Kad se ne bi igralo ni bog se ne bi pomerio

Svako iz naše civilizacije zna dobru biblijsku priču o trojici mudraca sa istoka koji su doneli darove detetu Isusu. Manje je poznata, a nimalo lošija priča o trojici vrhunskih umetnika – Akramu Kanu, Raselu Malifantu i Sidiju Larbiju Šerkauiju – koji su darovali koreografije geniju sa istoka. Da li to znači da je darovani, Akaš Odedra, nekakav Isus sveta igre? Ne, već nešto još bolje. To znači da je Odedra i dalje dete; isto ono dete koje je pre tridesetak godina hodalo na vrhovima prstiju kako bi okolina znala da će biti igrač. Ne može se, doduše, poreći da Akaš zna za Isusove muke. Mali Indijac koji u sivilu centralne Engleske, u onome što je od Birmingema i Lestera ostalo nakon divljanja Margaret Tačer, želi da se bavi indijskim plesovima? To je moglo da se završi samo veoma loše ili veoma dobro. Završilo se sjajno, reći će svaki gledalac Beogradskog festivala igre koji je Akaša Odedru prošlog četvrtka sa scene ispratio divljim aplauzom. „Nešto me je u venama, u krvi, povezivalo sa Indijom i njenom tradicionalnom muzikom iako sam odrastao u Birmingemu i Lesteru, i u porodici nisam imao nijednog plesača. Od babe i dede sam slušao priče o ovom ili onom bogu, i mitologija me je opčinila. U zapadnom svetu, u hrišćanstvu, bogovi ne plešu, postoje samo figure boga i posvećenika, ali u svetu u kome sam ja odrastao bogovi su plesali, i postao sam opsednut tradicionalnim plesovima. Hodao sam na vrhovima prstiju kako bi rekli ’Biće igrač’, nešto je u mojoj krvi pulsiralo, i molio sam oca da me upiše na plesni tečaj. Dao mi je jednog dana broj telefona, rekao da je to broj nastavnice kataka, i to je bilo to – od tog trenutka nijednom nisam zastao. Bilo je to ostvarenje mojih snova i nisam mogao manje mariti za to šta drugi misle“, priča Akaš Odedra za NIN. O tome šta je katak, Odedra će govoriti za koji tren. Pre toga se valja podsetiti kakav je podvig bio ne mariti za to šta drugi misle u njegovom preseku prostora i vremena. Odrastao je među ljudima iz Azad Kašmira, oboda Pakistana i komada oblasti zbog koje su Indijci i Pakistanci, Srbi i Hrvati južne Azije, od 1947. ratovali tri ili četiri puta, i zbog koje i dalje redovno pucaju. „To je bilo tako podeljeno društvo – muslimani, crnci, belci, Indijci… Mojim kvartom dominirali su Pakistanci iz Azad Kašmira, te sam bio izolovan i meta, prvo tamošnjih ljudi, a potom i belaca. Sa izolacijom i ulogom žrtve možete da se identifikujete samo ako ste i sami prošli kroz to iskustvo; ako i sami znate kakav je osećaj štrčati – biti igrač kataka i živeti u Birmingemu, najtmurnijem gradu ovog sveta. Mrzim ga. Potpuno ga mrzim, i bio sam strastven u toj mržnji, ali nedavno sam se sa njime pomirio, i zahvalio mu za loša iskustva koja su mi dala podsticaj da izađem u svet i nešto uradim.“ Šta god Akaš Odedra radio, vuče korene iz kataka, jednog od deset velikih oblika tradicionalnog indijskog plesa. „Katak se nekada izvodio u hramovima, i bio je oblik pripovedanja o mitologiji, o bogovima i boginjama. Kada su muslimani prodrli u Indiju, katak je promenio oblik. Zadržao je hinduističke tradicije, ali je preuzeo islamsku poeziju, i promenio je pokrovitelje, te se izvodio u dvorovima. Izvodile su ga indijske gejše – kao što u Japanu imate gejše, u Indiji imate tavaif devojke – i kada je Indija stekla nezavisnost, a kraljevi izgubili titule, katak je povezivan sa prostitucijom i morao je ponovo da pronađe sebe. Sada se katak ne igra pred kraljevima, ni pred indijskom publikom, već pred međunarodnim gledalištem. Za mene je suština kataka pripovedanje, i tu suštinu koristim.“ Šta je na severu Indije katak, to je na jugu baratanatijam, a Odedra je i u njemu stručnjak. „Pre nego što bi se vrata hrama otvorila, moralo se igrati. Ako se ne bi igralo, ni bog se ne bi pomerio. Sve donedavno postojao je poneki takav hram. Svrha je, dakle, bila veoma ritualna, ali je i baratanatijam povezivan sa prostitucijom jer ljudi nisu shvatali položaj igre između senzualnog, sekularnog i sakralnog. U Indiji ljudska senzualnost nije bila stidna. Seks je deo života, tako je posmatran, ali kada su Britanci okupirali Indiju, njihov je viktorijanski moral izazvao velike nevolje celom potkontinentu, i 250 godina njihove vladavine umnogome je promenilo Indiju. Ples su, kao senzualan, čak i Indijci počeli da posmatraju kao nemoralan.