Put u juče

Arhive su, za većinu ljudi, nekakvi nesumnjivo značajni, ali prašnjavi spisi, i samo će retki radoznalci poželeti da ih pogledaju. Međutim, u arhivama je vreme. Tu su deponovane neke druge svakodnevice. Sudski spisi čuvaju istinu o epohama kao što je to slučaj s knjigom Tibora Varadija, Put u juče (Akademska knjiga, 2017) u kojoj su rekonstruisani neki od najzanimljivijih predmeta iz sudske prakse porodične kancelarije, osnovane davne 1893. godine. Trideset hiljada spisa iz advokatske kancelarije Varadi predstavljaju činjenice funkcionisanja pravnih sistema na ovom prostoru, u određenim periodima. U toj arhivi smestio se čitav jedan vek. Tu se ukrstila Istorija sa velikim „I“, i pojedinačne, privatne istorije sa malim „i“. Za književnika, pisca – a Tibor Varadi to jeste – 30.000 spisa je Ali-babina pećina sa isto toliko životnih priča, proširenih kontekstom vremena. Ako tome dodamo autorovu britku pamet, izbrušen jezik, istančan stil, pravničku sposobnost odvajanja bitnog od nebitnog, humor... dobijamo ovu jedinstvenu knjigu, dragoceni dokument prostora i vremena koji određuju i nas, i naše društvo. Tri u jednom – literatura, dokument i teze za razmišljanje na temu ko smo i gde smo. Današnjem čitaocu će mnogi sudski slučajevi od pre sedamdeset godina biti neshvatljivi. Recimo, kako je moguće da je 1945. godine evangelistički sveštenik osuđen na godinu dana zatvora zbog navodno podrugljivog osmeha u trenutku kada Crvena armija ulazi u Zrenjanin? Zahvaljujući sudskim arhivama sačuvana je stvarna istorija jedne epohe – sudbine konkretnih ljudi. Kada jednom, kroz pet ili šest decenija, neki novi Tibor Varadi bude zašao u sudske spise našeg vremena, ko zna šta će sve otkriti? I kako li će se tek čuditi tadašnji čitalac zbog podatka da je predsednik države – koja ko zna da li će krajem 21. veka uopšte postojati – imao lažnu diplomu. A nama je to danas normalna pojava. Autor ovog teksta pamti slučaj sporne diplome direktora ustanove iz kulture u kojoj je radio sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Čitava priča je uspešno zataškana, i tako je izbegnut skandal. Kako je benigna ta priča iz današnje perspektive, kada su lažne diplome stekle status legalnih dokumenata. Poseduje ih ne samo običan svet, već i gradonačelnik Beograda, neki ministri, čak i bivši predsednik Srbije. I nikom ništa. Naravno, slične afere se dešavaju i u ozbiljnim državama, s tom razlikom što se takva krivična dela po kratkom postupku rešavaju i sankcionišu. Tako je 2011. godine u Nemačkoj slučaj lažnog doktorata jednog ministra okončan u roku od deset dana. U Srbiji falsifikat gradonačelnika Siniše Malog ni posle četiri godine nema epilog. Međutim, zato je jedan drugi slučaj rešen efikasnošću na kojoj bi nam i Nemci pozavideli. Nedavno se pojavila vest da je građanka Vesna Nedeljković (58) iz Gornjeg Milanovca upućena na izdržavanje kazne u požarevački zatvor, jer nije nakon smrti muža na vreme predala njegovo oružje, za koje je on, inače, posedovao dozvolu. Naime, kada je otišla u policijsku stanicu da preda lovačku pušku i pištolj, rekli su joj da je zakasnila pet dana, jer je zakonski rok za vraćanje oružja 40 dana. Vesna Nedeljković se sama odlučila za petodnevnu kaznu, umesto novčane od 5.000 dinara, jer se ne oseća krivom. Još je iz sopstvenog džepa morala da izdvoji 8.000 dinara za put kako bi u zatvor stigla na vreme. Tako se to radi u pravnoj državi. U svom govoru na proslavi Dana policije 2013. godine, tadašnji predsednik Srbije, Tomislav Nikolić, rekao je: „Pravo i pravda ponovo stanuju u Srbiji.” Negde u to vreme uhapšen je izvesni Zoran Miladinović iz kuršumlijskog sela Sagonjeva, jer nije imao ličnu kartu dok je u seoskom ataru čuvao stoku. Ne, nije skrivena kamera! Policajci su čobanina Miladinovića uz pratnju sproveli sudiji za prekršaje. Mogao je da bira između novčane kazne i tri dana zatvora. Miladinović se opredelio za zatvor. Slutim da je, govoreći o pravu i pravdi, predsednik Nikolić mislio na čobanina Miladinovića.