Računajte na nas do izbora

Ako je jedna od prvih izjava predsednika Vučića kao mandatara vlade u junu 2016. bila da „mladi moraju više da rade“ i ako je iz Srbije iste godine pobeglo oko 60.000 ljudi – prema nekim procenama, dve trećine su bile osobe do 45 godina starosti – nameću se dva zaključka. Ili mladi Srbi ne vole da rade u Srbiji, već u Nemačkoj, Švedskoj i Kanadi, ili je vlast i otvoreno odustala od stvaranja ambijenta koji ne bi pogodovao samo poslodavcima s paketima pelena. No, od vlasti koja inostrane investitore mami „jeftinom radnom snagom“ i ne treba očekivati obilje socijalno odgovornih izjava, a kamoli mera. Logika nalaže da bi njihovim plasiranjem i predlaganjem trebalo da se bave opozicione partije i sindikati, ali ko još šljivi zdrav razum – ono što ove političke aktere povezuje su sve veća brojnost i sve manji uticaj. Trenutno u Srbiji postoji nepojamnih 24.000 sindikata, a od deset partija i pokreta koje u nazivu koketiraju sa socijalističkim nasleđem, u Skupštini Srbije predstavnike ima njih pet. Od toga Pokret socijalista, SPS i SDPS učestvuju u sprovođenju neoliberalne politike. NJihovi članovi o ovom raskoraku najčešće kažu da su lepe želje jedno, a realnost Srbije kao nerazvijene države na periferiji kapitalizma nešto sasvim drugo. U redu, ali sumorni pejzaž te realnosti čine i desetine hiljada emigranata godišnje. Ima li na njemu uopšte mesta za opozicione partije i sindikate, i zašto ga je sve manje? Isto pitanje je postavilo i UGS Nezavisnost koji je u saradnji s Fondacijom „Fridrih Ebert“ organizovao okrugli sto „Sindikati u minskom polju politike“ gde je namerio da okupi sindikalne predstavnike i članove uglavnom opozicionih stranaka. Prštalo je od lepih želja i bezmalo podrazumevanog računanja jednih na druge. Kao, uostalom, i godinama unazad. Šta je, onda, ono „ali“ koje sreću kvari? „Bojim se da partije nemaju jedinstvenu strategiju. Vučić obitava u postčinjeničnom svetu u kojem može da kaže nešto što se pokaže jedva delimično tačnim. Protiv takvog populizma se ne može uz samozaljubljeno, unjkavo plakanje nad svojom političkom sudbinom. Proevropske opozicione partije moraju da shvate da je prošlo vreme njihovog ekskluzivnog prava na evropske integracije i da u krizi tih integracija moraju biti i njihovi kritičari. Neophodan je alternativan socijalno-ekonomski program koji bi, smatram, morao da krene od povratka digniteta institucijama i od obećanja socijalne kohezije koja bi se zasnivala na solidarnosti i socijalnoj pravdi“, kaže za NIN predsednik UGS Nezavisnost i profesor na FPN-u Zoran Stojiljković i dodaje da gotovo sve stranke u Srbiji koje se broje među levičarske gube energiju osporavajući jedne drugima to svojstvo. Istini za volju, ovdašnja levica se baš i ne ističe revolucionarnim parolama, kamoli inicijativama. Verovatno zato što postoji koliko i naprednjačka izmaštano fenomenalna Srbija – na sekund i samo iz određenog ugla, uz periferno slepilo. Brisanje ideoloških razlika do neprepoznatljivosti, zbog kojeg je moguće da „socijalističke“ partije na vlasti smanjuju plate, a da se tehnokratske partije poput LDP i pokreta DJB doživljavaju kao levičarske, jer su njihovi članovi mahom kulturni, posledica je privatizacione mantre u kojoj su učestvovale sve vlasti od početka devedesetih do danas. Doskora se u tom diskursu pitanje radnih prava smatralo neumesnim. Na ovu činjenicu je podsetio i docent na Filozofskom fakultetu Jovo Bakić, koji zbog odsustva autentično levičarske alternative smatra da aktuelni politički delatnici ne mogu da značajno poprave položaj radništva. Delom je saglasan i Stojiljković, premda smatra da bi se šanse za tako nešto drastično povećale u slučaju ukrupnjavanja sindikata i opozicije. „Podele su omogućile Vučiću da može da kaže da su se svi udružili