Sreski kapetani ponovo jašu

U pokušajima da nađemo obrazloženje zašto je Nušićijada, koja se od 1968. do 1972. održavala u Ivanjici kao festival filmske komedije i okupljala kulturnu elitu tadašnje Jugoslavije, ugašena nakon te ’72, jedini pisani trag o „zamrzavanju“ našli smo u svega dva novinska članka. Dok ivanjički dopisnik Večernjih novosti Braniša Pantović piše da je, nakon što je obećano da će se Nušićijada narednih godina nastaviti, u leto 1974. „jednostavno rečeno da Nušićijade neće biti“, iste godine beogradski novinar LJuba Popović u Ježu, u tekstu pod nazivom „Da li je Nušić napujdan iz Ivanjice?“ daje svoje viđenje situacije: „Ima namćora kojima je sumnjivo kad se neko smeje. Ima ih koji uopšte i ne znaju da se smeju. Ima ih raznih. E, među tim raznima je počelo da se šuška - šta će nama Nušićijada? Uostalom, izmislili su je nenadležni ljudi! I, povuci potegni, oni što ne znaju za šalu napujdaše Nušića iz Ivanjice kao nerentabilnog. Mnogo su ga naljutili. Moraće dugo da mu se izvinjavaju ako misle da im ponovo dođe i razvedri grad i ljude“. LJuba verovatno nije slutio da će to biti skoro četiri decenije, koliko je trebalo da prođe da se pokrene jedna nova generacija koja je odrastala uz žilavo sećanje Ivanjičana na Nušićijadu. Ta nova generacija imala je ogromnu odgovornost - da na ivanjičku scenu vrati slavljeni festival koji su sa vrlim Ivanjičanima stvorili eminentni umetnici (Soja Jovanović, Novak Novak, Milan Žmukić, Miomir Denić, Momo Kapor, Duško Radović, Vladislav i Todor Lalicki i mnogi drugi); da mu da novo ruho dok čuva stara obeležja, da Ivanjicu, Nušićev kraj sveta, vrati u njegov centar, i da za sve to vreme ne zaboravi da se smeje. Nova generacija pokrenula je najmasovniju građansku inicijativu u istoriji Ivanjice, prikupila potpise skoro 4.000 građana, dobila podršku lokalne samouprave, a opštini zauzvrat dala priliku da im Nušić ponovo dođe i razvedri grad i ljude. Od 2010. udruženje građana KudeS (kulturna decentralizacija Srbije) svake godine u partnerstvu sa institucijama organizuje novo druženje sa Nušićem, u kom je do sad učestvovalo više od 300.000 ljudi, i koje je ovenčano desetinama nacionalnih nagrada, ali i evropskim. Ono je po formi drugačije od staroga – obavlja se u okviru festivala kolažnog karaktera koji je čitavu Ivanjicu, njene pozornice, ulice i ćoškove, pretvorio u scenu na kojoj se smenjuju predstave, koncerti, performansi, radionice, razgovori, itd – ali čuva staru suštinu: neguje kulturni obrazac kao opšti okvir, građanski duh kao dominantnu odrednicu i humor kao prostor za vedru društvenu kritiku. Ne znam šta nas je od ova tri ključna stuba više koštalo, ali znam da se jednoga jutra, baš u vreme kada je trebalo zaokružiti širu programsku selekciju za 2018. oglasio predsednik opštine Ivanjice, koji je tokom direktnog prenosa sednice Skupštine opštine pobedonosno saopštio da KudeS „apsolutno nema više nikakve ingerencije u učešću na Nušićijadi“, i najavio da Opština Ivanjica preuzima punu kontrolu. Mi, po njegovim rečima „novopečeni i novonastali nušićevci“, koji smo čitavih osam godina čitava tri dana godišnje propagirali slobodu govora, izražavanja, pa čak i smejanja, brže (jače i) bolje smo potražili LJubin tekst i proverili koliko nam se istorija ponovila. Mnogo nam se ponovila. Previše. Iako smo bili svesni da je staru Nušićijadu u četvorodecenijski san poslala autocenzura - bolest toliko opaka da je od nje bolovao čak i sam Nušić, koji je oklevao da kao upravnik Narodnog pozorišta postavi svoje Sumnjivo lice - i da u tome Nušićijada nije bila usamljena, i da mi živimo u vreme autocenzure, mi smo se nadali da ćemo je pobediti. Verovali smo da ne može tas na kome se nalaze motivi inspirisani strahom biti teži od svega onoga što je Nušićijada; od svih njenih ljudi, uspeha, nagrada i osmeha. Nisu nju činili samo slobodarski humoristi poput Kesića, Draže i NJuzovaca; nju su izgradili i glumci poput Petra Božovića, Sergeja Trifunovića, Gorice Popović, i književnici poput Petra Arbutine, i profesori poput Milene Dragićević Šešić i Jovice Trkulje, i dečji pesnici poput Raše Popova, i muzičari poput Stefanovskog, Hadžimanova, Rundeka, Georgieva, Masima, i sportisti poput Bate Mirkovića i Save Miloševića, i nacionalna i regionalna pozorišta, i simfonijski orkestri i kamerni sastavi, i plesni teatri i žive biblioteke. Ovolikoj nekontrolisanoj invaziji prevelike količine različitih ljudi, nebranjene kulture i necenzurisanog humora očito se moralo stati na put, mala varoš u kojoj se ova anarhija odvija vratiti iz centra sveta na njegov kraj, a sumnjivo udruženje napujdati iz sopstvenog festivala. Iz Ivanjice je 1973. napujdan Nušić, a 2018. napujdan je onaj koji je Nušića vratio u Ivanjicu. A da li je Nušić ikada Ivanjicu napustio? Vara se svako ko misli da jeste. Nije on otišao ni iz Ivanjice niti iz bilo kog drugog grada širom ove zemlje, niti sa ovih prostora na kojima je živeo i radio. NJegovi likovi dan-danas nastanjuju naše gradove i našu realnost, pa su oko nas sve sami sreski kapetani i Živke ministarke koje čisto ne veruju svojim rođenim ušima da su na funkcijama na kojima jesu. Ovi karakteri koji ne razumeju svoje funkcije manje se bave onim što im prema funkcijama pripada, a više onim što misle da bi neko drugi, nadležan i nadređeni, voleo da rade. I tu počinje svaki nušićevski zaplet koji bi u pozorištu sigurno bio smešan, ali je u realnosti brutalan i gorak. Da nije humora, bio bi nepodnošljiv.