Naš car nije samo go nego je i ma’nit

Žarko Jokanović, publicista, u intervjuu za NIN priseća se rasprave u Užicu 90-ih oko toga da li da se skloni Titov spomenik sa Trga partizana, kada je jedan čovek uzviknuo: „Ne, nipošto ne! Neka ostane spomenik! Samo da odsečemo Titu glavu pa da našrafimo Miloševićevu, pa kada nam Milošević više ne bude valjao, odšrafićemo njegovu glavu, našrafiti nekog drugog“. Kao najveći problem srpskog društva Jokanović vidi potrebu za vođom kojeg ćemo slepo slediti, ovna predvodnika koji zveči. Jer sloboda zahteva i mozak, razmišljanje, odgovornost i mnogo je teža od onoga što se zove - slediti nekoga. „Moramo da iskorenimo taj mentalitet podaništva i sledbeništva, ali to je ključni problem u Srbiji. Vučić samo dobro poznaje ovaj narod, i vešto igra na tu kartu brojnim manipulacijama, lažima, mahinacijama, prikazivanjem da je crno belo, belo crno, izvrtanjem stvarnosti. Da ovo društvo nema toliko kratko pamćenje podsetili bismo se mnogo krupnih Vučićevih neistina, ali Srbija je postala veliko trpilište, gubilište i to je jedini rezultat Vučićevih reči i dela“. Ko trpi a ko gubi? Ovde su gubitnici normalni, obični ljudi koji nisu ni na koji način povezani sa korupcijom, kriminalom ili bilo kojom mahinacijom koja podrazumeva pripadnost ili bliskost vladajućoj garnituri. A najviše trpe kad saginju glavu i poput noja zabijaju je u pesak. Ali pored koristoljubaca u njegovom okruženju, partijskih aparatčika, najgora sorta su oni koji ne izlaze na izbore, apstinenti. Oni su najjače Vučićevo oružje. Šta bi Vučić hteo od Niša? Šta vam govori umanjivanje broja onih koji tamo demonstriraju protiv njegove odluke? On ignoriše stvarnost, ovo sivilo boji svojim bojama koje želi da vidi. I normalno je onda da se objavi da u Nišu nije niko protestovao protiv Vučića, da je ceo Niš izašao za Vučića, da stotine autobusa nije organizovano došlo u njegovu podršku, iako su ljudi videli te uvezene Nišlije. Pokušava da stvori utisak u javnosti da se ništa ne dešava, ali to nije bezazleno. Jer kada se Beograd buni, to bude očekivano, kada pobuna dolazi iz drugih centara, to je prava opasnost za vlast. Ne kažem da će se to izroditi u nešto veliko, ali je značajno da su se ljudi i mimo političkih stranaka i političkog delovanja pobunili. Presuda u Hagu je izrečena, Šešelj je proglašen zvanično ratnim zločincem, međutim Vučić pažljivo balansira između prošlosti i sadašnjosti i odbija da se izjasni o tome? On ne odbija da se distancira toliko od prošlosti. Vučić je presvučeni radikal. Jednom radikal, uvek radikal i to je jedna od najpogubnijih političkih opcija na ovim prostorima. Šešelj je ne samo osuđeni ratni zločinac, nego štetočina za celo srpsko društvo. On je Vučićev idejni, politički otac, bio i ostao. To je nagodba između sadašnjeg režima, zapravo Vučića, jer režim je samo jedan čovek, ostalo su samo poslušnici, klimoglavci, makete poput Ane Brnabić, oni tu ni za šta ne služe osim za dekoraciju. U toj nagodbi, Vučić se nije odrekao Šešelja, niti se Šešelj odrekao Vučića, oni samo deluju na dva paralelna koloseka, sinhronizovano, u dogovoru i to je vrlo jasno. Najveće razočarenje je da Evropa ignoriše činjenicu da ovde postoje neki elementarni oblici diktature. I zarad predaje Kosova, oni će mu tolerisati sve, pa i to da nas gazi, pa i da takav opskurni lik na najbestidniji način vređa poslanicu parlamenta, druge poslanike a da se predsedavajuća Skupštine pravi kako to ne čuje. To je prava slika Srbije. I ja nisam iznenađen. Niste iznenađeni kada ratni zločinac sedi u parlamentu? Bio bih iznenađen da on to ne radi. Bio bih iznenađen da je predsednica Skupštine reagovala, da su potpredsednici Skupštine reagovali, jer bi to značilo da ipak postoje i normalni ljudi u toj ekipi. Za mene je očekivano to bestijalno, beskrupulozno i ogavno radikalsko ponašanje. Samo se jedni i dalje zovu radikali, a drugi su se presvukli u naprednjake. Kada