Veliki patron Siniše Malog

Desio se novi zaplet u drami „Doktorat Siniše Malog“. Posle četiri godine ćutanja, na scenu je konačno stupio i Dragan Đuričin, jedan od onih pred kojim je Mali branio svoju disertaciju. Radi podsećanja, događaji u vezi sa spornim doktoratom išli su nekako ovim redom. Mali je pokušao da doktorira na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Nije uspelo. Gradonačelnik Beograda, potom, brani 2013. svoju disertaciju na FON-u. Profesor Raša Karapandža objavljuje u julu 2014. na sajtu Peščanika detaljnu analizu disertacije i dokazuje da se radi o velikom plagijatu. Komisija i Nastavno-naučno veće FON-a glasaju pozitivno o disertaciji i odbacuju optužbe o plagijatu. U slučaj se uključuju mediji, društvene mreže i Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Početkom 2017. podnosim zvaničan zahtev Rektoratu Univerziteta u Beogradu u kome zahtevam da se Mali ne promoviše u doktora nauka i da se pokrene postupak protiv članova Komisije za odbranu pred nadležnim etičkim komisijama. Rektorat ćuti. Početkom ove godine 352 profesora univerziteta, među kojima je i 8 članova SANU, podnose peticiju i zahtev da se spreči promocija Malog i da se pokrenu postupci pred etičkim komisijama protiv članova Komisije za odbranu disertacije. Rektorat i dalje ćuti. Grupa od 352 profesora do sada nije dobila odgovor. Pre nekoliko dana, članovi SANU i članovi Saveta i Senata Univerziteta u Beogradu dobili su pismo od Dragana Đuričina, tokom 90-ih člana Ekonomskog saveta Vlade Srbije i predsednika Nadzornog odbora Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje, a danas predsednika kompanije Deloitte Srbija, predsednika Udruženja korporativnih direktora Srbije, člana odbora direktora Metalca, Sintelona (Tarkett), Apatinske pivare (Molson Coors), Imleka (Danube foods), Messer Tehnogas i bivše Hypo Alpe Adria Bank, člana Predsedništva Saveza ekonomista Srbije, glavnog urednika časopisa Ekonomika preduzeća i u preostalim trenucima vremena profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu. Iako prezauzet preduzetničkim, direktorskim, predsedničkim i drugim aktivnostima, Đuričin je, ipak, našao malo slobodnog vremena u zgusnutom rasporedu poslovnog čoveka i za pitanja srpske nauke i na 20 stranica se požalio srpskim akademicima na njihovog zločestog kolegu akademika Dušana Teodorovića i profesora ekonomije iz Nemačke Rašu Karapandžu. Akademicima je, uz tekst, Đuričin izvoleo poslati i sliku profesora Karapandže, raskrinkavača. Iskreno se nadam da tu sliku nije delio i nekim drugim ljudima, koji nisu akademici. Pristojne ljude može u Đuričinovom pismu da čudi i prozivanje profesora Karapandže što poseduje i srpsko i hrvatsko državljanstvo. Đuričin implicitno generiše pitalicu da li osoba sa dvostrukim državljanstvom ima prava da ukaže na plagijat Malog i profesionalni moral Đuričina kao overivača plagijata i famoznog doktorata? Možda je još interesantnije pitanje da li je do informacije o dva pasoša Đuričin došao sam, ili mu je neko pomogao u pribavljanju tih informacija? Karapandža se prvi usudio da ustane iz sveta tišine i kaže svoje mišljenje o „doktoratu“ jednog od značajnih ljudi režima na vlasti. Đuričin u pismu maestralno koketira sa tradicionalnim stubovima huškačke režimske retorike i onako uzgred, tek neka se i to zna, spominje Karapandžino dvojno državljanstvo. Na to akademsko upozorenje o plagijatu, Đuričin odgovara - hej, jedan od ljudi koji tvrdi da je to plagijat ima i hrvatski pasoš! U pismu Đuričina sam optužen, pored ostalog, da sam „opsesivni nihilista“, da „upravljam kampanjom kolektivnog mobinga“ protiv Komisije koja je dodelila doktorat Malom i da negiram „naučni ugled“ gospodina Đuričina. Takođe me optužio za povredu časti i