Izdaja uvek dolazi iz srca

Zamislite i složite ove podatke: Narodno pozorište Priština sa trenutnim sedištem u Gračanici, sa pravno administrativnom službom u Kosovskoj Mitrovici, bez matične scene, sa ansamblom koji je razasut po Srbiji i za kosovske vlasti ilegalna, paralelna institucija koja nema pravo da obavlja svoju delatnost. Kada sve to saberete, čini vam se nezamislivo da ovog 12. aprila 2018. sedite u Domu kulture u Gračanici, mestu od desetak hiljada stanovnika i gledate predstavu Banović Strahinja. Sve deluje nestvarno i čudesno u isti mah. Prepuna sala Doma kulture gde ima 400 sedišta, jednostavno i funkcionalno svedena scena, uvežbani glumci u jednoj od najboljih režija Nebojše Bradića. A tekst Borislava Mihajlovića Mihiza napisan pre tačno 55 godina, nikad nam bliži ni bolji, nego prošle nedelje u četvrtak uveče. Gračanički Banović Strahinja se dešava u televizijskom studiju, a likovi nose savremena odela. U tekstu se pominju srednjovekovne vojničke titule, fortifikacije i oružje, ali to ima slično dejstvo Sorokinovom postupku u romanu Dan opričnika. Predstava Banović Strahinja sve vreme, sa nesmanjenim intenzitetom, održava tri strukturna nivoa: svet bombi i razaranja u Siriji i na Kosovu, medijsku manipulaciju, tekst i likove epskog kosovskog ciklusa. Paralele nove bliskoistočne ratne kampanje i bombardovanja Srbije 1999. godine sasvim su logične. Gotovo proročki, posle premijernog izvođenja predstave, događaji u Siriji su je dodatno aktualizovali. Nebojša Bradić, kome je ovo prvi put da radi u ovom pozorištu u Gračanici, sa tadašnjim prištinskim ansamblom postavio je u ovom pozorištu u Prištini 1995. godine Srpsku dramu Siniše Kovačevića i Laki komad Nebojše Romčevića. U razgovoru za NIN objašnjava šta je medijska manipulacija danas, koja ga zanima povodom ove predstave: „Kad je o medijskoj manipulaciji reč, ona je proizvod populističkog diskursa koji danas trijumfuje. Brend Tramp, kao i drugi liderski brendovi, povezani su sa ogromnim bogatstvom i luksuzom. Populistički lideri `znaju šta se misli`, šta bi trebalo odlučiti i kakve su odluke najbolje za sve. Žive kategorije poput nacije i vere za njih postoje kao politička varijabila na medijskoj pijaci." Populistički akteri koriste politički jezik, pritom naglašavajući razlike među grupama. U Mihizovom komadu, srpski državni kancelar Vojin Jugović prenosi mišljenje nedodirljive Majke Jugovića: „Čim je majka progovorila prvu reč, znao sam da smo bili na pogrešnom putu. Izdaja uvek dođe iz srca, zato i jeste strašna.“ Ova rečenica pokreće talas progona i ekskomunikacije, koji se završava svirepom kaznom na smrt. Prvi tekst u predstavi Banović Strahinja je prenos govora Cara Lazara pred kosovsku bitku. Ovaj tekst je pisan „u stihu, da se bolje pamti, pritom u narodnom, vulgarnom stihu, da deluje na mase“. U predstavi nema lika Vlah Alije, pohotnog i okrutnog Turčina, koji nemilosrdno proliva krv hrišćana, uništavajući njihove domove, otimajući žene i poganeći svetinje. Taj lik je kao stereotip nastao u propagandnoj književnosti šesnaestog veka i kao takav je preuzet u narodnoj pesmi. Izostavljen je lik Strahinjine majke, zbog anahronizma koji ne pripadaju korpusu predstave. Centralno pitanje drame Banović Strahinja jeste Strahinjino praštanje ženi. Međutim, ako Strahinja ne ubija ženu, to ne znači da joj i prašta. On joj poklanja život, o praštanju nema ni reči. Ali, za krivicu žene – nekažnjavanje je ravno praštanju. Bradić zaključuje da ovom predstavom na izvestan način pozorište odužuje dug tradiciji, ispunjavajući svoju obavezu da osveštane vrednosti ponovo ispita i sagleda svešću, razumevanjem i maštom modernog čoveka. Podsetimo čitaoce da je praizvedba drame Banović Strahinja Borislava Mihajlovića Mihiza