govorimo o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, tu se provlače Hrtkovci? Hrtkovci su nešto čega se sećamo sa užasom sveg tog šešeljevskog orgijanja s početka 90-ih i sada to vidimo na delu. On kao hoće da ide u Hrtkovce, ova vlast mu kao ne da. On hoće kao da pravi miting, vlast mu kao ne da, i sve je to veliki igrokaz kao i ova predstava sa Hrvatima sa Vulinom, njihovim ministrom, taj cirkus, ta pozorišna predstava, taj nevešti scenario, režija i loši glumci i sveukupno jedna bedastoća. To samo ima za cilj da pažnju ljudi odvuče sa glavne teme koja je došla na naplatu. A to kako ćemo živeti, ljudi se više i ne pitaju. Ovde je trpeljivost poprimila oblike nacionalne epidemije, uključujući užasavajuću i pogubnu rečenicu „samo da nije gore“. Zapravo su se podudarila dva vladajuća ludila, hrvatsko i srpsko, svako da zabašuri svoje probleme. Vučić činjenicu da je došlo na red da završi sa Kosovom, i da je maketa premijerke Ana Brnabić rekla da će potpisati što god da treba za naše dobro. Mene brine upravo to njihovo poimanje „našeg dobra“. Paradoksalno je da bilo ko iz ove vlasti izgovori rečenicu da radi za dobro naroda jer rezultati svakodnevno demantuju tu nebulozu. Kao glumac glumcu, šta biste rekli Vučiću s obzirom na to da je prošle godine u Nemačkoj objavljena studija pod nazivom „Glumačka tehnika Aleksandra Vučića“, gde piše da su hronični javni nastupi srpskog predsednika noseći stub u njegovoj arhitekturi moći i o tome kako kanališe svoju pasivnu agresiju, menja teze, izigrava žrtvu pa prelazi u napad? Ništa tu ne bi imalo da se doda. Sve je tačno. Ali nije stvar u Vučiću. U prošlom broju NIN-a Đilas je govorio da nije suština promeniti samo Vučića, nego ceo sistem da nam se ne bi ponovio Vučić. Ali ovaj narod i ovo društvo debelo su felerični. Pisali ste o tragičnoj sudbini Jovanke Broz i znate sa kakvom strašću se obožava mitsko biće vođe i kako se istom tom strašću gazi kada ode sa pozicije moći? Našu kolektivnu psihologiju koja važi za sve možemo da pokažemo na primeru Novaka Đokovića. Onog trenutka kada je počeo njegov pad počeli su da ga pljuju i oni koji su tetovirali njegovu sliku po svom telu. Karakteristično za naše društvo je uzdizanje do neba i posle provlačenje kroz blato, ta psihologija stada i krda, taj socijalni darvinizam, samo najjači se poštuju, kada posrnu mi ih čerupamo, grizemo, čerečimo. Sve dok ne padnu, poslušno ih sledimo, trpimo i radimo šta god da nam se kaže. Nedostatak morala ili pitanje opstanka? Nedostatak i morala, i vaspitanja, obrazovanja, civilizacijskih vrednosti. Odsustvo bilo kakvog ozbiljnijeg demokratskog vaspitanja i prosvećenosti nacije. I na svakom nivou društva ljude cene po tome koliko su poslušni a ne koliko su kvalitetni. A ljudi na vlasti ne shvataju da će najgori dželati biti njihovi najveći poslušnici. I Vučića će svrgnuti njegovi. Ja sam 5. oktobra bio šef centra za komunikaciju DOS-a, i znam da je Milošević svrgnut ne zato što je onoliko naroda izašlo na ulicu, ili što je opozicija bila tako dobro organizovana, nego zato što su mu leđa okrenuli najverniji saradnici. To će se desiti i Vučiću. I mislim da je on toga svestan. A važno je da mi u Srbiji promenimo sistem, da se nikada više ne desi da sudbina celog naroda zavisi od toga je li jedan čovek ustao na levu ili desnu nogu. I da li ćemo kao idioti kupovati karte za nepostojeći metro i čuvati ih za jedan dan kada metro proradi. Ponekad ne znam da li smo glupi ili se ljudi pretvaraju, jer danas je svako drugo mišljenje etiketirano kao izdaja, neprijateljstvo, prodaja nacionalnog interesa, ukoliko se usudiš da kažeš da je car go. Ovaj car ne samo da je go, nego je i ma’nit. Poznavali ste Vučića lično? Dugo godina smo bili poslanici u Skupštini i on se ništa nije promenio. Kakav je bio manipulator tada, takav je i sada, samo mu je ta funkcija pojačala osećaj da je mnogo bitan. On je bio apsolutni Šešeljev vernik i podanik, bezlični