ugleda, diskriminaciju, „uticaj na druge članove akademskog eko-sistema“ navodeći da su u pitanju „kažnjiva dela“, da sam mu naneo duševni bol i da sam nastojao da dovedem u zabludu i njegove „studente, kolege, porodicu, prijatelje i komšije“. Pripisao mi je veoma široki dijapazon uticaja, od toga da sam u stanju da obrlatim 352 uvažena i časna člana akademske zajednice, do toga da sam u stanju da utičem čak i na njegov komšiluk. Na moje - komisija koja je dodelila doktorat Siniši Malom mora da odgovara, Đuričin kaže - to što radite dovodi u zabludu moje komšije i meni stvara bol. Kada 352 univerzitetska profesora svojim potpisima potvrde da je Mali plagijator, Đuričin kaže - Teodorović je nekako omađijao te ljude. Gospodin Đuričin se u svom tužibaba-pismu-salati od reči na 20 strana bavi astrofizikom, DŽemsom Bondom, kriptovalutama, komšijama, komentarima meni nepoznatih ljudi na Tviteru, kojima sam ja navodno pretpostavljeni u organizaciji mobinga, Hezbolahom, metodologijom anketiranja, teorijom verovatnoće, mojim intervjuima u novinama i na televiziji, mojim građanskim i političkim aktivizmom, mojim političkim greškama, optužujući me, između ostalog, i za narušavanje ugleda Srbije, nepatriotsko ponašanje i nepoštovanje Srbije. Đuričinovo optužujuće pismo bi moglo da bude savremena verzija Sumnjivog lica, naročito u delu „Plava riba, kljukana dinastija“. Moje dokaze o plagijatu Đuričin pokušava da pobije uobičajenim optužbama da sam nepatriota i da ne volim Srbiju. Dragan Đuričin, koji u pismu piše o „magijskom dejstvu naučne radoznalosti“, ni na jednom mestu ne spominje magijski doktorat Siniše Malog koji je on potpisao, niti govori da li se radi o plagijatu i kakva je njegova uloga u čitavoj toj raboti. U nedavnoj peticiji, koju su 352 profesora univerziteta predala Rektoratu Univerziteta u Beogradu navedeno je da je Mali „sa očiglednom namerom i na sistematski način, uzimao tuđe tekstove, misli i zaključke i predstavljao ih kao svoje naučne doprinose“. U tom pismu članovima SANU Đuričin potpuno prenebregava činjenicu da veliki deo doktorske disertacije kandidata Siniše Malog predstavlja plagijat doktorske disertacije Corporate Value Creation, Governance and Privatisation: Restructuring and Managing Enterprises in Transition – The Case of Eritrea. Autor ove disertacije je Stifanos Hailemariam (Stifanos Hailemariam), a disertacija je odbranjena na Univerzitetu u Groningenu, Holandija (Rijksuniversiteit Groningen), 2001. Ni reč o Hailemariamu, ali mnogo reči o duševnom bolu i zabludi u koju sam mu doveo komšije. Ni reči o našim istaknutim ekonomistima, prof. dr Borisu Begoviću, prof. dr Bošku Živkoviću i prof. dr Bošku Mijatoviću, čiju je studiju Novi model privatizacije u Srbiji (dostupna i na internet adresi http://www.clds.rs/pdf-s/s-privatizacija.pdf ) Mali doslovno prepisao. U autorskom tekstu „Siniša Mali nas je doslovno prepisao“, u dnevnom listu Danas, 27. februara 2018. Boško Mijatović je izneo deo dokaza o plagijatu, koje svaki funkcionalno pismeni stanovnik Srbije može odmah da razume. Predsednik Udruženja korporativnih direktora Srbije se na ove dokaze uopšte ne osvrće. Đuričin se u situacijama podnošenja dokaza o plagijatu više nekako pravi mrtav, kao kada naiđe medved, ali kako se medved polako udaljava Đuričin sa pola usta govori kako Karapandža ima pored srpskog i hrvatsko državljanstvo! Đuričin veoma drži do svog naučnog ugleda koji ja, po njemu, pokušavam da „negiram“. Čitaoce, nedovoljno upućene, u metodologije merenja uspešnosti naučnika može da iznenadi činjenica da svačiji, pa i Đuričinov „naučni ugled“ može da se izmeri. Naime, naučni rezultati dobijeni tokom istraživanja nemaju baš nikakav značaj ako nisu objavljeni i ako sa njima nije upoznata