Građani protiv bahate vlasti

Na svega dvestotinak kilometara od prestonice i Savamale, praktično izgubljene bitke sa bahatošću vlasti, ne posustaje borba za javno dobro pod Inicijativom „Protesti u Požegi“. Ne povlače se demonstranti i krajnji cilj dvomesečne pobune građana je smena opštinskih čelnika, kaže Aleksandar Divović, jedan od organizatora skupova. Iz zamršene hronologije, slične dokumentarnom trileru, izdvajamo kao tizer anonimno pismo upućeno Đorđu Stevanoviću, takođe iz organizacije protesta. Taj neki „velikodušni prijatelj“, kako stoji u potpisu, i njegova bratija „znaju sve“ o Đorđu, i gde živi, a gde njegov sin i ćerka, i da mu je žena često „blizu one šume“, a „komšije su daleko“, pa preporučuju da ne talasa, inače će da mu „izmene život“. „Meni je cilj da što više nezadovoljnih Požežana izađe na trg, a ne da se uplaše“, objašnjava Stevanović zašto nije objavio prethodne četiri slično intonirane „depeše“. Ne bi ni ovu, ali je pismo otvorio sin, i postavio ga na Fejsbuk, gde se vodi deo sukoba. Stevanović očito ne drži pretnje za ozbiljne, iako se nekom sa strane od njih mrzne krv u žilama. On je stari opozicionar, i „dovoljno je živeo“, pa je jedino što želi da „ostavi bolji svet mladima“. Ili bar jedan grad, njihov, a ne vladajuće SNS garniture, na čelu sa Milanom Božićem, predsednikom Opštine, i Zoricom Mitrović, predsednicom SO Požega. Koji ga mic po mic „uzurpiraju“, kako tvrde demonstranti. Šta oni o tome misle, ne znamo, jer su ignorisali naša pitanja. Vratimo se hronologiji dešavanja koja su dovde i dovela. Na 13. sednici najvišeg opštinskog tela prvog dana februara, doneta je odluka o izdvajanju 12 miliona dinara iz budžeta za kupovinu nelegalnog objekta od 400 kvadrata. Slučajno u suvlasništvu supruga predsednice Skupštine, pomenute Zorice Mitrović. A tek se bila malo stišala bruka oko nezakonite smene direktorke Kulturnog centra Požega Slađane Varagić Petrović, o čemu su brujali mediji. I ta nelegalna kuća ima predistoriju. Sklepana je sredinom 90-ih, po uzoru na slične primere iz najvećeg divljeg naselja u Srbiji i šire, Kaluđerice. Dakle, bez građevinske dozvole i na mestu predviđenom za javnu površinu i garažu, po Generalnom urbanističkom planu. I još je štrpnut delić placa OŠ „Emilija Ostojić“. „Mali je grad, i sve se zna“, vele, pa i da je Milinko Mitrović kupio kuću u sivoj fazi 2000-ih, i „od tad čeka priliku za legalizaciju“. Verovatno se ni u najluđim snovima nije nadao da će toliko da profitira, a onda se šansa „sama“ ukazala. Odluku o kupovini tog nazoviobjekta, vlast je dvojako obrazložila. Prvo, u cilju „protivpožarne zaštite i konačnog dobijanja upotrebne dozvole, 20 godina od izgradnje sportske hale“, na koju se upitna kuća praktično nakalemljuje. „Planiranim fizičkim spajanjem, bilo bi zapravo onemogućeno da se Hali priđe sa svih strana i da se ugasi požar“, Milica Đorđević, još jedna od organizatora obrazlaže besmislenost navoda opštinskih čelnika. Po drugom objašnjenju, u toj kući bi bila smeštena fitnes sala i teretana, baš ono što fali hali sportova. Iako je po prethodno usvojenom programu nove ustanove Sportsko-kulturnog centra u decembru 2017. bilo opredeljeno milion dinara za istu namenu, ali u okviru Sportske hale. Budući da u njoj „ima još neiskorišćenog prostora“. Odjednom se, mesec dana posle, ukazuje potreba za „širenjem kapaciteta“, i to baš kupovinom