Šešeljev pajac, bez ikakvog svog ja. On je kreator političkog života u koji se prenelo tabloidno ludilo, senzacionalizam, rijaliti. I to je kancer. Nismo ni svesni da je naš politički društveni život debelo oboleo i da se dogodila vulgarizacija i obesmišljavanje svega. Više nemamo ozbiljnih institucija kojima se može verovati, na koje se možemo osloniti, ide se ka sveopštem razaranju. Uvlačenje ljudi u to živo blato ima za cilj da se svi čestiti, fini, pošteni ljudi koji bi mogli da doprinesu normalnosti u ovoj zemlji, povlače od tog živog blata. Zato se ljudi povlače. Videli ste da mediji dovode u vezu Mihajlovića i MI-6? Viđate se sa Mihajlovićem? Nisam ga dugo video. On je na Povlenu, potpuno se povukao i živi penzionerskim životom. A svi ti navodi su farsa. I te priče treba da zabašure događaje kao što je ovaj u Nišu. Situaciju u kojoj vlasti tvrde da građani Niša koji nisu za to da se aerodrom preda, rade za strane sile. Suludo! Ako su stvarno toliki ljudi neprijatelji države i rade za strane sile, pa treba da se raspustimo kao država, mi ne treba da postojimo! Ali, ni oni ne veruju u to što pričaju, to je baljezganje. A to trućanje je, nažalost, postalo zvanična politika. Ova vlast je obesmislila svaku vrstu konstruktivnog političkog razgovora. Nama trebaju konstruktivni razgovori u kojima ćemo sučeljavati mišljenja, ali milionima svetlosnih godina udaljeni smo od dijaloga i mogućnosti da dođemo do najboljeg rešenja. I tako ti prođe život u zemlji koja korača unazad. Zato nikada neću oprostiti Borisu Tadiću i onoj vlasti jer su oni kreirali ovog monstruma koji se zove SNS. Oni su uradili mnoge druge greške, ali uz sve te greške ipak nismo imali ovakvu strahovladu. LJudi su toliko uplašeni da kriju neka osećanja, razmišljanja, ućutkuju decu da ne bi bili egzistencijalno ugroženi. U medijima nije u pitanju samo cenzura, već samocenzura, gora od cenzure. Napravio je takvu atmosferu da ljudi sami sebi navlače okove, jer mogu ostati bez posla. Strašno mi je da živimo u zemlji gde radnici nose pelene, gde se uspehom smatra da daš stranoj firmi 10, 15 miliona evra da bi zapošljavala radnike iz tvoje zemlje koji će imati plate 200 evra i da oni za tih 200 evra kupuju pelene jer ne smeju da odu u toalet u radno vreme. Pa izvinite, za mene je to fašizam. Ali sami smo odgovorni, nismo se promenili kao narod, kao društvo. I dalje ćemo uzdizati u nebo, nekritički proglašavati nekog buđavog lidera da bismo ga, kad malo nanjušimo ranu, kao pirane, raskomadali. Da li ste očekivali da će slom socijalizma rezultovati ovako nepravednim društvom? Ne, nisam očekivao ovako nepravedno društvo. Mislio sam da posedujemo neku višu društvenu svest, da se ljudi koji su imali mnoge pogodnosti u tom sistemu, koji nisu bili preplavljeni drogom, mafijom, kriminalom, ovolikom količinom destrukcije, neće vratiti ne sedam koraka unazad, nego hiljade svetlosnih godina unazad, što se tiče civilizacijskog nivoa, u stanje koje se ni ne može nazvati civilizacijom. To nije žal za Titom, to je žal za normalnošću. Jer sada imamo progresivnu društvenu patologiju, svakodnevnu. Ne znate više šta nenormalno još može da vam se desi, koje su to vrednosti kojima treba da vaspitavate dete a da ne bude debil ili Alisa u zemlji čuda u društvu, da ne bude neprilagođeno. Mi smo učeni, vaspitavani u školi sistemu vrednosti, a sada su škole izgubile vaspitnu funkciju, roditelji više nemaju vaspitnu ulogu. Danas je čudo da vam se desi nešto normalno. Skrivenu sam pronašao neku vest, kao da je u pitanju pornografija, da su neki naši mladi ljudi pobedili na Olimpijadi, imamo momka koji je najbolji biolog na nekom svetskom takmičenju… Pa, umesto da ih na bilborde stavimo, mi te vesti jedva uspevamo negde da pronađemo. Imamo nacionalnu televiziju za koju plaćamo pretplatu na kojoj “Kulturni dnevnik” ide u terminu posle ponoći, u kom su nekada išli porno filmovi. Pa, to je perverzno! E, u šta