Radikalno blefiranje

Ako se neko još uvek seća velikih i važnih dokumenata kao što je svojevremeno bila Strategija za borbu protiv korupcije i očekivanja da će se pompezna naprednjačka obećanja „da neće biti zaštićenih“ ikad ispuniti, pravo je vreme da odahne. Šest i po godina nakon što je počela „bespoštedna borba“ koja će nas dovesti do „nulte tolerancije“, problem je rešen! Ukoliko neko baš i ne veruje (omaklo mu se da pročita nepatriotske medije koji se bave zloupotrebom javnih sredstava u stranačkoj kampanji ili neki od alternativnih izveštaja o borbi protiv korupcije), dovoljno je samo da ode na službeni sajt Ministarstva pravde. Ispod fotografije grba Srbije, što daje dodatnu težinu, sledi saopštenje koje počinje rečenicom: „Srbija ubrzano radi na ispunjavanju preporuka tela Saveta Evrope za borbu protiv korupcije – GREKO, od kojih su gotovo sve u većem delu već ispunjene, što je i navedeno u izveštaju tog tela“. A da se ne šale, kao dokaz priložen je i link koji zainteresovane vodi do izveštaja na engleskom. Zašto na engleskom kada se na tom istom sajtu, samo ne tako uočljivo najavljena, nalazi i verzija na srpskom? Da bi biračko telo vežbalo strane jezike ili verovalo Ministarstvu na reč? Pre će biti da je ovo drugo, imajući u vidu da u originalnom izveštaju GREKO, bez obzira na kom se jeziku čita, jasno piše da od 13 preporuka Srbija nije ispunila nijednu. Ali obelodanjivanje te informacije pomalo je isfrustriralo ministarku Nelu Kuburović, pa je svima koji pokušavaju da ospore naprednjački napredak u borbi protiv korupcije objasnila: „Ako se pročita izveštaj, može se videti da nigde nije rečeno da nijedna preporuka nije ispunjena, već da su ispunjene delimično.“ Pa dobro, hajde da čitamo. U potpunosti nisu sprovedene preporuke 2, 3, 6, 9, 12, 13, a samo delimično 1, 4, 5, 7, 8, 10 i 11. A šta znači to „delimično“ može se videti već na primeru preporuke 1. „GREKO je preporučio da transparentnost zakonodavnog procesa bude dodatno unapređena time što će se obezbediti da predlozi zakona, amandmani na takve predloge i agende i ishodi sednica odbora budu objavljivani na vreme, da odgovarajući vremenski okviri budu na snazi za podnošenje amandmana i da se hitni postupak primenjuje kao izuzetak a ne kao pravilo“, kaže se u prvoj od tri preporuke koje se odnose na sprečavanje korupcije u odnosu na narodne poslanike. Na nju je Vlada uzvratila podužim elaboratom o svim sadržajima koji se mogu naći na sajtu Skupštine, pohvalila sopstvenu efikasnost u njihovom postavljanju, a što se tiče vremenskih rokova za podnošenje amandmana i zakona donetih u hitnoj proceduri, složila se da 24 časa „može delovati kratko“, ali da poslanici imaju pravo da odbiju hitan postupak i da se u tom slučaju donošenje zakona pomera za 15 dana. Bez obzira na to koliko su evropske institucije ponekad tolerantne prema vladajućem režimu, ipak je teško zamisliti da GREKO veruje u mogućnost da opozicioni poslanici saopšte da nisu imali vremena da se pripreme, a vladajuća većina im uzvrati: nema problema, samo recite koliko vam je vremena potrebno. Uostalom, i brojke govore: broj zakona donetih u hitnoj proceduri varira od 50 do 70 odsto od godine do godine. Pritom, po mišljenju poslanice Nove stranke Marinike Tepić, problem nije samo hitna procedura već objedinjavanje više zakona i više akata tokom jednog vanrednog zasedanja, tako da se ponekad izglasava i po deset zakona i uvršćuje 40 i više tačaka dnevnog reda. Ukoliko poslanici žele da reaguju na sve njih prinuđeni su da za 24 časa napišu više stotina amandmana. Na pitanje zašto, Marinika Tepić odgovara: „Zakoni koji su urgentni ali su neprijatni za vladajuću većinu mogu godinama da se odlažu poput zakona o nestalim bebama ili rodnoj ravnopravnosti. Hitnost postupka služi samo da bi se zbrzale rasprave. NJih uopšte ne interesuje rasprava, a samo ih sila zakona tera da uopšte šalju zakone u parlament. Maksimalno se zloupotrebljava poslovnik, oni izvrću pravo i normu zbog koje je pisan, pa on ne služi osnovnom već suprotnom cilju - da onemogući druge da adekvatno koriste vreme na koje imaju pravo. Imamo klasičan mobing, jer nas sprečavaju da radimo svoj posao. Dobila sam dve opomene na utvrđivanju dnevnog reda, dok sam obrazlagala svoje zakone, što mi se nikada nije dogodilo. Ako im se ne sviđa moj predlog zakona, mogu dva minuta kasnije da glasaju protiv njega, ali oni ne mogu da izdrže ni dva minuta da nas slušaju. Za njih je parlament samo protočni bojler u kom simuliraju da je to najviše zakonodavno telo, a svi znamo da se odluke donose u jednoj ili dve glave.