objekta pored, propalog od nekorišćenja. Gradić se digao na noge već 11. februara. „Oko 700 ljudi za malu Požegu je srazmerno mnogo više od 1.000 Nišlija, koliko je nedavno protestovalo ispred SO Niš zbog otimanja aerodroma“, ponosan je Aleksandar na svoje sugrađane. Predsednik Božić je pod pritiskom odmah sutradan objavio da je Mitrović „odustao od prodaje“. Bilo bi razloga za slavlje da je povučena sporna odluka o kupovini nelegalnog zdanja budžetskim parama. Ovako, Požega je opet ustala 18. februara. Čelnici odgovaraju javnim vređanjem protestanata, preko društvenih mreža, a tajno kuju druge planove, pa za nedelju dana prezentuju novi urbanistički projekat, po kom „divlja“ građevina postaje – hostel. Međutim, uprkos očekivanjima vrhuške, školski odbor „Emilije Ostojić“ odbija da ustupi Mitroviću svojih 7 kvadrata placa, iako je i njegovo sazivanje bila farsa. Jer, naravno, odbor škole nije nadležan za date transakcije. Projekat „hostel“ tako biva odbačen, ali ostaje onih 12 miliona dinara, problematično usmerenih. I opet novi skup, pojačan simpatizerima iz prestonice. Vlasti se dosete, i novac zvanično preusmere na infrastrukturne sadržaje, a zatim, nakon još jednog masovnog okupljanja, Milan Božić javno povlači odluku o kupovini date nekretnine. Pobeda volje naroda? Neće baš biti, jer se od početka traži smena opštinskog rukovodstva. Ali sada, dva i kusur meseca od prvog okupljanja Inicijativa „Protesti u Požegi“ raspolaže „osnovanim sumnjama“ i za niz drugih grehova vlasti. Povodom kojih je podnela niz krivičnih prijava za sukob interesa, trgovinu uticajem i zloupotrebu službenog položaja. „Radim u malinarstvu, pa su mi se žitelji grada i okoline celog leta žalili na sve i svašta, i prilagali dokumentaciju“, navodi Stevanović. Sve je to on pohranjivao u kutiju, za zimske dane, da na miru izbistri „brojne nezakonitosti“. „Tužbe su podnete samo za one predmete za koje imamo neoborive dokaze“, kažu uglas, dok se za ostale fakti još prikupljaju. Ni Božić i Mitrovićeva ne sede skrštenih ruku, pa osim što blate protestante preko interneta i sa skupštinske govornice („moralno posrnuli ološ“, citat Mitrovićeve), već podnose privatne krivične tužbe protiv organizatora skupova. Za „povredu ugleda i časti“ (jer, bilo je teških reči i sa druge strane), premda to deluje bez smisla, za nekog „ko se javno izjašnjavao da je „kvalitetna politička kučka“ (Božićev citat). Takav neko, po sopstvenoj definiciji, možda je sklon i da oformi ili podrži stranicu na FB „Glas Požege“, gde se , kao vrsta ucene obelodanjuju lični podaci otporaša, a vezani za recimo socijalna primanja. Što je po zakonu nedopustivo, a pristupačno samo nadležnim organima, pa se pobunio i Rodoljub Šabić, poverenik za informacije od javnog značaja. Nepotrebno je istaći da sudski postupci brže odmiču po pitanju optužbi na račun protestanata, dok oni drugi hvataju prašinu po fiokama. Slučajno ili – sa namerom. „Taman kad nam entuzijazam za borbu splasne, Božić i Mitrovićeva povuku neki korak koji opet naš bunt podstakne“, kažu, pa ni protest nije perpetuum mobile, već se hrani konkretnim gorivom. „Mi čak nemamo ništa protiv što su ovo dvoje iz SNS-a, već što su takvi kakvi su“, objašnjavaju prirodu nestranačke, građanske borbe Požežana. Možda će se Inicijativa i formalizovati, ali samo u svrhu napretka demokratije. „Sledeći potez nam je poseta Šapcu, na ’slobodnoj teritoriji’, gde se o svemu odlučuje referendumom“, najavljuju. Pa, ako većina kaže da hoće crkvu od javnih para, crkvu i dobije. Za razliku od Šapca, u Požegi su i javne nabavke centralizovane, pa, primera radi, Poljoprivredna škola naručuje šta joj treba preko opštine. I dođe do toga da loži „najskuplji ugalj u Srbiji“. Sve veštiji u borbenoj taktici, organizatori proteste pretvaraju u tribine, gde ih sa malenog platoa (predmeta oštre kritike aktuelne vlasti, jer je rezultat prethodne) savetuju kritičari sistema, a poznate ličnosti iz medija i kulture. Štampaju se brošure za svako okupljanje, sa stripovskim razvojem hronologije. Skupovi se održavaju po planiranoj projekciji, a u skladu sa realnim mogućnostima. Šest za dva i po meseca ipak je saldo vredan respekta. Organizatora je sve više, te se energija protesta obnavlja i podmlađuje. I neće stati, siguraju, dok se po Požegu „pogubni ljudi“ ne maknu sa svojih pozicija. Jer, valjda, postoji i nešto što se zove politička odgovornost. Srbija koja je prividno unisono uz Vučića i SNS, ipak se, izgleda, odlikuje i oazama drugačijeg. Slobode, građanske svesti i shodnih akcija. Pa je tu Peti parkić na Zvezdari, uspešno izvojevan da ostane zelena površina, i znatno veći, iako ne tako uspešan, „Ne da(vi)mo Beograd“. I jedan, sasvim mali, za ostanak direktora i Upravnog odbora OŠ „Svetozar Miletić“ u Zemunu, proglašen „remijem“. Tu su i Nišlije, pomenuti Šabac... Mrda se i Valjevo, i Čajetina... Naizgled, bez promena, ali tiha voda breg roni, dok ga ne obruši. Što je narodna mudrost i zakon prirode i (jedan) čovek tu ništa ne može. Sve i ako gradi nasipe od poslušnika. Ćutanje čelnika opštine Podrazumeva se da novinarski tekst pruži obe strane posmatranog problema, ali se čelnici Požege nisu oglašavali ni na telefonske pozive, ni na mejl NIN-a. Nisu nas udostojili svog viđenja situacije, niti jednog slobodnog trenutka, pa su u tom smislu, a na drugoj strani, protestanti bili u povoljnijoj poziciji. NJihovih šest masovnih akcija bilo je ukupno „30 sekundi“ na jedinoj TV Požega, u vlasništvu famoznog Radojice Milosavljevića, koji poseduje veliki deo medijske i ine Srbije (domove zdravlja, visoke škole i fabrike). Kako da stignu da izveštavaju kad nakon 17 sati više nikog nema u redakciji? Igrom slučaja smeštene u Sportskoj hali (deo Sportsko-kulturnog centra), u to vreme pustom i zakatančenom. Suprotno zdravorazumskim merama za zaštitu od požara i sličnih havarija. Šira slika Da bi slika stanja u Požegi bila celovita, nužno je podsetiti na slučaj Slađane Varagić Petrović i njene smene sa mesta direktorke Kulturnog centra, gde je kao nestranačka ličnost, došla na predlog DS. Ni presuda Višeg suda u Užicu ni Apelacionog suda u Kragujevcu u njenu korist nije pomogla da se novi čelnici urazume, toliko je bila teška njena „krivica“. Organizujući sugrađanima nerazumljive programe, ona ih je „okrenula TV rijalitijima“, kako je razrešenje obrazložio Milan Božić. Na to se digla cela kulturna zajednica, pa su vlasti ovako rešile da preduprede pritisak. Likvidirale su Kulturni centar i ugasile privredno društvo „Sportski objekti“, čijim se poslovima od kraja 2017. bavi novoformirana Ustanova za sport i kulturu „Sportsko-kulturni centar“. U medijima se pompa oko toga stišala, ali ne i u percepciji protestanata. I opet će doći na red u zamahu promena, kako nagoveštavaju.