Apokalipsa sutra

O užasavajućoj strani prilagodljivosti ljudske vrste dovoljno govore dva načelna stava koja zauzimamo prema ratovanju i koji se odnose i na sukob u Siriji. Prvo, progutaćemo nekako da je od marta 2011. poginulo oko pola miliona Sirijaca, pomirićemo se i sa time da je oko 11 miliona ljudi raseljeno, što po inostranstvu, što po koliko-toliko bezbednim zonama u razvalinama nekadašnje države, uspećemo teška srca i da zaboravimo da je od čitavih gradova danas ostao samo prah, ali korišćenje nekonvencionalnog oružja kakvo je, recimo, hemijsko, nekako nam predstavlja naročito gnusnu rabotu. Premda je zapadni svet od 2013. čak 34 puta optužio režim Bašara el Asada da je bombardovao pobunjeničke položaje raketama punjenim hlorom i sarinom, tek je i dalje nepotvrđeni napad na grad Dumu 7. aprila kada je poginulo više od 70, a ranjeno preko 500 osoba uzrokovao konkretne korake Vašingtona, Pariza i Londona. Sedam dana kasnije su, ne upozorivši ni Rusiju ni Asada, zajedno ispalili 105 raketa na fabriku hemijskog oružja u Damasku i dva skladišta. Drugi pokazatelj uistinu neljudskog pristajanja na ratni užas je činjenica da su snimci i slike mrtvih iz Dume naprosto delovali groteskno – život je ta tela očigledno bio napustio iako nisu bila tipično ozleđena, krvava, raspolućena. Smrt je naprasno postala malko čistija, pa i stvarnija, a svetski mediji su ovo otrežnjenje pripisali upravo korišćenju hemijskog oružja. Između čulnog preopterećenja razaranjem i smrću Sirije, na sredokraći između optužbi, međunarodnih reakcija i tumačenja stanja na terenu, kriju se činjenice da se ama nijednoj strani ne može pouzdano verovati i da je jedino izvesno da se obnovljeni Hladni rat – koji je proglasio i generalni sekretar Ujedinjenih nacija Antonio Guteres – opasno bliži usijanju. Krenimo redom. Asad je unazad poslednjih godina decidirano tvrdio da ne koristi hemijsko naoružanje, a slike napada u Dumi je proglasio za veštu inscenaciju u izvedbi pripadnika Belih šlemova, jedinica sirijske civilne odbrane naklonjene Zapadu, i to uz pomoć Velike Britanije. Kako su pojedini snimci spasilačkih akcija ove nevladine organizacije već bili uverljivo raskrinkani kao uistinu temeljno izrežirani, Asadova tvrdnja dobija na kredibilitetu. S druge strane, zvanični predsednik Sirije i njegovi ruski partneri znali su dosad da bombarduju pobunjeničke teritorije prilično neselektivno, dovodeći veliki broj nedužnih civila u opasnost. Teško je zamisliti da se Asad nijednom od 34 puta nije dosetio da hemijskim napadima ubrza slom pobunjenika čija leđa čuvaju zapadne zemlje iako prema nezvaničnim procenama tek svaki treći nije pripadnik neke islamističke organizacije poput DŽajš al-Islama i Al Nusre. Pa opet, čudno je da su Asad i Rusija moguća trovanja pripisali ruskom bombardovanju depoa municije pobunjenika u kojima su, kažu, bili skladišteni i hlor i sarin. Nevolja je jedino u tome što se ova dva agensa prilikom eksplozije ne rasprše kao polen, već netragom nestanu, gubeći ubilačko svojstvo. Ako se trovanje desilo, usledilo je nakon planiranog napada nervnim agensima. Čudno je i to da su SAD, Engleska i Francuska bombardovale Siriju uprkos ruskom vetu na zasedanju UN i uprkos neodobravanju američkog Kongresa – mada bi trebalo bar mi da znamo da se takve i gore stvari događaju – i to nekoliko sati pre no što je Siriju trebalo da poseti nadnacionalna Organizacija za zabranu hemijskog oružja kako bi jednom zasvagda utvrdila je li napada bilo ili ne. Bez njihovih