međunarodna naučna zajednica. Što je naučni časopis bolje rangiran, veća je i konkurencija autora iz čitavog sveta koji žele da publikuju u njemu, oštriji su kriterijumi i manja je šansa da rad bude prihvaćen i objavljen. Dobijanje stalnog profesorskog ili istraživačkog mesta i napredovanje kroz naučna zvanja na svetskim fakultetima i institutima najviše zavisi od broja i kvaliteta objavljenih naučnih radova. Za meru kvaliteta se najčešće uzima pominjanje rezultata i objavljenih radova od strane drugih istraživača, odnosno ukupna citiranost istraživača. Od 2005. ugledni univerziteti koriste i tzv. Hiršov indeks kao meru naučne kompetentnosti, odnosno naučnog ugleda. Za utvrđivanje citiranosti i naučne kompetentnosti istraživača koriste se indeksne baze među kojima su najprestižnije Web of Science i SCOPUS. U trenutku predaje ovog teksta NIN-u u bazi Web of Science nije postojao nijedan evidentirani naučni rad gospodina Đuričina. Prema ovoj bazi, niko nije nikada citirao Đuričina, što je logično s obzirom na to da nije ni imao šta da citira. Potpuno je ista situacija sa bazom SCOPUS. Nula naučnih radova - nula citata. Indeks naučne kompetencije Đuričina u međunarodnim okvirima jednak je nuli, kao i u prethodnoj bazi. Dobronamernik bi se upitao kako je to moguće? Oblasti Đuričina su biznis, finansije, ekonomija i menadžment. Na listi relevantnih naučnih časopisa u bazi Web of Science se nalazi 121 časopis iz oblasti biznisa, 95 časopisa iz oblasti biznisa i finansija, 347 časopisa iz ekonomije i 193 časopisa iz menadžmenta. Drugim rečima, na svetu postoji 756 naučnih časopisa iz biznisa, ekonomije i menadžmenta. Radovi objavljeni u ovim časopisima uzimaju se u obzir prilikom dodeljivanja doktorata, izbora u zvanje ili univerzitetskog unapređenja. Da li je Đuričin, za svoje 63 godine i 40 godina radnog staža, ikada objavio makar jedan naučni rad, makar malecki naučni doprinos, makar tri strane, makar šlajfnu, makar mrvicu u nekom od ovih 756 naučnih časopisa? Ne, ne i ne. Naučne baze Web of Science i SCOPUS nemaju ništa o Đuričinu, ne prepoznaju ga kao naučnika i kažu da za njih Đuričin - ne postoji. To znači da me on potpuno neargumentovano optužuje da „negiram njegov naučni ugled“, ne shvatajući da to rade indeksne baze Web of Science i SCOPUS i podaci sadržani u njima. I još nešto, što ne razume Đuričin. Naučni ugled nije ono što mi sami mislimo o sebi, već nešto što proističe iz mišljenja naučne zajednice o nama. Đuričin je rešio da i on potpuno ignoriše 756 svetskih naučnih časopisa, ali od ideje da, paralelno sa predsedavanjem kompanijama i članstvom u upravnim odborima, bude i naučnik u ostacima dana nije odustajao. Šta je onda radio sa svim svojim naučnim dostignućima? Ko ih je objavio i kakvi su njegovi naučni radovi? Stvari izgledaju otprilike ovako. Savez ekonomista Srbije, čiji je predsednik bio 15 godina, sve do 2011. izdavač je časopisa Ekonomika preduzeća, srpskog lokalnog časopisa, koji nije nikada bio na listi od 756 relevantnih svetskih naučnih časopisa. Ekonomika preduzeća ima glavnog urednika. Pogodićete, glavni urednik je - opet Đuričin. Znači krug je zatvoren. Kao urednik Đuričin veoma često voli da štampa i objavljuje samog sebe i to proglašava za značajne naučne rezultate. Tokom karijere izvoleo je objaviti samoga sebe ni manje ni više nego 36 puta. Na osnovu tih radova dobijao je univerzitetska zvanja i napredovao u karijeri. Imam više od 40 godina univerzitetskog staža, ali za ovakav slučaj publikovanja i verifikacije naučnih rezultata nikada nisam čuo sve do pojave Đuričina. Ponašajući se „kao tri u jedan“ Đuričin, kao autor, podnosi naučno delo na uvid. Konačnu odluku o publikovanju, posle proučavanja rada, donosi sam, kao urednik, a tu negde u blizini