pre se može govoriti o hegemoniji prorežimskih medija negoli o nekakvoj polarizaciji unutar pluralizma.