nalaza, naklapanja Emanuela Makrona i američkog sekretara za bezbednost DŽejmsa Matisa mogu se pripisati politikantstvu. Gustiš nerazjašnjenih protivrečnosti prelio se i na geopolitičku ravan. S jedne strane, američki predsednik Donald Tramp je, govoreći u ime saveznika, napad proglasio savršeno sprovedenim, uz napomenu da je „misija uspešno okončana“. Pod istim natpisom se, inače, i DŽordž Buš Mlađi obratio naciji četrdesetak dana nakon invazije na Irak 2003. godine, kada je proglasio da je rat u Iraku okončan. Tramp po svoj prilici nije uvideo da ponavljanjem ozloglašene fraze samo priziva da se sirijski pakao, kao ranije i irački, otegne unedogled. S druge strane, ruski zvaničnici su slavodobitno obznanili da su sirijske snage oborile čak 71 raketu, dakle prosečno dve od tri ispaljene, a da su one usmerene ka skladištima delom promašile metu. Rojters je, pozivajući se na izvore iz zapadnih zemalja, količinu presretnutih raketa smanjio na trećinu. Asadovi poštovaoci u Siriji su napad zapadnih zemalja čak proglasili predsednikovom pobedom, jer nije bio usmeren na civile i naseljena mesta?! Pa opet, sama činjenica da se bombardovanje uopšte desilo obradovala je i sirijske pobunjenike. Bilo kako bilo, svi su saglasni da je reč o jednokratnoj intervenciji i da bi slični budući koraci drastično ugrozili preostale obrise stabilnosti na Bliskom istoku, a kasnije i širom sveta. Do daljeg će, izgleda, svako da veruje u svoju verziju istine. Uključujući tu i Makrona koji je, pozicionirajući u Trampovim očima Francusku kao saradljiviju od Nemačke, izjavio da je lično ubedio američkog predsednika da ne povlači trupe iz Sirije, premda je portparolka Bele kuće Sara Sanders nedvosmisleno potvrdila da američkih vojnika u Siriji više biti neće, što je, uostalom, i sam Tramp pre dve nedelje jasno potcrtao. Prema rečima DŽonatana Kristola, predavača politikologije na njujorškom Bard koledžu i analitičara pri Institutu za svetsku politiku, bombardovanje Sirije nije donelo ništa novo na već vreo geopolitički tiganj, ali ga je dodatno ugrejalo. S obzirom na to da je ceo život proveo u NJujorku, kako kaže, američki mediji su ga decenijama podsećali da su isprva sovjetske, a potom i ruske nuklearne rakete konstantno uperene u njega, što mu do sada nije remetilo san, niti će ubuduće. „Kako god Vašington i Moskva trenutno izgledali ostatku sveta, svesni su da je direktan sukob dveju velesila opasan i po njih same. S druge strane, istorija nas je nažalost naučila da je konflikt moguće održavati i bez apokaliptične eskalacije – uostalom, SAD i Rusija to i čine podgrevajući lokalne ratove, a Indija i Pakistan često razmene vatru, ali ne potežu nuklearno naoružanje. Verujem da će jedini direktan sukob SAD i Rusije biti u sajber-domenu, bilo kroz direktne hakerske napade, bilo kroz širenje dezinformacija i laži, u čemu je Rusija neprikosnovena“, kaže on za NIN. Kao dokaz da ni Rusija ni SAD ne žele otvoreni rat, pa čak ni da konkretnije uključe svoje saveznike, Kristol prilaže činjenicu da su američke i ruske trupe u Siriji već jedne drugima oduzimale zdravlje i živote, prvi put u poslednjih nekoliko decenija, bez naročitih posledica i medijske pokrivenosti. Očekivao je da će savezničke rakete biti pažljivo navođene – poginulo je svega šest sirijskih vojnika – očekivao je Putinovu uzdržanost, ali ga malko brine i činjenica da se posle poslednjeg, uistinu velikog incidenta, globalni odnosi ne mogu normalizovati. Slično razmišlja i bivši zamenik šefa CIA za Balkan Stiven