Orijentiri u prašumi

Objaviti knjigu u ediciji Prva knjiga Matice srpske ili u nekadašnjem „Pegazu“ Književne omladine Srbije značilo je ući u literarni svet na „glavna vrata“. Danas, kada je i književni život brz i haotičan, toliko da se čini kako se češće koriste požarne stepenice, a na scenu neretko i ulazi i izlazi kroz prozor, postavlja se pitanje koliko su važni konkursi za neobjavljene rukopise mladih autora. Biblioteka Prva knjiga Matice srpske obeležila je prošle godine šest decenija postojanja. Glavna urednica, Vladislava Gordić Petković, kaže za NIN da je već duže vreme to jedina edicija koja je profilisana kao debitantska (generacijski i žanrovski). Napominje da se o njoj sve više čuje i zna, zaslugom samih pisaca. Zajedno gledamo istoriju: prve trideset četiri knjige (do kraja 2017. objavljeno ih je 275) bile su zbirke pesama. Potom su propozicije promenjene i mogućnost su dobili autori proze, kritike, esejistike; čak i karikaturisti. Urednici su bili Ivan V. Lalić i David Albahari, Miroslav Antić i Florika Štefan, Vasa Pavković i Mihajlo Pantić. „Decenijama unazad svako kolo publikuje se u simboličnom tiražu od tri stotine primeraka, kao način potpore početnicima i neafirmisanima, ali, s obzirom na to da se objavljuju izabrani rukopisi učesnika konkursa do trideset godina starosti, edicija je i način da se oglase ne samo literate početnici, već i mladi naučnici u oblasti teorije. Pored umetničkih, afirmišu se i istraživački pokušaji iz domena srpske književnosti i komparatistike“, objašnjava Vladislava Gordić Petković, kritičarka i nekadašnja predsednica NIN-ovog žirija. Skreće pažnju da su u Matičinoj Prvoj knjizi priliku dobila pesnička imena koja su obeležila modernu srpsku poeziju na različite načine: Milutin Petrović, Tanja Kragujević, Vladimir Kopicl, Nenad Milošević, Marija Knežević, Vojislav Karanović, Mirjana Stefanović, Dubravka Đurić. „U njoj je trasiran korpus savremene srpske ženske književnosti još u trenucima dok se ideja ženskog kanona i ženske književne istorije tek nazirala na teorijskom horizontu: Judita Šalgo, LJubica Arsić, Mirjana Novaković, Radmila Gikić. Objavljivali su i budući stručnjaci i univerzitetski profesori: Dragan Kujundžić, Mihajlo Pantić, Novica Milić, Jovan Delić, Zoran Milutinović, Jovan Popov, Milivoj Srebro.“ Književnik Srđan V. Tešin, koji je prošle godine predstavio svoj peti roman Gori gori gori, smatra da i sama činjenica da su četvorica od šestorice prozaista zastupljenih u kultnoj antologiji Pseći vek imali knjige u jednoj od dve pomenute edicije – dovoljno svedoči o nedvosmislenom uspehu ovih mladih pisaca i njihovom ulasku na velika vrata. „Knjige Saše Ilića i Borivoja Adaševića objavljene su u Prvoj knjizi, dok su Uglješa Šajtinac i Nenad Jovanović izašli pod okriljem Pegaza“, objašnjava Tešin i seća se čudne sudbine rukopisa svoje prve kolekcije priča. Stručna komisija Književne omladine Srbije prvo ju je prihvatila, a potom diskvalifikovala (utvrdili su da ima dva naslova ranije štampana u Kanadi). Zbirka je izašla u Radu, ali se često pitao u kom bi mu pravcu išla karijera da KOS-ov žiri nije bio toliko krut prilikom tumačenja pravilnika. „S druge strane, sve pokazuje koliko je žiri posao radio valjano i smatram da je to ono što je bilo najvažnije za mlade: da nakon konkursa mogu da budu sigurni da na delo neće pasti ni trunka sumnje. I ne sećam se da se tako nešto ikada desilo.“ Mali tiraž – dve su često izgovorene reči ukoliko se govori o ovoj temi. No, i u prošlosti, broj štampanih primeraka retko je prelazio tri ili pet stotina. Ključ prestiža sastojao se upravo u sastavu uredništva, strogom selektiranju, zvučnim imenima prethodnih dobitnika i pažnji koju su naslovima ranije posvećivali kritičari i mediji. A danas? „Nove medijske tehnologije obezbeđuju sjajnu iluziju sveprisutnosti, ali ne svima, samo medijski već prepoznatim autorima“, odgovara Vladislava Gordić Petković. „Debitantima one ne znače ništa, bar ne u startu: oni moraju da se bore i dalje da njihovo ime bude prepoznato (da parafraziram naslov sjajne pesnikinje Ognjenke Lakićević, moraju da `pišu ljubavna pisma Guglu`).