Hoće da javno bude tajno

Sećate li se afere Dipos? Eskalirala je u novembru 2015. kada je Savet za borbu protiv korupcije objavio izveštaj da je Diplomatsko-stambeno preduzeće, čiji je osnivač država, u bescenje izdavalo ali i prodavalo luksuzne državne nepokretnosti privilegovanim pojedincima, bez javnog oglašavanja i direktnom pogodbom. Pre toga je do spiska zakupaca i vlasnika pokušavao da dođe skoro svaki medij, poverenik je nalagao objavljivanje informacija, ali se Dipos više od godinu dana opirao u pokušaju da zaštiti privilegovane pojedince aktuelnog režima. Kada se više nije imalo kud (bilo je to vreme kada se SNS bar deklarativno zalagao za borbu protiv korupcije i pravo nezavisnih državnih kontrolnih organa da rade svoj posao) imena su objavljena i kao jedan od zakupaca se pojavio Nikola Petrović, tadašnji direktor Elektromreža Srbije. Danas, tri godine kasnije kada „ubrzano idemo ka Evropi“, takav scenario više ne bi mogao da se ponovi osim u onom delu da država časti svoje lojalne članove državnom imovinom. Vlada Srbije je smislila plan kako da takvi kompromitujući podaci više nikad ne stignu do javnosti i uputila na javnu raspravu Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o slobodnom pristupu informacijama, kojim će efikasno preduprediti sva slična „iznenađenja“. I ukoliko nacrt prođe, a proći će jer svi znamo domete javnih rasprava, biće stavljena tačka na bilo kakvu mogućnost da građani saznaju šta se dešava sa njihovim novcem u velikom broju institucija i preduzeća koji raspolažu značajnim javnim resursima, poput pomenutog Diposa i Elektromreža Srbije, ali i Koridora Srbije, Železnica Srbije, Bus Plusa, Er Srbije, Fijata i njegovog veličanstva netransparentnosti Beograda na vodi. Iako je svojevremeno aktuelna verzija Zakona o slobodnom pristupu informacijama važila za jednu od najboljih na svetu, naprednjaci su odlučili da je „poprave“ i da nam, navodno, omogući daleko širi spisak subjekata koji će morati da dostavljaju informacije. Velikodušno su ponuđeni javni beležnici i javni izvršitelji, a pridodata je i nejasna odredba o svima koji obavljaju delatnosti od opšteg interesa, što prevedeno na jezik aktuelne vlasti znači da bi se mogla omogućiti zloupotreba prava na slobodan pristup informacijama protiv medija, novinara, blogera, tviteraša... Međutim, izuzeti su upravo oni subjekti koji su najčešće predmet interesa javnosti, uz banalno objašnjenje da više nisu javna preduzeća već su pretvorena u društva kapitala. Nema veze to što su i dalje preduzeća koja u sebe usisavaju novac građana, ali koja su često zbog netransparentnosti rada (nije se znalo kako se troši novac, kako se sklapaju ugovori, da li su zaposleni stručnjaci ili stranački podobnici) bila predmet istrage. Naravno ne nadležnih organa već nevladinih organizacija i ono malo preostalih profesionalnih medija koji su pokušavali da obave deo posla koji tužilaštvo ili nije htelo ili nije smelo da radi. U sistemskom urušavanju svih institucija koje su imale bar delimičnu moć da stanu na put vladajuće elite u slučajevima kada njeni predstavnici krše propise i zakone, konačno se stiglo do kraja. Već pokorenom tužilaštvu i delimično pokorenom pravosuđu zadat je poslednji udarac kroz predlog ustavnih reformi, u Skupštini je oduzeto pravo da se čak i na par minuta čuje drugačije mišljenje, a na čelnim mestima svih nezavisnih kontrolnih institucija postavljeni su podobni ljudi koji neće talasati. Ostao je samo i jedino Rodoljub Šabić, ali i njemu ističe mandat u septembru, tako je nejasno zbog čega su samo nekoliko meseci pre tog „srećnog datuma“ morali da posegnu za promenama zakona po kom radi. Uostalom, na svim medijskim skupovima već je više puta istaknuto da će novinarska profesija