“ Krajem 19. veka hrišćanski misionari su osnivali „protivplesne“ pokrete, knjiga Gresi indijske ženstvenosti ismevala je „kurve, izopačenu kulturu erotike i ropstvo idolima i sveštenicima“ – ovo potonje, čini se, bez ironije – a kako je hrišćanski moral uvek nekako delovao ubedljivije potpomognut bajonetima, i britanska je kolonijalna vlast proganjala katak i baratanatijam. Etnomuzikološkinja Margaret Voker potvrđuje da ni Indijci obrazovani u Britaniji više nisu shvatali duhovnost u pozadini tradicionalnih plesova, te su ih i sami gazili. No, nastavlja Margaret Voker, katak se i dalje izučavao u porodičnim krugovima, a u pokušaju da se odvoji od prostitucije, katak je prebacio fokus sa devojčica na dečake. Tako se vremenom otvorio prostor i za Akaša Odedru. „Katak vežbam 24 godine, baratanatijam nešto kraće, ali koristim obe forme, kombinujem sever i jug da bih komunicirao. Katak mi je životna azbuka. Učim ga od osme godine, i za mene je najbolji način da se pokrećem, da skupljam slova. No da bih mu dao poeziju i širi izraz, da ne bih od tih slova pravio reči ograničene na moj potkontinent, koristim savremenu igru. Katakom se, dakle, služim kao temeljom. On je večni povratak na početak, na suštinu bića. Čak i kada je nešto sasvim savremeno, počelo je na mestu moje duše, mog kataka.“ Nije bilo lako pomiriti prilično disparatne plesne svetove, ali su i Akram Kan – i sam plesač kataka od sedme godine – i Rasel Malifant i Sidi Larbi Šerkaui u Akašu Odedri videli most, i za njega iskovali koreografije kojima je oduševio beogradsku publiku. „Bilo mi je potrebno vreme da shvatim odnos centra i periferije tela, i odnos tela i prostora. U kataku se to radi drugačije nego u savremenom plesu, u kome se centar pomera, i morao sam da uhvatim to propadanje i uzdizanje, i kako se disanje koristi kao tehnika pokreta. Oblikovanje kataka bilo je poput sipanja vode u bocu. Ako prospete vodu na pod, ona će teći. Ali ako je sipate u bocu, dobiće oblik. Nalik tome, morao sam da naučim kada da otvorim bocu da bi voda potekla, ali i kako da tu bocu napunim.“ Svejedno, kao što sam kaže, i kao što su gledaoci videli u koreografiji jednostavno nazvanoj Nrita, „igra“, koju je smislio sam Odedra, katak ostaje suština. A time što ga Odedra osavremenjuje, daje mu i nov život. „Radio sam sa poslednjim indijskim kurtizanama. NJihov je svet veoma zatvoren, i istraživanje je bilo dugo. Od njih sam učio o drugačijem kataku; toliko drugačijem da danas ne bi bio prihvaćen. Igra kao oblik umetnosti nije nešto što se smešta u muzej. Ona živi, diše i ima puls. Kako vreme prolazi, umetnost se menja, i mora da se menja. Ne možete da nosite dedin kaput. Neće vam pristajati, biće prevelik ili previše vrećast ili previše star. Morate imati nešto što se uklapa u misao današnjice da biste komunicirali sa ljudima, i to je budućnost tradicionalnih umetnosti – suština sposobna da angažuje ljude.“ Kada već govorimo o komunikaciji, Akaš Odedra je pre nekoliko godina za Gardijan zabeležio zanimljiv problem savremene igre. Podsetio je kako se danas često igra pred stotinama ili čak hiljadama ljudi. „Mali gestovi i suptilni pokreti očiju govore nešto duboko, ali u zadnjim redovima velike pozorišne sale lako je ne primetiti ih“, zapisao je. Kako savremena igra često pokušava da sa publikom podeli kompleksne socijalne ili političke priče, ostaje pitanje kako njihove minijaturne detalje preneti rasprodatoj dvorani. „Ne postoji jedan način za to. Pokušaji da se sačuva suptilnost igre stalno će se menjati. Znam da ponešto što mi se učini veoma zanimljivo, a malo, nije prikladno za određenu publiku. Ima umetnika koji zaista misle ’Treba ih poučiti’. Ko treba da bude poučen? I šta ćeš da uradiš, da postaneš učitelj? LJudi ne dolaze uvek da bi bili poučeni, dolaze i da budu dirnuti. Nekada morate da izgradite odnos sa publikom, da joj date nešto njoj blisko pre nego što joj date parče svog sveta.“ Akaš Odedra je parče svog sveta nudio i u grčkim izbegličkim kampovima. A njegov ovogodišnji komad #Ja sam, prvi ansambl u produkciji njegove trupe, otvoreno se bavi našim svetom, njegovom ksenofobijom i zgaženom slobodom govora, sve skupa sa turskim igračima. Na pitanje da li igrati politiku može da bude opasno i smisleno kao i pisati ili govoriti o njoj, Odedra daje nedvosmislen odgovor. „Naravno. Stoprocentno. Ako sedimo za kompjuterima i ceo život haštagujemo i debatujemo na Fejsbuku, šta ćemo promeniti? Igra i pozorište imaju moć da ponude nešto momentalno. Sve je tu, nema nikakve manipulacije. Kako god ljudi to što se dešava na sceni interpretirali, svidelo im se ili ne, ono postoji u tom trenutku, dok je sve ostalo čime nas hrane režirano, napravljeno za ljude iz ove ili one zemlje. Može da bude opasno, ali šta drugo da radimo? Da sedimo i ne učinimo ništa? Radije ću pokušati i propasti nego da uopšte ne pokušam. Igra me je povezala sa decom iz grčkih kampova. Da je nisam upotrebio zarad momentalnog povezivanja sa ljudima, ni drugo se ne bi dogodilo. Ali za to je potrebno izložiti se.“