protiv njega. Mnogo je ziheraša među sindikalcima i političarima koji žele da opstanu u politici, marginalno, ali prisutno, jer se samo time i bave. Dalje, klijentela sindikata je veoma sužena. Broj zaposlenih s poljoprivrednicima i samozaposlenima je oko 2,5 miliona. Broj onih koji rade pod kakvim-takvim ugovorima ne prelazi 1,3-1,5 miliona, što znači da je pola zaposlenih u startu van dohvata sindikata. Zaposleni su uplašeni, stepen sindikalizacije je nizak, a ne treba zaboraviti ni da trećina zaposlenih ima člansku kartu SNS-a. Tako dobijeno radno mesto podrazumeva gomilu političkih obaveza. Kako onda uspešno pregovarati s nekim iz vlasti, o organizaciji štrajka i da ne govorimo? S objedinjenom, moćnijom opozicijom bi bilo lakše“, kaže naš sagovornik. S jedne strane se čini da je saradnja opozicije i sindikata pitanje obostranog opstanka, s druge je, smatra Srećko Mihailović iz Centra za razvoj sindikalizma, neophodno povući demarkacionu liniju – autentičnu levicu definiše orijentacija na promenu kapitalističkog sistema, a autentične leve sindikate borba za dostojanstveni život i rad, u bilo kojem sistemu, šta god partije i sindikati o sebi pričali. Iza te kakofonije se, po običaju, kriju interesi. „U nas se levičarski samoidentifikuju partije koje u svojoj praksi zastupaju interese krupnog kapitala, a na drugoj strani se sindikatima smatraju i radničke organizacije osnovane i finansirane od strane kapitalista i njihovih zastupnika. Pre se lažna levica i ’žuti’ sindikati dogovore o svemu nego što autentična levica i levi sindikati postignu dogovor da uopšte otpočnu dogovaranje. Gotovo je uobičajeno u nas da se dijalog izrodi u ’tuču’ zasićenu međusobnim uvredama i etiketiranjem sagovornika, a dostojanstveni dijalog ne vode ni akteri podjednake snage, a kamoli da ga vode jači i slabiji“, kaže Mihailović za NIN. Ako Socijalno-ekonomski savet iza zatvorenih vrata vodi socijalni dijalog – koji je po sebi neravnopravan, jer predstavnike reprezentativnih sindikata suprotstavlja predstavnicima vlasti i poslodavaca – jasno je da autentični sindikati ne mogu bez političke podrške. Rizik od gubljenja nezavisnosti je podrazumevani rizik saradnje, a moguće predupređenje bi bilo zamrzavanje funkcije u sindikatu u slučaju političkog angažmana. Međutim, na prvi pogled je manje jasno kako to da niz saveza sindikata i partija unazad desetak godina nije rezultovao konkretnim boljitkom po radništvo. „Dosadašnja njihova saradnja počinjala je uoči izbora i trajala je do izbornog dana, do osam uveče. Da li je to politička saradnja? Nije. Više je to uzajamno naslanjanje dvoje nemoćnih da sigurnije pređu ulicu van pešačkog prelaza. Pa šta bude. Komunistička partija je imala svoj sindikat, Milošević je imao svoj sindikat, Đinđić je imao svoj sindikat, a potom partije na vlasti više nisu imale potrebu za sindikatima, jer su s njima mogle da rade šta hoće. Danas za sindikatima potrebu imaju samo partije koje se bore za vlast“, kaže Mihailović. Gde to ostavlja radne ljude? Pa, na sredini pešačkog prelaza, u jeku saobraćajnog špica. Ako ljudi odlaze iz zemlje dok je zabrana zapošljavanja u javnom sektoru produžena na čitavu tekuću godinu, sindikati uskoro neće moći da zanove bazu, a oni prekarni radnici koji će raditi s mene na uštap, u kolektivima u kojima se na sindikalno organizovanje ne gleda blagonaklono, ostaće bez jedinog oblika zastupništva pred poslodavcima i državom. NJegova delotvornost, podseća Mihailović, zavisi i od raskidanja s opšteprihvaćenim stavom da sindikati nisu političke organizacije i da pitanje podele profita i regulisanja odnosa između vlasnika kapitala i vlasnika radne snage nisu politička. Suštinska politička pitanja se depolitizuju, a upravo su nas odsustvo promišljene politike i odgovora doveli pred kolaps.