bila u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, u sezoni 1962/63. Listajući beleške reditelja Mate Miloševića, naišli smo na rediteljsku dilemu: želeo je da predstavu izvede u univerzalnim kostimima, a ne u kostimima epohe. Ipak, odlučio se za srednjovekovni kostim. Ta konvencija je trajala do 1996. kada su u Budva Grad teatru kostimi i oprema locirani u disko klub, u budućnost. U ovoj predstavi u Gračanici igraju Nebojša Đorđević, Milan Vasić, Zoran Karajić, Igor Damnjanović, Milena Jakšić i Dušan Simić. Formalno, ona je rađena u koprodukciji sa Šabačkim pozorištem. Predrag Radonjić je tek nešto više od pola godine na mestu direktora Narodnog pozorišta Priština sa scenom u Gračanici. A Dom kulture u Gračanici kojim godinama veoma uspešno rukovodi Živojin Rakočević, najznačajniji je kulturni centar na Kosovu i Metohiji. Prošle godine, novcem koji je dobijen od Ministarstva kulture Srbije, dograđeno je 200 kvadratnih metara za potrebe pozorišta i radovi se privode kraju. Ogromna je radost zbog ovog poduhvata kojim se rad pozorišta čini podnošljivijim. Radonjić rukovodi timom od 45 zaposlenih. Mnogi od njih primaju minimalni lični dohodak, a glumaca sa platom je 13. Nije mu lako da se nosi sa problemima koje mora da rešava, ali on je svestan misije koju ima ova ustanova kulture: „Ne možemo više sami i ova koprodukcija sa Šabačkim pozorištem je pokazala da bismo tim putem mogli i dalje. Već sledeću predstavu, Gogoljevu Ženidbu, radićemo sa Srpskim narodnim pozorištem iz Novog Sada, i u tome vidimo dodatnu mogućnost našeg umrežavanja u pozorišnu mapu Srbije i povezivanja sa ostalim pozorištima. Ujedno, time bismo obezbedili dalji život predstavi koju proizvedemo u Gračanici, jer ovde smo ograničeni činjenicom da u Gračanici možemo odigrati premijeru i još jednu reprizu, a potom pokrivamo sva mesta na Kosovu i Metohiji gde možemo da igramo. Ukupno, to je najviše desetak igranja, što je malo za predstavu u koju se uloži puno novca, truda i vremena.“ Za plate, materijalne troškove i programske aktivnosti, ovo pozorište godišnje dobije 70 miliona dinara iz budžeta Ministarstva za kulturu Srbije. Prošle godine, proizvedeno je sedam premijera, što je i za veće pozorišne kuće ravno podvigu. A da ne pominjemo okolnosti koje često naizgled normalnu situaciju začas pretvore u komplikovanu. Recimo, ovaj ansambl je nedavno dva puta u Zvečanu odložio izvođenje predstave Užas i beda Trećeg rajha Bertolda Brehta u režiji Slobodana Skerlića. Prvi put je razlog bio u činjenici da je dan pred igru ubijen Oliver Ivanović, sledeći put je odloženo jer je dan pre uhapšen Marko Đurić: „Ove godine je tačno 70 godina od osnivanja Narodnog pozorišta u Prištini, a mi smo u paradoksalnoj situaciji da kao naslednici tog kontinuiteta ne možemo da odemo u zgradu u Prištini koju smo mi napravili, ne možemo da dobijemo našu dokumentaciju, niti naš fundus. Ja mogu lično da odem u Prištinu, da pričam i pazarim na srpskom i da nemam problema, ali kao predstavnik srpske republičke institucije nemam pristupa bilo gde“, kaže sa gorčinom upravnik Predrag Radonjić. Posle premijere u Gračanici razgovarali smo sa Aleksandrom Stankovićem, v. d direktora Šabačkog pozorišta, u kome ima 37 stalno zaposlenih članova, od čega je 11 glumaca. Kaže za NIN da je ovo prva saradnja sa Narodnim pozorištem iz Prištine, scena u Gračanici i da ga to veoma raduje. Šabačko pozorište ima stolarsku radionicu i dva krojača i tako su kostimi i scenografija za Banović Strahinju napravljeni upravo u Šapcu: „Publika će u Šapcu videti ovu predstavu 23. aprila kada će se igrati u čast nagrađenih na zatvaranju pozorišnog festivala Šabačko proleće..“ A publika u Beogradu videće Banović Strahinju na sceni Raša Plaović u sredu 25. aprila.