Moralni kompasi

Deveta decenija prošlog veka još dugo će se pamtiti uglavnom po zlu, kao decenija u kojoj je sve ovo počelo, kao godine zapleta na čiji rasplet još uvek čekamo, i najzad kao epoha u kojoj se većini ovdašnjeg stanovništva do tada poznati svet okrenuo naopačke. Ožiljci koje je ova decenija tako duboko i tako suštinski ostavila na mnogo generacija, čak i na one koje su došle kasnije, čini da devedesete budu ključne u bilo kakvoj analizi novije istorije ali i u razumevanju savremenog trenutka. Taj duboki pad koji je ova decenija sa sobom donela, to tako potpuno gubljenje kriterijuma i smernica, ta nekontrolisana provala jedne opasne, primitivne, ali istovremeno i opijajuće energije koja se oslobodila svakog moralnog ograničenja učinila je da ova decenija i sve oko nje bude fascinantna za mnogobrojne umetnike. Utoliko je interesantnije da opsesija tom epohom do sada u stvari i nije uspela da iznedri delo koje bi na bilo koji način pamtili kao referentno, zapravo najbolja dela o ovoj deceniji, od književnosti preko pozorišta pa do filma, nastala su upravo devedesetih, to jest nastala su dok su se devedesete još uvek živele. Te neobične činjenice bili su svesni i autori predstave Narodnog pozorišta, što dramaturg Slavko Milanović i podvlači u tekstu programa. Pisac Goran Milenković dakle pokušava da nam ovu deceniju približi posredno, preko akterki koje su u bilo kakvom ambicioznijem umetničkom tretmanu ove epohe do sada imale samo epizodnu ulogu. Majke, ćerke, supruge i ljubavnice, uglavnom su do sada bile samo deo dekora u opštoj slici trenutka, ovde pak zauzimaju sam centar scene, dok su „pravi“ akteri, oni koji pokreću radnju i oko kojih se sve vrti – muškarci – u stvari potpuno odsutni, bilo zbog zaigranosti igrama moći ili jednostavno zato što su mrtvi. Komplikovan zaplet koji povezuje pet glavnih ženskih likova samo je alibi kako bi autor u stvari pokazao sve strane „sociopatološkog fenomena“ koji se odvijao tih godina. Problem je samo što se likovi vrlo brzo izgube u toj ambicioznoj socijalnoj i društvenoj kritici, u prevelikom zamahu i želji da nam sve pokaže i prikaže. Pisac se odlučio da motivacije svojih likova svede na najjednostavnije, udžbeničke psihološke mehanizme, a ono što ga izgleda najviše zanima jeste taj fenomen gubitka moralnog kompasa, o čemu najčešće saznajemo preko verbalizacije najprimitivnijih osećanja i želja. Sve to za rezultat ima osećaj da gledamo skup opštih mesta, da posmatramo ne dramu već kako neko misli da su devedesete izgledale, pratimo papirnate likove koji samo izgovaraju strašne stvari ali ih suštinski ne osećaju i ne proživljavaju. Čak ni očigledna posvećenost odličnih glumica ne uspeva to da promeni, s izuzetkom Radmile Živković čija Zora na momente uspeva da očara autentičnošću. Stilizovana režija i još stilizovanija scenografija samo podvlače tu neobičnu apstraktnost pristupa vrlo konkretnim temama. Svaki segment gotovo samostalno funkcioniše, veza između tih segmenata je isforsirana i formalna, a opet mnogo vremena se koristi da se sve to objasni, što se nažalost reflektuje na ritam predstave, te se gledaocu čini da je ona vremenski mnogo duža no što jeste. Sve u svemu, Devedesete, nažalost, ne domašuju do svojih ambicija. Izazov ostaje za neka buduća vremena.