Litija za zabranu abortusa

Još jedan vapaj za porastom nataliteta, ovaj put u vidu apela za zabranu prekida trudnoće i (ponovo) sa blagoslovom patrijarha Irineja, prolomio se prošle subote Beogradom. Koliko je moglo da se zaori iz grla šačice pristalica Inicijative za stavljanje abortusa izvan zakona, koji su učestvovali u namenskoj litiji. Ova, peta po redu – formalno crkvena ceremonija, iako bez prisustva sveštenika, koje je menjala ikona Bogorodice, ogromna, nošena na netom zakucanim letvama, krenula je iz Sabornog hrama, odmah nakon liturgije. Naznačene na plakatima na svim crkvenim vratima kao uvertira protestne šetnje do Crkve Svetog Save, a preko Narodne skupštine. Bilo bi i sveštenih lica, da praznik Blagovesti (kada je anđeo objavio Djevi Mariji da je zanela) za koji je tradicionalno vezana ova litija, nije nezgodno pao uoči samog Vaskrsa. Pa je bilo puno posla oko osvećivanja vodice po kućama, kako je tek na kraju opravdan izostanak klirika na skupu što zagovara poništenje osnovnog prava iz Ustava. Ipak, litija se ispraća iz porte Saborne crkve uz zvuk klepala, manastirskog drvenog pomagala za objavljivanje službi. „Do večerašnje Vaskršnje liturgije nema zvona“, objašnjava „klepač“ zašto se ovim poslužio, umesto da je, kako kaže, „pustio zvonjavu“. Zvuk sa tornja stoga samo označava 11, ali se svi iz tek formirane vrste krste, pravoverno i revnosno. Ustrojstvo zbora odavno je poznato: napred lideri, u ovom slučaju presveta liderka, koju niko ništa nije pitao, pa je možda i zloupotrebljena. Za njom prvi ešelon najubeđenijih u ciljeve, pa transparenti sa naznačenom idejom protesta, na srpskom i ruskom, plus vizuelno rešenje kampanje - detešce u materinoj utrobi. Na začelju pravi čuvari vere: šapuću stihove iz molitvenika, sve hodajući. Povorka je prošarana ženama i devojčicama sa maramama, koje nose mnogo manje ikone od čeone. Sastav je raznorodan, od aktivista Međunarodne pravoslavne inicijative za zabranu abortusa, preko predstavnika bratskih organizacija, do kume „pokojnog dr Stojana Adaševića“, ginekologa–akušera, „što je još 2003. ukazivao da nam je ugrožen opstanak“. „Oče naš“, svi uglas, a onda se izdvaja prednja sekcija. Nije lako i nositi teret i iz petnih žila se upinjati u zbornoj Isusovoj molitvi, inače izrazu priznanja grehova. Izgovarana na opisan način, neka ’proste izvođači, ona ne liči ni na šta. Ili, možda malo na američke marince što kliču u kameru borbene hitove. Tako dođe kao olakšanje kada se litiji priključi razglas, kod Palate Albanija, što je zgodan, iako možda nesvestan šlagvort scenariju. Jer može da podseti na državnu strategiju za rađanje Srba, „u inat priraštaju kosovskih Albanaca“. „Nestaćemo kao narod“, poenta je i organizatora litije, Radojka LJubičića, iz Inicijative za zabranu abortusa. On je za povratak hrišćanskih zakona, zamenjenih „komunističkim“, a ojačanim „feminizmom“ i „novim svetskim poretkom“. A šta je sa drugim preduslovima za normalan život, poput zaštite žena od zlostavljanja, pitam u hodu Radojka. „I to treba istražiti, utvrditi razloge za slom braka“, njegov rezon ne sluti na dobro, u smislu pronalaženja „krivca“ za bračni sunovrat. Stado za kombijem sa razglasom, malo je, ali odabrano, otporno na ljubopitljive poglede. Pobedonosno kroči zatvorenim saobraćajnicama u centru prestonice. Ori se pesma iz zvučnika, tempo ne jenjava, ruke ne klecaju pod teretom Bogorodice. Nosi ih želja da spreče majke da „pobiju decu u utrobi“, kako se onomad izrazio mitropolit Amfilohije. Da su druga vremena i