Stid i sramota

Ne znam kako vi, mene je sramota. Šta ovo znači: „Rekonstrukcija Vlade biće u maju, prednost ima situacija na Kosovu i Metohiji“, piše Blic. Evo i detalja: „Kako saznajemo, ovo je dogovoreno na jučerašnjem sastanku predsednika Srbije Aleksandra Vučića i predsednice Vlade Ane Brnabić, koji je trajao četiri sata, u zgradi predsedništva.“ Šta je to četiri sata dogovarano? Gde je bio spor? Ko je posle četiri sata popustio, u čemu? Šta smo saznali iz ove vesti? Zar vas, mediji, nije sramota? Sad, u ovom medijskom mraku, možda medijima nije drugo ni preostalo osim da zapišu svaku reč, da time operu stid sa tastature i sa svog potpisa koji će tu zauvek ostati. Uteha mi je tako da mislim, dok čitam kako premijerka izgovara, a mediji vredno beleže: „Nisam videla predsednika tako razočaranog“, i odmah dodaje: „Ja sam takođe zabrinuta i razočarana.“ Auuuu .... kakva vest, svaka čast! Da pročitate takvu vest iz neke zemlje kojoj ni ime ne znate, pa da se naglas nasmejete. Ovako me stid. Kao što me je stid ljudi koji za najsporiji rast u regionu govore da je najbrži, kao i onih koji u lice ljudima govore da su izdajnici, pa posle kažu – nikad ja to nikome nisam rekao. A u stvari su miševi i kukavice koji sa ravnopravnima nikada ne ulaze u dijalog. Stid me je, veliki, i toga što moj ministar vojske nije odslužio vojni rok. Ili, što ga predsednik države brani od optužbi o mahinacijama sa stanom koji mu je „kupila tetka“, pa kaže: „Vulin ništa nije ukrao od kada je na vlasti“. A kad mu dokažu da laže, jer je Vulin i te kako bio na vlasti dok je krao, Vučić odgovori da je to svejedno. A onda premijerka iznese svoj stav: „Sve mi je jedno, najiskrenije, sve mi je jedno.“ Koji je ovo film? Gde se prebacuje kanal? Biće da se ponavljam, ali stvarno me je stid i zbog vlasnika pečenjare koji vodi Elektroprivredu Srbije. Guvernerke koja ne zna engleski i koja je plagirala doktorat. Ministra policije i gradonačelnika, koji su takođe pokrali ljude pa sebi zalepili titulu. Ili onog jadnog Rističevića, koji sa „Farme“ odlete na mesto predsednika skupštinske grupe prijateljstva Srbije s Vatikanom, pa obavesti javnost kako je baš on najbolje rešenje za tu poziciju jer je vernik odmalena - kršten je s mesec dana. Ne zna čovek je li bolje biti vernik ili ljuti ateista - na isto ti dođe. Šta tek reći o preletačima, o predsednici parlamenta koja je promenila pet stranaka, ili o Martinoviću, od koga čovek mora da okreće glavu gde god se ovaj nađe... Ili, šta reći o Dačiću, nekadašnjem Miloševićevom portparolu, koji, ako potraje – a potrajaće – sutra lako može sa Trga republike da skine kneza Mihaila i na konja postavi Miloševića, a možda, negde iza repa, da stavi i sebe, da verno odslika svoje mesto među državnicima... Reći će sad mnogi – eto, opet ona, ne govori ništa o opoziciji. Tačno. Ne govorim, jer je tekst o vlasti. Ko je čitao, a decenijama pišem – zgražala sam se i nad Miloševićem, i nad svima ostalima posle petog oktobra, redom. Ali samo dok su bili na vlasti. Zašto? Zato što Miloševićevo zlo ne abolira ničije drugo zlo – i tako redom. Dva zla ne čine jedno dobro. Onaj koji je na vlasti – taj čini zlo, sada. A mediji su dužni da o tome govore. Ako baš hoćete da sve piše u jednom jedinom novinskom tekstu - napišite ga, jedva čekamo! Dobri urednik ovog malog lista će vam sigurno ustupiti moju rubriku. Ono čega se danas stidim je onaj snimak gde nesrećni direktor Puteva Srbije - inače, okosnica burazerske ekonomije, učesnik više afera – dakle, taj, čuveni Drobnjak, zvani Zoki Nesalomivi, pre neki dan stoji i kao na strašnom sudu sluša Vučića kako ga pred svima trlja o zemlju i viče: „Drobnjak, dođi ovamo... Ne znaš, kaži da ne znaš“. A koji minut kasnije, u nekoj fiskulturnoj sali, Vučić mu iz čista mira istrgne loptu iz ruke i stane da mu se smeje u lice. Pa ga na kraju zagrlio. Od tog zagrljaja ne mogu da se oporavim. Nema svetaca u politici, nigde u ozbiljnim državama, i valjda i ne treba tamo da ih bude. Ali ima zakona. Ima medija. Ima i stida. Ovde ima samo stida.