Predikcija mračne sadašnjosti

Revolucija zna da se pojavi krišom, kao plod grešnog razmišljanja jednog od pripadnika sistema. I Karl Marks je, znamo, odrastao u umerenom bogatstvu trirske srednje klase. Čarli Bruker, autor serijala Crno ogledalo, nije – ako je verovati Vikipediji, a samo Crno ogledalo gotovo da priziva epizodu na tu temu – završio fakultet jer je kao diplomski rad pokušao da priloži disertaciju u kojoj se bavio kompjuterskim igrama, kasnije započevši medijski život pišući recenzije igara i humorističke tekstove za časopis PC Zone. Nakon toga, vodio je emisiju u kojoj je obrađivao najzanimljivije televizijske pojave, od onoga što je video ceo svet do opskurnih trenutaka koji bi ostali poznati dvojici ljudi da on nije rešio da ih javno obznani. Na kraju, poslednji rad pre Crnog ogledala bila je međužanrovska mini serija Dead Set, o zombi epidemiji u kući Velikog brata, sa stvarnom voditeljkom britanske verzije Velikog brata, ovoga puta u očigledno zombifikovanom stanju. Bruker je, dakle, nešto između autora i komentatora, maštovit satiričar kojem je, da bi točkovi počeli da se okreću, potrebno gorivo iz sveta umetnosti ili razvoja tehnologije. No, ono što je neobično, i što je u korenu Crno ogledalo fenomena, jeste da je njegov vinovnik neka vrsta konvertita, „geek“ koji počinje da uviđa opasnosti digitalnog sveta kojeg je od samog formirajućeg perioda ličnosti (što bi bilo početkom i sredinom osamdesetih, budući da je rođen 1971, sa ZX spektrumima i komodorima 64) deo. Prve dve od tri epizode prvog serijala, emitovanog davne 2011. godine, otkrivaju uglavnom lošije strane Brukerovog autorskog pristupa. U premijernoj epizodi (mada bi tačnije bilo reći televizijskoj drami), usamljeni ludak ili terorista otima članicu kraljevske porodice i u zamenu za njeno puštanje zahteva da premijer u živom televizijskom prenosu seksualno opšti sa svinjom. Crno ogledalo, i kada na spoljašnjem planu to tako ne deluje, zapravo se uvek odvija u manje ili više bliskoj budućnosti (a koja je paralelna, uznemirujuća verzija sadašnjosti). Tako, premijerovu odluku ne donosi on već javno mnjenje svojom aktivnošću na društvenim mrežama. Naravno, sodomija će se dogoditi a naš premijer, godinu dana kasnije, ne trpi javne posledice svoje sramote. U datoj fabuli imamo nekoliko propovedničkih elemenata: idiotski razvoj događaja postaje moguć zahvaljujući milionima idiota koji o njemu izražavaju svoje mišljenje, lajkujući i dislajkujući; najgori zamislivi užas koji počinimo biće ubrzo zaboravljen jer živimo u vremenu trenutka; vlast ne postoji, osim u formi sumnjivo izabranih ljudi koji svoje dane provode u strahu od moći nalogodavaca, bili oni milijarderi iz senke ili bednici koji svest o svojoj vrednosti dobijaju pritiskajući „palac gore“ taster. Brukerovo propovedništvo zabrinjavajuće mere dostiže u drugoj epizodi prvog serijala koja se već odvija u vizuelno kompleksnoj i sumornoj viziji budućnosti. LJudi provode svoje dane u zatvorenom prostoru, hodnicima i sobama nalik onim u svemirskim brodovima, vrteći pedale stacionarnih bicikala i tako proizvodeći energiju za šta dobijaju „vrednosne poene“, neku vrstu virtualnog novca. Jedina zabava je šou potrage za muzičkim (i ostalim) talentima, direktna i nemaštovita kopija „Srbija/Amerika/Britanija... ima talenat“ užasa. Na kraju, kada naš junak izgubi razum i uživo, pred žirijem, i iz najplemenitijih pobuda, izvrši demaskiranje celokupnog sveta površnosti u kojem živi, za šta sledi nagrada u vidu sopstvene emisije (je li, to je nešto novo, te će biti i gledano), shvatamo da smo prethodnih sat vremena proveli uz podgrejane Hakslija i Makluena (i to kroz siže Televizijske mreže Sidnija Lameta). A, onda, kada smo već počeli da pomišljamo kako odustajanje od daljeg Crnog ogledala nije loša ideja, sledi preokret... U poslednjoj epizodi prvog serijala, Bruker (verovatno u saradnji sa puno nepotpisanih