Naprednjačkim amandmanima protiv zdravog razuma

Za razliku od predsednika Aleksandra Vučića, koji do kraja aprila izgleda neće formulisati predlog rešenja kosovskog problema, kojim niko neće biti zadovoljan, članovi SNS-a mnogo su efikasniji, a ne kriju ni zadovoljstvo. I ove sedmice, poput udarnika na omladinskim radnim akcijama, obradovali su Maju Gojković sa 380 amandmana samo na Predlog zakona o planskom sistemu. Planski i sistematski, nema šta. Ništa ne prepuštajući slučaju, poslanici SNS-a su dokazali da su dostojni svog lidera i da rade više od svih iz opozicije zajedno. I ko može da im bilo šta prigovori zbog toga? Nisu li pokazali da su vredniji? I pametniji? Hej, nije mala stvar smisliti 380 amandmana na samo jedan zakon. A samo da je trebalo, garant bi na brzaka napisali bar još 300. Kao u onoj reklami za keš kredit. U svakoj normalnoj zemlji toliki broj amandmana – i to poslanika vladajuće koalicije – bio bi dovoljan za osnovanu sumnju da je vlada nešto gadno zabrljala i da je zrela za rekonstrukciju. Dobro, ima i u Srbiji mnogo onih koji misle da je Vlada baš mnogo zabrljala, a i sama premijerka Ana Brnabić smatra da je zrela za rekonstrukciju. Samo, ne pišu besomučno amandmane poslanici SNS-a i SPS-a zbog toga. Oni se, poput raspuštenih maturanata, samo igraju. Sa opozicijom, ali i sa državom. Razredna sve toleriše i pravi se da ne vidi njihove nepodopštine i bezobrazluke. Ali, kad joj neko zbog toga prigovori, i te kako ume da se naljuti. I da kazni đake koji joj nisu simpatični zato što oni, umesto bezveznih, podnose bezobrazne amandmane skoro opasne po nacionalne i državne interese. Ako je vlast već odlučila, a jeste, da parlament pretvori u buvljak sa periferije, poslanike bi trebalo obučiti da to bar ne bude toliko providno. Da se ne svedu svi amandmani samo na promenu imena predloženog zakona, jer ni simpatizeri SNS-a ne veruju da je samo to dovoljno da se „obezbedi ravnomeran regionalni razvoj“, „unapredi sistem odbrane“, „ubrza rast BDP-a“, „podstakne reforma obrazovog sistema“, „poboljša kvalitet životne sredine“, „izgradi moderna infrastruktura“, „sačuva stabilnost dinara“, „uspostavi ravnoteža u javnim finansijama zemlje“, „uspešno okonča tranzicija“, „uvede e-uprava“, „ostvari značajan napredak na Duing biznis listi“, „eliminišu korupcija i kriminal“, „osiguraju plate i penzije veće nego ikad“... Ako baš hoće da građani lakše progutaju sve što im serviraju, a nije za ljudsku ishranu, neka im to bar lepo upakuju. Evo, na primer, u dogledno vreme poslanici će morati da se izjasne o izuzetno važnom zakonu, od čijeg usvajanja možda zavisi evropski put Srbije. Svesna toga, Vlada je još 24. januara dostavila Skupštini Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o očuvanju populacije slepih miševa u Evropi i živ nisam da čujem u šta će se pretvoriti rasprava o njemu. Hoće li poslanici SNS-a i SPS-a pokazati više razumevanja za slepe miševe, iako su njihove kolege iz opozicije možda i u gorem položaju? Slepi miševi, naime, love noću, a tokom dana se odmaraju viseći naglavačke u pećinama i na mračnim tavanima. Pitajte poslanike opozicije da li imaju utisak, naročito pred izbore, da ih love i danju i noću? Pa, u Srbiji je sve okrenuto naglavačke, tako da su i slepi miševi zbunjeni. Kako da vise naglavačke, ako je ionako sve naopako? I da li je onda ikome u Briselu jasno koliko je, i uz najbolje namere, Vladi Srbije teško da sprovede u delo evropske standarde za zaštitu slepih miševa? Mislite da je ovaj zakon nebitan? Da jeste možda bi se i našao neki poslanik iz SNS-a koji bi zatražio da se zakon promeni i da umesto reči „slepi miševi“ piše „ljudi koji misle svojom glavom“, pa bi onda u članu 3 tog sporazuma stajalo da „svaka zemlja potpisnica zabranjuje namerno hvatanje, držanje i maltretiranje ljudi koji misle svojom glavom“, „preduzima odgovarajuće mere za promovisanje zaštite ljudi koji misle svojom glavom i podizanja javne svesti o značaju njihovog očuvanja“, „preduzima dodatne radnje koje smatra neophodnim da zaštiti ugrožene populacije ljudi koji misle svojom glavom…“. Ih, ima toga još. Ali nekako mi se čini da je takva briga rezervisana samo za slepe miševe. Pa posle neka neko kaže da nismo slepci kod očiju.