Mejer. Napominje da konflikt većih razmera trenutno nikome ne pogoduje, ali i da je moguće da dođe do slučajnih okršaja koji mogu poslužiti kao iskra koja će rasplamsati požar. Dodaje i da Hladni rat nikad uistinu i nije bio okončan, već da je Rusija ranije samo bila previše slaba da bi se efikasno mešala u globalna zbivanja. Odnosi Vašingtona i Moskve su, smatra, najgori još od pada Berlinskog zida, te uopšte ne treba odbaciti mogućnost da se rat u Siriji nastavi, a da se blizu njegovog kraja zapati neki novi, što bi ovdašnje čitaoce naročito trebalo da plaši. „Obe strane koriste balkanske države, a naročito Srbiju, da proguraju svoje agende. Balkan je generalno postao ozbiljno poprište rusko-američkog takmičenja, ali ne smatram da će se to pretvoriti u rusko-američki oružani sukob na vašem području. Sirija je već druga priča“, kaže Mejer za NIN. Budući da je ranije neretko govorio da prekrajanje ovdašnjih granica ni izbliza nije gotovo – kao moguće linije demarkacije navodio je Bosnu i Hercegovinu, Kosovo i Makedoniju – ne treba podrobnije objašnjavati da ne isključuje i nova puškaranja, pa makar i niskog intenziteta. Svi pokušaji da dobijemo analizu nekog ruskog stručnjaka za geopolitiku bili su neuspešni, što se, uostalom, prikladno naslanja na ćutljivost ruskih vlasti. U saopštenju Vladimira Putina, bombardovanje je proglašeno za „agresivnu akciju“ i „grubo kršenje međunarodnog prava“ koje zahteva najstrožu osudu. Konstantin Kosačev, predsedavajući Komiteta za međunarodne poslove gornjeg doma ruskog parlamenta, intervenciju je nazvao „neopravdanim napadom na suverenu državu“ koji se, ne zna se zašto, odvio pre no što su međunarodni inspektori stigli u Siriju. Međutim, ujedno je podsetio da ovo nije pogodno vreme za „mešanje emocija u politiku“ i da ruske reakcije moraju da budu promišljene i koordinisane. Naposletku, rusko ministarstvo odbrane je ukazalo da namerno nije pokretalo svoje odbrambene kapacitete, jer nijedna pogođena meta nije bila ni blizu ruske infrastrukture. Putin mlatara frazama, vrlo uticajni Kosačev poziva na smirenu sabornost, a slavna ruska armija prašta ranije smrti svojih vojnika u Siriji, ali bi već zbog sistema protivvazdušne odbrane digla larmu. Čini se da Moskva naprosto nije bila dovoljno ugrožena da bi morala da se razgoropadi, kao što ni izvorne reakcije Zapada zbog i dalje nedokazanog, ali sasvim verovatnog napada hemijskim oružjem, nisu mogle da prođu bez koje ispaljene rakete. Budući potezi Amerike su jednako nepredvidljivi. Analitičar Piter Bergen nagađa da je Tramp možda odustao od Obamine zaostavštine sklanjanja Asada s političke scene. Kao mogućnost navodi i aktivnije zagovaranje stvaranja bezbednih zona za civile, što bi, doduše, bilo otežano konstantnim nadletanjem ruskih aviona. Možda će da odustane i od stožera svoje predizborne kampanje – zabrane ulaska izbeglica u SAD. Već je odustao od najavljenih novih sankcija Rusiji, verovatno zato što Moskva preti sužavanjem regularnog avio-saobraćaja, što će ekonomski više naškoditi Vašingtonu i evropskim partnerima nego samoj Rusiji, naročito u osvit predstojećeg Svetskog kupa. Jedno je sigurno – Amerika se zvanično uključila i podgrevala rat u Siriji iz humanitarnih razloga. Putin je vazdušnim napadima podržao Asada iz humanitarnih razloga, usput razbijajući jezgro Islamske države. I poslednja intervencija SAD, Francuske i Velike Britanije pravdana je humanitarnim razlozima. Ko se tako bori za kraj grozomornog lokalnog rata, lako će opravdati i neki veći.