“ Imajući u vidu na koji način se vladajuća većina odnosi prema postojećem poslovniku, očekivanja GREKO izražena u tački dva su prilično utopistička: preporučuje se usvajanje Kodeksa ponašanja za narodne poslanike i obezbeđivanje jasnih smernica za izbegavanje i rešavanje sukoba interesa. Vlada, naravno, tvrdi da radi na tome, da je nacrt urađen još u prošlom sazivu, ali da je potrebno vreme da se s njim upozna novi saziv. Konkretno, od 3. juna 2016. analiziraju napisano i diskutuju o tome. A predsednik komisije za izradu Kodeksa Aleksandar Martinović nije zakazao nijednu sednicu do sada. Možda još uvek intenzivno razmišlja kako da eskivira glavnu preporuku: da se Kodeks donese konsenzusom a ne uobičajenim nadglasavanjem i da njegovu primenu kontroliše nezavisno drugostepeno telo. Konkretno, da ga dovede do onoga što Marinika Tepić zove smejurijom u kojoj se ne ide dalje od toga kako je ko obučen i da li ima zatvorene prste na cipelama. Direktorka Crte Vukosava Crnjanski smatra da bi usvajanje Etičkog kodeksa predstavljalo korak napred jer bi pružilo osnov za pozivanje na određena pravila koja moraju da se poštuju, ali izražava sumnju da se trend urušavanja parlamenta uopšte može zaustaviti, posebno od trenutka kada su vladajući poslanici ukinuli parlamentarnu raspravu podnošenjem i čitanjem istih amandmana. „Trend urušavanja traje nekoliko godina i doveden je do vrhunca krajem prošle godine kada je usvojen najvažniji zakon - Zakon o budžetu, bez gotovo ikakve rasprave u plenumu. To je očigledan primer zloupotrebe parlamentarnih procedura od strane vladajuće većine i ukazuje na nameru – da se spreči debata. Na taj način se guši bilo kakav dijalog i argumentovana rasprava na mestu čiji je smisao postojanja upravo - debata. I to je jedna od odlika ’zarobljene države’, kakva Srbija postaje. Povodom izveštaja GREKO, jasno je da ne postoji politička volja da se suštinski radi na unapređenju parlamentarnih procedura u skladu sa demokratskim standardima. Narodna skupština jeste transparentna institucija, ali nije i suštinski otvorena za učešće javnosti. To se zaključuje i iz odgovora koje su naši zvaničnici dali povodom ispunjavanja GREKO preporuka a koji su deo ovog GREKO izveštaja“, kaže Crnjanski. Ako bi se moglo naći ikakvo opravdanje za Vladu povodom neispunjavanja obaveza prema GREKO, onda bi se to odnosilo na tačku 3 koja predviđa načine interakcije sa lobistima i svima koji pokušavaju da utiču na parlamentarni proces. Iako je odgovoreno da Srbija nema zakon i obećano da će biti izrađen, istaknuto je da se analizira njegova potreba prilikom izrade predloga nacrta. I to je suština stvari: da li je Srbiji uopšte potreban zakon o lobiranju kad opozicija ne može da progura čak ni zakone o lečenju dece, a vladajući poslanici glasaju na zvonce. Najveći deo izveštaja, GREKO je posvetio pravosuđu, što je i logično. Ne samo da borbe protiv korupcije nema bez nezavisnog pravosuđa, već su sva zainteresovana evropska tela svesna da je u Srbiji na delu njegova partizacija, nakon preuzimanja svih nezavisnih kontrolnih tela, izuzev poverinika za informacije. Ili svesna bar toliko da ih pomene u svojim izveštajima i kritikama. U izveštaju GREKO četiri preporuke se odnose na sudstvo a četiri na tužilaštvo, ali je njihov sadržaj gotovo istovetan. Recimo, u preporuci 4 traži se promena sastava Visokog saveta sudstva, isključivanje Narodne skupštine iz izbora njegovih članova, da najmanje polovinu njegovih članova biraju sudije i da se ukine članstvo predstavnika izvršne i zakonodavne vlasti po službenoj dužnosti. U preporuci 8 to se ponavlja, samo