smo se pretvorili, sad je veliko pitanje. U svakom slučaju, mi smo disfunkcionalni za kritičko razmišljanje. Zašto smo izgubili svest da smo mi ti koji kreiramo naše društvo? Posledica surovog kapitalizma? Jeste, ali to nije opravdanje. U sistemu još okrutnijeg kapitalizma javili su se jaki radnički pokreti sa parolom osam, plus osam, plus osam. Možete li pojmiti da ljudi u Srbiji imaju osam sati za kulturno uzdizanje? Pa to je utopija. Krivi smo jer najveći broj nas bi voleo da se nešto promeni ali da mi ne budemo ti koji ćemo uraditi nešto na tim promenama. Mi lajemo ali ne ujedamo. I to je simbol našeg vremena. Zašto smo sami odlučili da suspendujemo naša ustavna prava? Zato što je tako lagodnije. LJudi neće da se zameraju. Srbi su generalno kukavička nacija. Možemo da se uljuljkujemo u mitovima i da se adaptiramo na sve lošije uslove života. Kao kada žabu kuvate na tihoj vatri pa ne iskoči odmah. E, mi smo skuvani bez otpora. Ovde vlada zarazni kukavičluk, zarazno trpljenje. Ovde vlada epidemija trpljenja i kukavičluka, e, to je nas zadesilo, i nadamo se da će se desiti čudo. Mi nemamo građanstvo, mnogi su kao razočarani strankama, liderima. Jeste, kada se setite da ste 2006, 2008. mogli da dižete kredite, i da ih nekako vraćate, nije vam svejedno, ali to razočaranje nije opravdanje, jer ne, nisu svi lideri isti, ni stranke. I najgori opozicionar je bolji od Vučića i njegove klike. Kako se dogodilo da se odbrana ustavno garantovanih prava na svakom nivou smatra disfunkcionalnim ponašanjem, neprilagođenim, patologijom? Znate šta, mi imamo na delu gebelsovsku propagandu, bezočnu, lažljivu propagandu. Da je Gebels danas živ on bi se začudio. Imao bi šta da nauči? Da. Imamo na delu jezivo spinovanje, koje se kalemi na neprosvećeni sloj stanovništva i na neke koji imaju krajnje konkretne interese. Jezivo je da mi kao društvo nismo naučili elementarna ljudska prava proistekla iz Konvencije UN, iz našeg Ustava. Danas si prokažen ako se buniš. I to nije čudno ako imaš predsednika države koji naziva tupavim ljudima one koji koriste Ustavom garantovano pravo na protest i izražavanje svog mišljenja. Predsednik države treba da je predsednik svih građana, a on neke naziva tupavim. Pa, čekaj, šta si onda ti, Vučiću? Nemaju razloga oni koji imaju hrabrosti da ustanu da uzmiču pred ovim cunamijem primitivizma, prostakluka, bestijalnosti i svega što doživljavamo od vlasti, i ostatka društva koje je civilizacijsko posrnuće. Posao intelektualca je da se bavi i problemima koji ga se direktno ne tiču. Ali i oni ćute. Tu i tamo možete da pročitate o vrlo hrabrim ljudima koji ne pristaju da budu deo tog sledbeničkog stada iako prolaze kroz užasne stvari. I dalje se bore. Nisam ni pesimista ni optimista, samo znam da ovoliko pumpanje Vučićevog balona mora da dovede do pucanja. To je zakon fizike a ne politike. Hoćemo li dočekati tužioca kao što je rumunska tužiteljka Kovasi? Pod pretnjom smrću sada da pitate građane kako se zove predsednik Ustavnog suda ili glavni tužilac Srbije, ljudi ne bi znali. Iako odlučuju o ključnim stvarima današnjice, ti ljudi rade u ilegali. Vlast treba da napravi ustavne promene kako bi omogućila veću nezavisnost sudstva po poglavljima pridruživanja EU, a oni će obezbediti veću zavisnost. Dok mi razgovaramo o ovim stvarima, ispod površine se odvijaju krupni poslovi i transferišu milioni. Šta mi znamo o tome? Odavno se za ceo Balkan može reći da postoji neki znak jednakosti između vladajućih struktura i mafije, a ono što je najstrašnije takva Evropa toleriše balkanske diktatore i mafijaše zato što su im potrebni zarad geostrateških interesa. I zato su zatvorili oči na kršenje svih principa na kojima počiva EU. Evropa je naša najveća omča oko vrata trenutno. EU je sponzor diktatora na Balkanu. EU drži balkanske diktatore u šaci i diktira im šta da rade. Zato je glavni posao opozicije da se ujedini na menjanju sistema i dokaže EU da greši.