prestati da postoji u septembru i da više nijedan novinar (ne državni marketinški zaposlenik) neće imati s čim da radi kada se prekine i taj jedini kanal za informacije koji je ostao – poverenik koji nije po meri naprednjaka. Mnogobrojne pi-ar službe plaćene od narodnog novca već davno su prestale da dostavljaju informacije medijima koji im nisu po volji, tako da se, recimo, od Ministarstva pravde koje nam i kroji trenutni sunovrat pravne države i potpomaže njenoj partizaciji ne može dobiti ni reč. Odgovor je verovatno krajnje banalan – može nam se, mada bi se mogao potražiti i u želji da iznerviraju Šabića time što će naneti ozbiljan udarac instituciji koju je izgradio, a uz to i preduprediti mogućnosti da civilni sektor i mediji nastave da rade svoj posao na sprečavanju korupcije i bezakonja. Tako nešto može se zaključiti i iz Šabićevog pisma upućenog premijerki Ani Brnabić (nije odgovorila) u kom je naveo da može da podrži samo izmene koje vode unapređenju prava što nije slučaj i u kom između ostalog piše: „Evidentno je da je Nacrt zakona dobrim delom zasnovan na dokumentu koji je sačinilo Ministarstvo pravde kao `Analizu dosadašnje primene Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja s posebnim osvrtom na sledeće oblasti: privatizacija, javne nabavke, javni rashodi i donacije subjektima iz inostranstva`, koji je kompromitovan i načinom pripreme i sadržinom“. Teško da ikog može da iznenadi bilo kakav dokument koji nam stiže iz Ministarstva pravde, ali ovaj je upriličen samo sa namerom da bi se kompromitovao rad poverenika, koji nije konsultovan prilikom njegove izrade ali je krajnje drsko naveden kao „partner“ koji je u njegovoj izradi učestvovao. A Ministarstvo državne uprave (zvanični autor spornog nacrta zakona) sigurno nije imalo manevarski prostor u izradi imajući u vidu da je na njegovom čelu socijalista a ne naprednjak i pokorno je primenilo ono što je Ministarstvo pravde iznedrilo. I pridodalo odredbu da protiv rešenja poverenika organ vlasti može da pokrene upravni spor ako mu se ne daju informacije (nikada im se ne daju) i da se na taj način mesecima, pa i godinama, prolongira pristup informacijama.Uz to je, reklo bi se kao šalu, ali ipak se radi o ljudima lišenim humora, dodata i odredba da je neophodno smanjiti broj zahteva za pristup informacijama. Kako? Tako što ih oni neće i dalje davati, ali će građanima poručiti: dosta, ispunjena je kvota za ovu godinu iako je tek april. Ili tako što će državnim preduzećima poput Republičkog geodetskog zavoda i Vodovoda iz Surdulice zabraniti da maltretiraju Šabića i da "ničim izazvani" (ako se izuzme želja da pritisnu nekog ko po njima nije na pravoj liniji) traže od njega kopije dokumenta iz više od hiljadu predmeta? Uz obrazloženje da vlast priprema još jedan zakon kojim će ukinuti već osvojene slobode i prava, reagovalo je više od 70 nevladinih organizacija i medijskih udruženja koja su pokrenula akciju „Odbrani pravo na informacije – da javno ne bude tajno“. Zatraženo je da se sporne izmene zakona povuku, a grupa organizacija civilnog društva (Beogradski centar za bezbednosnu politiku, CRTA, Građanske inicijative, Slavko Ćuruvija fondacija, Transparentnost Srbija), pripremila je predloge komentara na Nacrt zakona, u kojima je ukazala ne samo na štetne članove zakona već i na one koji u Nacrtu nedostaju: obaveza Vlade je da dva puta godišnje podnosi izveštaj Narodnoj skupštini o zahtevima za pomoć u postupku izvršenja rešenja poverenika i uvođenje viših novčanih kazni i prinudne naplate kada organ odbija da dostavi informacije i plati kaznu. Da li će to biti reči koje će dopreti do premijerke Ane Brnabić, kada već Šabićevo pismo nije, znaće se nakon 19. aprila, kada se zatvara javna rasprava.