se odnosi na Državno veće tužilaca. U oba slučaja se insistira da to budu „tela koja deluju na transparentan i proaktivan način“. I u oba slučaja odgovor Vlade je isti: da bismo to postigli potrebne su promene Ustava. Nakon njega sledi traktat o tome šta je sve vlast učinila da bi se obezbedila transparentnost pomenuta u poslednjoj rečenici, zahvaljujući čemu ju je GREKO „častio“ blagom ocenom „delimične sprovedenosti“, uz nadu da će „ustavne reforme biti završene što pre“. Upravo na primeru ove dve preporuke može se videti celokupna farsa ne samo u borbi protiv korupcije, već i u načinu na koji aktuelni režim tretira svoje međunarodne obaveze. U trenutku kada su ustavne reforme već morale da budu gotove, kod nas je startovala javna rasprava sa idejom da se na njoj proguraju rešenja koja će i od sudija i od tužilaca stvoriti puke izvršitelje volje izvršne vlasti, što je u potpunoj suprotnosti sa onim što je organima GREKO obećano još 2015. I u kojoj je ponuđeno da izvršna vlast više ne bira sudije u tužioce koji će sedeti u VSS i VST, ali da njihovo učešće u tim telima svede na simboličnu meru, a da svu vlast da predstavnicima koje će ona delegirati. Konkretno, u VST će ubuduće biti samo četiri predstavnika tužilaca, dok će sedam birati Skupština, a u VSS će biti pet sudija i pet od Skupštine delegiranih članova, s tim što će predsednik koji neće biti iz redova sudija imati „zlatni glas“ i uvek moći da presudi u korist političkih delegata. A pošto Ministarstvo pravde koje režira „javnu raspravu“ izričito tvrdi da će sprovesti sve preporuke GREKO, postavlja se pitanje zašto ih onda nije objavilo na vreme, već ih je od očiju javnosti sakrilo na pet meseci. Pravila su takva da GREKO ne može da publikuje svoj izveštaj pre nego što ga vlada autorizuje, a uobičajeni rok u kom države to čine je oko mesec dana (toliko je bilo potrebno Bugarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji). Srbiji je 2015. bilo potrebno samo nedelju dana za četiri puta duži izveštaj, ali tada su od GREKO stigle uglavnom pohvale, dok je aktuelni zaključak „da nijedna od 13 preporuka nije sprovedena na zadovoljavajući način“ držan pod ključem od 18. 10. 2017. do 15. 3. 2018. kada je postavljen na sajt . Tim povodom je NIN zatražio od Ministarstva pravde pojašnjenje zbog čega se čekalo „kad bi preporuke bile korisna smernica i za javnu raspravu o ustavnim promenama u oblasti pravosuđa“, ali kao i uvek odgovor ni ovog puta nije stigao. A teško da bi nam taj odgovor pomogao jer bi verovatno bio sličan onom koji su uputili povodom zabrinutosti GREKO zbog neravnomerne opterećenosti sudova i tužilaštva, kao i činjenice da je još pre tri godine donet zakon kojim je budžet koji se odnosi na sudstvo i tužilaštvo trebalo da pređe u nadležnost VSS i DVT, a to se još uvek nije dogodilo. Odgovor je bio – dogodiće se, naravno, već 1. januara 2018. Tim povodom sudija Vida Petrović Škero kaže: „Ne znam do kada će se to odlagati, ali to više i nije bitno. U predlogu izmena ustavnih odredaba piše da VSS više neće imati nikakve nadležnosti po pitanju budžeta i da će ubuduće moći jedino da Vladi predlaže sredstva iz domena onoga čime se VSS bavi, tako da se ide korak unazad i od zakona koji smo imali i kilometrima dalje od onoga što GREKO zahteva. A što se opterećenja sudova tiče, ništa nije urađeno jer i dalje imamo sudove u kojima sudije mesečno dobijaju pet predmeta i druge sudove u kojima dobijaju 50 predmeta. Recimo, u Višem sudu u Beogradu sudije imaju više od 100 predmeta mesečno i oni veoma dugo traju. A ako bi neki od njih bio ubrzan, niko ne bi rekao da je to zbog njegove hitnosti, već bi se pojavila sumnja da je sudija korumpiran. I potpuno je nebitno koja vrsta korupcije je u pitanju: da li to radi zato što želi da učini nekom političkom moćniku ili svom prijatelju. Zato je neophodno da se na celom tlu Srbije obezbedi da sudije rade pod istim uslovima i sa istim brojem predmeta, a to neko mora da proračuna.