koscenarista) počinje da istražuje ideju čipa u koji je ugrađeno celokupno čovekovo mentalno biće. To, naravno, otvara filozofska pitanja: da li čovek mora imati telo ili je nematerijalni zbir sećanja isto toliko, možda i više, vredan?; da li – kao u prvoj epizodi drugog serijala, u kojoj udovica naručuje kopiju svog muža baziranu na svemu što je postovao i komentarisao na društvenim mrežama – čovek može biti sveden na istoriju svojih stavova, koliko god da su bili iskreni i necenzurisani ili postoji i nešto mnogo važnije (sa užasom, pošto se Crno ogledalo obraća antiteističkoj publici, moramo izgovoriti reč „duša“)? Možemo navoditi fabule pojedinačnih epizoda, i hoćemo, ali reakcionarnost serije možda se ponajbolje ogleda u njenoj recepciji od strane publike. Naime, Crnom ogledalu i njegovom tvorcu dato je vreme za pokušaje, greške i traganja. Danas, kada sve mora biti inicijalno i trenutno uspešno, to deluje kao povratak vremeplovom u predinternetsko doba. Crno ogledalo je tako, brzinom puža, prešlo u ruke Netfliksa i globalne milenijalske publike. Pristup je ostao nepromenjen: treća (sada već, pošto smo u Americi) sezona mogla je imati dvanaest epizoda, ali je doneta taktička odluka da se broj prepolovi a ostatak ostavi za četvrtu. Dakle, polako, publiko, ne morate sve dobiti odmah, u što većoj količini. U redu je i sačekati godinu dana. Uz to, u vremenu „bindžovanja“, Crno ogledalo gleda se epizodu po epizodu, sa razmišljanjem i (ako imate s kim) razgovorom o onome što ste gledali (slično stoje stvari sa prošlogodišnjim Tvin Piksom koji nema preterano smisla gledati bez pauze od par dana između epizoda – osim ako vam baš tako prija). Zona sumraka, sa kojom se Crno ogledalo opravdano poredi, otkrivala je strahove i strepnje svog vremena. Možda najviše upozorenja. Zapadni čovek pedesetih i ranih šezdesetih bojao se, prvenstveno, nuklearnog uništenja kojeg ne bi moglo biti da nije bilo enormnog napretka nauke izazvanog, opet, potrebom za pronalaženjem najboljeg načina za uništenje. Takođe, u eri osvajanja svemira, mnoge epizode bavile su se nespremnošću čoveka da se nosi sa posledicama osvajanja velikog nepoznatog. No, Zona sumraka koju su pisali scenaristi izloženi ruskoj književnosti (najznačajnije, Dostojevskom, možda najodgovornijem za zlatno doba Holivuda) podjednako se učestalo bavila i igrala konceptima raja, pakla, često smeštajući svoje fabule u prošlost. Crno ogledalo, pak, u prošlost odlazi samo u epizodi San DŽunipero, možda najboljoj da posluži kao primer suprotnosti i dvosmislenosti koji su najveći kvalitet serije. I, gle, tema epizode je raj. Godina je 1987. i naše dve junakinje upoznaju se i zaljubljuju u „žurka gradu“ na obali okeana. Ubrzo shvatamo da San DŽunipero ne postoji u fizičkoj stvarnosti već je u pitanju virtuelna realnost jedne informatičke korporacije, koja korisnicima, ljudima na samrti, nudi večni, nesputani život ljubavi i provoda bez obaveza, tako što će, nakon smrti, njihov digitalni otisak biti beskonačno naseljen u raju na zemlji (ili, barem, kompjuteru koji stvara i održava raj). Da li je to lepo ili užasno? Jedna od dve junakinje ceo život provela je paralizovana ne osetivši nijedno telesno zadovoljstvo; druga, biseksualka sklonija ženama, provela je život u braku bez suviše strasti ali sa mnogo međusobnog poštovanja (da li je to ljubav?). Ima li smisla poslati svoju digitalnu kopiju da provodi večnost u svetu bez straha? Da li je život bez straha od smrti zaista život? Da li se, kada ste već mrtvi, još morate i bojati smrti da biste se osećali živima? Na kraju epizode, svaki gledalac može sam da zaključi o kom polu zagrobnog života je gledao priču, pre nego što prođe vožnju kroz sve dostupne emocije. Možda je to suviše ambivalentnosti za revoluciju ali jedan „geek“ koji počinje da strepi nad ishodištem svog „geek“- stva svakako je opasan čovek. Naročito kada počne da sakuplja sledbenike.