drugačiji povod, i usput bi se skupljali istomišljenici, praveći skup masovnijim. Ali bi možda bilo i oštrijih otpora od usamljenog „UAAAAAAA“, koje se prolama u pravcu kolone iz publike. „Dosta mi je da nas fundamentalisti pretvaraju u pravoslavnu džamahiriju“, tumači svoje zvučno neslaganje iziritirana ženica. „A jesi li je pitala da li je LGBT“, promoćurno je znatiželjan jedan od lobista zabrane. Tako on shvata novinarstvo, kao uzajamnu vatru provokacija. Ni poslanici najvišeg zakonodavnog tela nisu orni da se sabiraju tokom blagdana, ma kako povodu bili pasivno pristrasni. Na tu pasivnost protestanti i aludiraju, obrćući tri kruga oko Skupštine. „Hoće li neko konačno izaći“, vajka se jedna staramajka iz povorke. Seda na ukrasni zidić Parlamenta da se odmori, dok se ostali fotografišu. Šire barjake pa se neka žena seti: „Djecu naprijed!“, što nije omaž Titovoj čuvenoj komandi, već ruski izgovor mudrog marketinškog predloga. „Djeca“, isključivo ženskog roda, hrle iz začelja. „Čiiiiz“, i gotovo je. Niko ni krajičkom oka ne saučestvuje sa „nestalim licima“ sa Kosova, na koje godinama opominju transparenti ispred Skupštine. Čineći prizor vašarom demokratije. I da je Rusa više, kao što je bilo lane i drugim prilikama „blagovesnih“ litija, protest bi bio brojniji. Ali Rusi imaju svoj marš, duži i ambiciozniji, od Moskve do Omska, punih 2.200 kilometara. „Međutim, njih finansira Putin, a mi ne dobijamo ni dinara“, tumači mi hadži-Mića, iz uprave vidovdanskog hodočašća. S tim novcima, „Putinovim“, iznajmljuju se čitavi hoteli za noćenje pobornika zabrane abortusa u Rusiji. Pola klira tamo demonstrira, a ovde nijedne mantije. „Gre’ota je što ih nema“, hadži-Mića komentariše. Sveštenici su danas obični službenici, a ne misionari, kako bi trebalo, klima glavom, a dve dame ga podržavaju sa „u pravu ste“. Tako njima zapada da budu glasnogovornici zaštite života. Stav SPC, kao i ovih ljudi (i dece?) jeste da je čovek – čovek od trenutka kad je začet. „Mi imamo slobodnu volju da odlučujemo o svom životu, ali ne i o tuđem“, drugi je argument za zabranu abortusa. A šta je sa onim oduzetim u ratu – pitam. „To je drugo, u tom slučaju deluješ da bi zaštitio bližnje“, definiše mladi veroučitelj, nakon kratkog razmišljanja. Bazično pravniku, otima se zadovoljni osmeh sopstvenim odgovorom. Možda bi sve izgledalo tek kao neki nevladin pokušaj delovanja na savest majki, i pored blagoslova patrijarha, da nije završnice. U svetosavskoj crkvi, već pomalo i umorne, hodočasnike dočekuje direktor Patrijaršijske upravne kancelarije Stojadin Pavlović, premda ovde zatečen „po službenoj dužnosti“. Prigodan citat „Oče, oprosti im, ne znaju šta rade“, odnosi se na Hristove ubice, ali i na one što „raspinju još nerođene“. Domaćin izražava želju da glas Inicijative dopre do onih koji „zakonskim normama mogu da doprinesu natalitetu“. Uz izvinjenje u ime kolega što ih nisu i fizički podržali: mnogo je posla oko praznika. Sledi okrepljenje, posni gurmanluci na otvorenom. Da uđu u parohijski dom nije trenutak, očekuje se neka važnija poseta. Sve i da ova šetnja za zabranu abortusa nije deo zvanične crkvene taktike, patrijarh ne potpisuje „blanko“ zahteve za blagoslov. Da mu je isto na umu, a samo druga sredstva, govori rečenica iz zvanične poslanice: „Čedomorstvo, najveći zločin ovoga veka, nažalost, prisutno je i u našem narodu: prema statističkim podacima, svake godine u Srbiji nestaje čitav jedan grad“. One iseljene, ili ostale, a na rubu egzistencije, što nose pelene, nije pominjao.