je opet bio Đuričin, kao predsednik udruženja koje izdaje časopis. Možda negde iz ovakvog njegovog poimanja nauke i prezentovanja naučnih rezultata proističe i olako proglašavanje evidentnog plagijata Siniše Malog za validnu doktorsku disertaciju. Najmanje selektivna indeksna baza Google Scholar registruje sve svetske publikacije na svim jezicima sveta, pa je registrovala i domaće Đuričinove publikacije, njihovu autocitiranost i citiranost od strane naših domaćih autora. I ovde stižemo do srži problema koji on ne razume ili ne želi da razume. Samo jedan jedini rad objavljen u relevantnom naučnom časopisu, umesto 36 radova objavljenih u domaćem časopisu čiji je on urednik, učinio bi Đuričina bar malo prepoznatljivim u svetskoj nauci i omogućio mu da ne bude tretiran kao lice bez naučnih doprinosa. Ovo su evidentne činjenice koje nikakvi sudski sporovi, ili tužibaba pisma senatima i akademijama ne mogu da pobiju. Model ponašanja u kojem je jedno lice i profesor i naučnik i direktor i privrednik i član može da generiše sliku o karijeri koja ima za cilj da, u jednoj siromašnoj i još uvek nedovoljno prosvećenoj zemlji, pribavi nosiocu profesorke i doktorske titule različita članstva, apanaže i privilegije i prepoznatljivost na domaćoj javnoj sceni. Istraživački rad podrazumeva često dugotrajnu verifikaciju ostvarenih naučnih rezultata od strane anonimnih recenzenata u međunarodnim naučnim časopisima. Urednici naučnih časopisa ne objavljuju u časopisima u kojima su urednici i ne štampaju sami sebe, proglašavajući automatski sopstvene rezultate za značajna dostignuća. To je nekakav elementarni profesionalno moralni standard. Prošle su skoro četiri godine otkako je, 12. jula 2014, profesor Karapandža, koga uzgred budi rečeno nisam nikada u životu sreo, objavio svoju analizu na Peščaniku i ukazao na plagijat Siniše Malog. Optužujući mene kao kolovođu, a profesora Karapandžu i gospođu Nataliju Miletić, nezavisnog novinara iz Nemačke, koju takođe ne poznajem, kao glavne mobingatore, profesor koji je odobrio i potpisao doktorat Malog navodi u svom pamfletu da „skoro četiri godine strpljivo čeka odluke nadležnih organa Univerziteta u Beogradu“. Ova Đuričinova izjava je mešavina tragedije, komedije i sarkazma. Član Komisije koji je Malom potpisao doktorat čeka četiri godine da mu kažu da li je posredi plagijat! Đuričin ili ne shvata problem, ili je veliki šeret. Veoma je važno ne da neka komisija, odbor, ili naučno veće, nego baš, glavom i bradom, sam Đuričin kaže da je pogrešio, da nije bio pažljiv i da mu je u disertaciji Malog promakao plagijat. Ali, ne, to Đuričin za četiri godine nije rekao i snosi svakako trećinu najveće moguće profesionalne i moralne odgovornosti. Iz njemu znanih razloga odlučio je da do kraja ostane na strani akademskog prekršioca Malog i da brani neodbranjivo. Pouzdano znam da bi na pristojnom svetskom univerzitetu predsednik Udruženja korporativnih direktora izgubio profesuru i morao da ode sa univerziteta. Moja Srbija, na sreću Đuričina, nije toliko stroga. Ona ne samo da neće da mu uzme profesuru, nego mu dozvoljava da kao profesor u radnom odnosu na Ekonomskom fakultetu bude i dalje, u isto radno vreme, i predsednik Deloitte Srbija i član odbora direktora nekoliko drugih kompanija. Potpuno je jasno da je Siniša Mali, kao kandidat, akademski vaspitavan u akademskom koordinatnom sistemu koji su kreirali Đuričin i još neki drugi. Rezultati su vidljivi. Hoću da verujem da srpska akademska zajednica, ipak, ima dovoljno snage i moralnosti da se usprotivi nauci po meri Đuričina i Malog. Ne mogu da zamislim sadašnjeg ili nekog od budućih rektora Univerziteta u Beogradu koji će biti toliko hrabar da stavi rektorske insignije i promoviše Sinišu Malog u doktora nauka.