Simptomi povišenog pritiska

Baš zanimljivo: kada je trebalo saopštiti da je država odustala od medijske strategije na kojoj je dugo insistirala uprkos protivljenju novinarskih udruženja zbog izrade bez predstavnika struke i civilnog društva - „čast“ je pripala Suzani Vasiljević, saradnici predsednika Aleksandra Vučića. I to tako da je prisutnima na konferenciji Nacionalnog konventa o EU bilo jasno da predstavnik Ministarstva informisanja, u čijoj je nadležnosti izrada strategije, o odustajanju od dokumenta koji je onako zdušno branio, pojma nije imao. Ali, kada je od predsednika zatražen jasniji stav o najnovijem zatezanju odnosa sa Hrvatskom, čovek koji veruje da se u sve razume najbolje, loptu je prebacio na Vladu Srbije: „Reagovaćemo recipročnim merama, a kakvim – odluku će doneti Vlada Srbije na sednici u četvrtak“, rekao je Vučić u ponedeljak, eksplicitno tvrdeći da „ne zna“ o kakvim bi merama moglo biti reč. Da ne ulazimo, ovaj put, u pitanja nadležnosti, jer sve ukazuje na to da smo dobili još jedan primer odnosa moći, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnom planu. Jer: „Predsednik želi donošenje medijske strategije u otvorenijem postupku“, reče Suzana Vasiljević uz dodatak da će, na Vučićev predlog, u izradu nove medijske strategije biti uključen i OEBS, te da će u novu radnu grupu ući predstavnici domaćih i stranih medijskih udruženja. I sve to nakon što je u nedavno objavljenom izveštaju Evropske komisije o napretku Srbije – iako se to nije baš videlo u slatkorečivim javnim nastupima zvaničnika - značajna pažnja posvećena problemima u medijskoj sferi (u dokumentu se govori o političkom i ekonomskom uticaju na medije, koji rezultira široko rasprostranjenom autocenzurom, zabrinjavajućim slučajevima pretnji i nasilja nad novinarima, govoru mržnje i diskriminatornoj terminologiji, politizaciji REM-a…). Gotovo istovremeno, objavljen je i godišnji izveštaj američkog Stejt departmenta o stanju ljudskih prava u svetu u 2017, u kome je, takođe, uz druge ozbiljne demokratske deficite u Srbiji, značajna pažnja posvećena gušenju medija: između ostalog, konstatuje se da su „nedostatak transparentnosti medijskog vlasništva, kontinuirano učešće vlade u vlasništvu medija, te pretnje i napadi na novinare potkopali slobodu izražavanja“. Baš u skladu sa tvrdnjama upućenih da zapadni zvaničnici na zatvorenim sastancima sa predstavnicima Srbije iznose mnogo oštrije stavove o stanju u zemlji nego što se to može pretpostaviti iz javnog divljenja napretku u reformama, izgleda da su pritisci, ovoga puta, bili ozbiljni. I da su stvorili uslove da zaista donesu rezultat, odnosno, da makar spreče dalje „čišćenje“ medijske scene. A baš na to su ukazivale informacije o sadržini pripremljenog Nacrta strategije razvoja javnog informisanja do 2023. godine, koja je ovih dana trebalo da ugleda svetlost dana. Zašto, onda, nema jasnog zapadnog pritiska u cilju smirivanja tenzija na relaciji Beograd - Zagreb (demonstrativni odlazak hrvatske delegacije iz Beograda nakon tvrdnji Vojislava Šešelja o gaženju hrvatske zastave u parlamentu, odbijanje srpske ambasadorke u Zagrebu da primi protestnu notu, zabrana ulaska Aleksandru Vulinu na teritoriju Hrvatske, nespremnost hrvatskog premijera Andreja Plenkovića da uzvrati na poziv srpske koleginice Ane Brnabić…)? Možda zato što je svima jasno da je reč o još jednom (gotovo redovnom) folklornom zatezanju koje, uprkos verbalnoj pucnjavi, ipak neće dovesti do one prave, smrtonosne razmene vatre? I koje će (zatezanje) i zvaničnom Beogradu i zvaničnom Zagrebu odlično poslužiti da u drugi plan potisnu aktuelne unutrašnje probleme. A to što bi, recimo, neki obični srpski smrtnik u Hrvatskoj mogao stradati od nekog tamošnjeg, aktuelnom svađom napujdanog ekstremiste – to nije ništa novo. Takvi su uvek bili efekti radikalske politike, još iz vremena kada je Vučić bio Šešeljeva leva ruka. I eno kako je lepo izrastao u mirotvorca bez mane. I kako je lepo naučio šta se sme, a šta ne.