“ Misli da izdavačke kuće koje objavljuju mlade i nove pisce, poput Partizanske knjige i Književne radionice Rašić, ne dobijaju zaslužen prostor u medijima. Srđan V. Tešin nije primetio da su naslovi objavljeni u bibliotekama namenjenim prvencima na bilo koji način diskriminisani od strane kritike i stručne javnosti, u odnosu na izdanja velikih izdavača. Navodi da je Bojan Krivokapić napravio uspešnu regionalnu karijeru prozom Trči Lilit, zapinju demoni, objavljenoj u okviru Nagrade „Đura Đukanov“, i da isto važi za vrlo zapažene romane u trci za NIN-ovu nagradu (Osmeh pod gorom maslinovom Luke Tripkovića i Ništa se nije desilo Stefana Janjića, u izdanju Matice). „Ipak, primetan je nedostatak institucionalne finansijske podrške ovim edicijama“, napominje Tešin. „Tiraži tih vrednih knjiga su zanemarljivi, a samim tim i dostupnost u knjižarama, jer štampa, kao u slučaju Prve knjige, zavisi od donatora.“ Podvlači da ne bi trebalo da bude tako i navodi reči Ivana Radosavljevića, člana uredništva, koji pomenutu biblioteku smatra „jednom od najlepših i najradosnijih tradicija u našoj savremenoj književnosti“. Smatra da je nemoguće nabrojati sve one koji su u svet literature ušli pomoću prvenca, a danas su klasici srpske književnosti, dobitnici najviših priznanja, poput Dragana Velikića, Milice Mićić Dimovske, Judite Šalgo, LJubice Arsić, Lasla Blaškovića, Vladimira Tasića... Dok potpisuje nove priče pod naslovom Prošlost nikad ne prođe, Veselin Marković se seća da je u Matici srpskoj objavio Šta propuste oni koji umru u snu. „Bio sam veoma srećan što prvi put držim u ruci sopstvenu knjigu. I danas, dvadeset šest godina kasnije, jasno se sećam tog trenutka, a pitanje je da li bi do njega došlo da nije postojala takva oaza za prve knjige. Drago mi je što postoji i dalje. Dragocena pomoć za početnike.“ Kakve zamke vrebaju mlade koji ispisuju prvence? „Zamke su mnogobrojne jer radite nešto što nikada ranije niste radili“, odgovara Veselin Marković za naš magazin. „Ne znate čak ni za šta ste sposobni, jer nemate s čime da uporedite delo koje nastaje. Zato je važno da imate kome da se obratite.“ „Mladi autori pišu sve bolje“, misli Vladislava Gordić Petković. Pita da li bi iko, da nema korica i imena edicija, pretpostavio da su Vladimir Vujović, Luka Tripković, Mirjana Narandžić i Stefan Janjić početnici. „One najbolje prve knjige uvek su napisane sa ambicijom da odgovore samo na logične i razumne izazove. Važnije je dostići estetsku izvrsnost nego epohalnu relevantnost. Uspeh prve knjige uvek je posledica velikog truda i umerene ambicije.“ Kikindska Narodna biblioteka Jovan Popović raspisuje svake godine konkurs za Nagradu „Đura Đukanov“: tročlani žiri pregleda rukopise neobjavljenih kolekcija pripovedaka i štampa najbolju. Priznanje je osmislio Tešin. Dragoslava Barzut, spisateljica romana Papirne disko kugle, dobila je pre sedam godina Nagradu „Đura Đukanov“ i tako došla do zbirke Zlatni metak. „Ne znam da li bih se danas uopšte bavila pisanjem, i na koji način, da nisam imala mogućnost objavljivanja putem konkursa“, kaže za NIN. „Mislim da su nagrade tog tipa neophodan preduslov i jedini podsticaj za autore i autorke koji su na početku a treba im orijentir, kontekst, vrednovanje onoga što rade. Takođe, važna je i druga knjiga. Neki od nas tvrde da je teže objaviti drugu, baš iz razloga što za prvu postoji nekoliko vrednih i značajnih priznanja.“ Orijentir – reč kojom bi možda trebalo zatvoriti kratak razgovor o konkursima za neobjavljene rukopise, uz imena pisaca čija su se dela našla u najnovijem kolu Prve knjige Matice srpske. Članovi uredništva, Laslo Blašković, Sonja Veselinović, Vladislava Gordić Petković, Đorđe Despić, Nenad Milošević i Ivan Radosavljević – odabrali su rukopise Vladimira Vujovića, Stefana Janjića, Katarine Mitrović, Mirjane Narandžić i Ivana Kojića.