Čovek koji je voleo ljude

Jednog prolećnog popodneva pre sedam godina iznenada me je nazvao prijatelj Petar i rekao: „Neko bi hteo da priča s tobom“. A zatim se čuo poznat dubok i hrapav glas: „Gde si, Marko! Šta misliš da zajedno napravimo Jenufu u Narodnom pozorištu u Beogradu? Možeš li da svratiš, da se dogovorimo?“… I tako sam se za pola sata našao na ulazu u jednu zadimljenu kafanu u praškom predgrađu. U samom zadnjem ćošku sedeo je Miloš Forman sa svojim sinovima Petrom i Matejom i igrao karte. Cela ta ideja sa Formanovim dolaskom u Beograd je, pokazalo se, proizašla iz inicijative slikara Peđe Đakovića u čiji je restoran u Pragu Forman često navraćao i bila je dovoljno suluda da deluje i prilično ostvarivo. Opera Jenufa češkog kompozitora Leoša Janačeka jedna je od najboljih svetskih muzičkih drama, a dolazak slavnog režisera sigurno bi doneo i mnoge medijske i političke poene srpskoj kulturnoj sceni. Tada, u toj kafani, nismo svi mi nažalost bili svesni da smo zapravo prisutni poslednjoj Formanovoj poseti Evropi. Da će se ceo zanimljiv projekat ipak na kraju ugasiti postalo je jasno već naredne zime, kada smo sedeli sa čuvenim režiserom u dnevnoj sobi njegovog stana u NJujorku i pijuckali žutu osu. Preda mnom više nije sedeo buntovnik i borac za slobodu već smiren i zadovoljan penzioner, koji se svom snagom posvećuje najbitnijoj stvari u životu – mirnom domu i porodici. Sa Milošem Formanom sam prvi put stupio u kontakt kao i većina mojih srpskih vršnjaka: preko filma Kosa, koji se periodično vrteo na RTS-u i preko Amadeusa, koji je tokom svoje „oskar-turneje“ posetio i naš mali palanački bioskop. I preko moje majke, Čehinje, koja mi je sa znatnim ponosom često stavljala do znanja njegovo češko poreklo. Tada nisam ni slutio da ću posle 15 godina imati sreću i čast ne samo ovog filmskog velikana lično upoznati, već s njim i sarađivati. Baš iste godine, kada sam primljen kao asistent dirigovanja u Narodno pozorište u Pragu, tadašnji direktor pozorišta je pokrenuo inicijativu da pozove slavnog režisera i ponudi mu režiju poznate češke džez-opere Dobro plaćena šetnja. A pošto note jednostavno nisu postojale (u pitanju je bio kamerni komad iz šezdesetih godina), tu sam se našao ja - kao kompozitor i dirigent, koji treba da stvori novu muzičku verziju za veliki pozorišni orkestar u uskoj saradnji sa celim stvaralačkim timom. U narednih nekoliko meseci bio sam svedok mnogih nezaboravnih situacija. Forman je bio u žiži češke medijske pažnje, glumci i glumice su se nadmetali u trci kome će od njih Veliki Miloš posvetiti više pažnje. Na stolicu, na kojoj je režiser obično tokom probe sedeo, nikad se niko drugi nije usudio da sedne. Ali Forman je pre svega bio srećan. Jer je ceo projekat od početka bio zamišljen kao mogućnost prve i verovatno poslednje saradnje oca sa svojim sinovima, blizancima Petrom i Matejom. Miloš većinom svog života nije bio porodičan čovek. Verovatno i zbog neobičnog detinjstva, kada su tokom ratnih godina nemački logori progutali njegove roditelje i on se, kao ratno siroče, našao u prestižnoj školi okružen uglavnom budućim poznatim češkim intelektualcima (tu je, između ostalog, bio i budući predsednik Vaclav Havel). Ubrzo se mladi Forman okrenuo filmu, a film je postao smisao njegovog života. Zato ne deluje nimalo čudno ni njegova odluka, s kraja šezdesetih godina, da ostane u Americi, gde njegov prvi američki film Tejking-of nije posebno dobro primljen i da ponovo pokuša da osvoji Holivud. I tako je u stvari prva prilika za Petra i Mateja da sretnu svog oca bila tokom dodeljivanja Oskara za Let iznad kukavičjeg gnezda. Čini mi se, da je do pravog pomirenja između njih došlo upravo tokom rada na Dobro plaćenoj šetnji. Petar i Matej, tada već poznati kao osnivači sopstvenog Pozorišta braće Forman, svojom maštovitom estetikom lutkarstva i Novog cirkusa otvarali su potpuno nove mogućnosti za realizam svog oca. Matej u ulozi scenografa i Petar kao drugi režiser u stvari su uvodili svog poznatog oca u svet pozorišta, koji je njemu do tada bio kao filmskom režiseru potpuno nepoznat. A za nas, koji smo stajali malo sa strane, bilo je donekle i dirljivo posmatrati intimnost koja je u njihovim odnosima polako rasla tokom zajedničkog rada. Miloš Forman je voleo ljude. To možda zvuči kao fraza, ali u pitanju je ključna osobina, koja određuje stil njegovih filmova i njegovo privatno ponašanje. Bio sam često zapanjen njegovom sposobnošću da se na isti način obraća češkom predsedniku kao i čistačici u kafiću. Tokom razgovora sa Milošem, jednostavno biste stekli utisak da ste najvažnije biće na svetu upravo – vi! Verovatno i zbog toga je bio toliko uspešan u radu sa glumačkim amaterima, a to mu je očigledno i otvaralo vrata velikog sveta. Čuveni američki agent Lenc je Formana primio pod okrilje bez ijednog potpisanog ugovora, a Majkl Daglas je u njega uložio novac i poverenje u vreme kad je budući slavni režiser doslovce životario u maloj sobi hotela Čelzi. Miloš Forman je voleo život. Voleo je žene, voleo je da jede, pije i da spava. Sve one obične stvari, kojima obično ne posvećujemo mnogo pažnje u trci za „velikim doživljajima“ a koje uz malo pažnje mogu da deluju kao čudo. Možda to deluje i pomalo neobično, ali bez obzira na večitu temu njegovih filmova – lična sloboda, humanizam, borba pojedinca protiv sistema – za mene je upravo pozitivan odnos prema ljudskom životu najsnažnije Formanovo nasleđe. Tokom jedne žurke povodom Miloševog 75. rođendana pod pritiskom društva bio sam prinuđen da sednem za klavir i uz dreku gomile pijanih glumaca krenem sa svirkom manje i više poznatih hitova. I naravno, tu su bile i pesme iz Kose. I tad se odjednom pojavio među nama Forman sa cigarom u ustima, zagrlio me i oduševljeno rekao: „Marko, zar ta muzika nije divna?...“ Autor je dirigent i kompozitor iz Praga