“ Bez da iko proračuna, a sve uz parolu – borimo se protiv korupcije, nedavno su formirana posebna odeljenja za suzbijanje korupcije pri višim javnim tužilaštvima u Beogradu, Novom Sadu, Kraljevu i Nišu, s tim što pojačan obim posla nije pratilo i adekvatno povećanje broja tužilaca. Niti je pratio GREKO preporuke 5 i 9 koje se odnose na zapošljavanje i unapređenje sudija i tužilaca, kako i isključivanje izvršne vlasti iz tog postupka. „Udruženje tužilaca Srbije pozdravlja donošenje ovog zakona i borbu protiv korupcije, međutim, moramo da ukažemo na nedostatke koji će uticati na efikasnost te borbe. Rokovi, način postupanja i način službene komunikacije posebnih odeljenja viših javnih tužilaštava i organizacione jedinice MUP-a nadležne za suzbijanje korupcije uređuju se aktom koji zajedno donose ministar nadležan za poslove pravosuđa i ministar nadležan za unutrašnje poslove, što je direktno mešanje drugih grana vlasti (izvršne) u rad tužilaštva. Takođe, bezbednosno proveravanje lica koja vrše funkciju sprovodi ministarstvo nadležno za unutrašnje poslove što može da uvede kategoriju ’političke podobnosti’, koja je u davnoj prošlosti bivše države SFRJ bila jedno od merila za izbor tužilaca i sudija. Pritom je Državno veće tužilaca isključeno iz postupka selekcije kandidata za rad u tim posebnim odeljenjima, iako je po Ustavu jedini organ koji može da utvrđuje dostojnost, stručnost i osposobljenost nosilaca javnotužilačke funkcije“, kaže za NIN zamenik tužioca Nenad Stevanović. U kontekstu takvih propusta i takve uzurpacije pravosuđa bilo bi pomalo deplasirano analizirati preostale neispunjene preporuke 6, 7, 10 i 11, koje se odnose na ocenjivanje sudija i tužilaca, na ukidanje mogućnosti njihovog otpuštanja i donošenja Etičkog kodeksa. U tim preporukama GREKO podrazumeva da u Srbiji već postoji nezavisno pravosuđe i da bi samo trebalo raditi na njegovom jačanju, što je u potpunoj suprotnosti sa realnošću. U svim prethodnim tačkama GREKO je pokazao da je korupcija po evropskim standardima daleko šira formulacija od one na koju se Srbija poziva i da je nesmetano funkcionisanje parlamenta i pravosuđa (bez obzira na to koliko je opozicija dobila glasova na izborima i bez obzira na to što se sudije nisu kandidovale i pobedile mada im je naprednjačka većina to savetovala) osnovni preduslov za borbu protiv korupcije. Tek u preporuci 12 stiglo se do onoga što i u sferi naše „demokratije“ predstavlja korupciju: zahtev da se dalje razvijaju pravila o sukobu interesa i povezanim pitanjima koja se primenjuju za narodne poslanike, sudije i tužioce, a koja se odnose na vršenje nekoliko funkcija i prijavljivanje imovine. E, to već razumemo, ali ni tim povodom ništa nismo uradili. Nije razlog to što predsednik države zloupotrebljava predsedničku funkciju da bi obavljao stranačke poslove, ni što je državni budžet korišćen u promociji naprednjaka, već obična lenjost – vlast nije stigla da napiše novi zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, a bez njega se nijedno od pomenutih pitanja ne može rešiti. Nije stigla!? Radi se o zakonu koji je Vučić u svom mandatarskom ekspozeu 2014. najavio kao „krovni zakon“, uz patetično pojašnjenje da se nikada ne bi usudio tu da stoji da ne misli da su njegovi ciljevi dostižni. Dakle o zakonu za koji su „oni koji rade i postižu rezultate“ imali čak četiri godine. U kontekstu takvog odnosa prema Vladinom telu koje bi trebalo da bude prvi odbrambeni zid od korupcije, usledila je i poslednja preporuka broj 13 u kojoj GREKO zahteva dalje jačanje Agencije za borbu protiv korupcije, od njene samostalnosti do finansija i kadrovskih resursa. Iako je odgovor vlasti bio isti kao i u mnogim navedenim slučajevima – nismo uradili ništa, nema zakona, tek radimo na tome, ovo je možda jedna od retkih preporuka koja će biti ispunjena do kraja godine, tj. zadatog roka. Bar više nema prepreka za njeno ispunjenje, pošto je na čelo Agencije konačno došao direktor po meri vlasti: blizak vladajućoj stranci i samim tim pod sumnjom da je u sukobu interesa a uz to i akter u problematičnom finansiranju SNS-a. Kada bi opozicioni poslanici i predstavnici pravosuđa takođe bili takvi, sve preporuke bi mogle lako da se ispune.