EU neće još jednog Orbana

Od Srbije se traži da ispuni ono što je potpisano u Briselskom sporazumu, dakle dokument o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Zapad jednostavno očekuje da se ta stvar reši pre prijema u EU. Novo je da je naš predsednik najavio unutrašnji dijalog i da će saopštiti svoj plan za rešenja kosovskog pitanja, ali je to odložio iz očiglednih razloga. Takvo odlaganje samo će odložiti i druga pitanja, koja je neophodno rešiti kako bismo ušli u EU, kaže Ivan Vujačić, bivši ambasador Srbije u SAD, odgovarajući na pitanje NIN-a kako vidi rasplet kosovskog čvora koji je od ključnog značaja za napredak Srbije u evrointegracijama. On kaže da EU više ne želi da prima države koje nisu ispunile propisane standarde. „Neće biti trampe, u zamenu za Kosovo, niti gledanja kroz prste za poglavlja 23 i 24, koja se pre svega odnose na vladavinu prava. To je zabluda koju serviraju čak i neki zvaničnici. Evropa to neće dozvoliti, a i deo poruke francuskog predsednika Emanuela Makrona je da ne dolazi u obzir proširenje pre reforme EU. Unija ne želi da uveze nove Orbane, Kačinske i slične populističke lidere. Ono što je strukturalno-istorijski bitno, a o čemu se kod nas ne govori je da istočna Evropa u suštini nikada u istoriji nije bila deo one prave zapadne Evrope. I ne mislim, pri tome, ni da je komunizam uzrok, ne mislim ni na neomarksističku podelu na centar i periferiju. Jednostavno, šest zemalja koje su formirale EU, plus Velika Britanija koja sada izlazi, jesu motor proširenja Unije“, ističe Vujačić. Šta je ključni razlog što istočna Evropa, kako kažete, nikada nije pripadala zapadnoj hemisferi? Razlozi su pre svega istorijski i uglavnom tragični. Mislim pre svega na ratove, Poljska je, recimo, više puta bivala podeljena. Takođe, suštinski se vrlo malo radilo na izgradnji demokratije i institucija i to se sad ispostavlja kao ozbiljan problem. Mislim na ponašanje Mađarske, Poljske, delimično i Hrvatske, a Evropa nema mehanizam kada jednom nekog primi da te članice dovede u saglasje sa svojim vrednostima. Makron upravo insistira da se ta pitanja reše pre nego što bilo ko bude ponovo primljen u Uniju. Vučić već u nekoliko navrata odlaže da saopšti šta je njegov plan za rešenje kosovskog pitanja, da li mu, imajući u vidu ubrzanje tog procesa, ističe vreme i da li njegova politička sudbina zavisi od potpisivanja pravno obavezujućeg sporazuma i saglasnosti da Kosovo dobije stolicu u UN? Stolica za Kosovo u UN je na dugom štapu. Ono što bi Zapad želeo da vidi je Zajednica srpskih opština sa malo većim ovlašćenjima, bezbednost za kulturne i verske objekte i još neke institucionalne stvari važne za život srpskog naroda na Kosovu. Postoji ogroman otpor Albanaca i ne može samo jedna strana da gura proces. Vučić je obećao da će ove godine rešiti tu stvar, ali mislim da bi bilo logično da je na nivou političkih stranaka i eventualno na nivou nekih drugih subjekata obavio interne konsultacije umesto neuspelog modela koji je pokušao da sprovede. NJegova sudbina ne zavisi od rešenja kosovskog pitanja, mislim da zavisi od nas i unutrašnjih procesa u Srbiji i naravno samo delimično od međunarodnih ograničenja. Kad kažete od nas, na šta konkretno mislite? Mislim na jednostavnu činjenicu da građani biraju vlast i sve zavisi od toga koliko je Vučić u stanju da ispuni proklamovane ciljeve. Da li ih Vučić ispunjava? Daleko smo od realizacije mnogih stvari. Mnogo se priča o reformama, a suštinski jedino je nešto i to delimično urađeno na fiskalnoj konsolidaciji i to po cenu smanjenja penzija i plata. Kad pogledate sve ostalo, reforme uglavnom ne postoje, a tamo gde je nešto pokušano, na primer u pravosuđu, bilo je mnogo primedbi stručne i međunarodne javnosti. Zato sada vlast reterira i saopštava nam kako će to sprovesti u saradnji sa međunarodnom zajednicom. Da li će građani prepoznati da skoro ništa nije urađeno? Ključno pitanje je da li je narodu uopšte stalo do reformi? Građani su apatični zbog niskog standarda i velike nezaposlenosti i ne vidim da je narod bilo gde, pa i ovde, pobornik reformi. LJudi su u principu konzervativni, gledaju da se snađu u postojećem sistemu. Promene treba da budu rezultat delanja elite i to je ono što nam nedostaje. Utisak je da je elitu delimično usisao ovaj režim, ali i da se dobrovoljno povukla? Rekao bih da je elita u najvećoj meri marginalizovana. Već smo govorili o Makronovom naumu da ne prima nove članice pre reforme EU, to je proces koji može da potraje deceniju, možda i duže. Šta to konkretno znači za Srbiju? Plaši me situacija u kojoj zvaničnici iz Brisela u strahu od sukoba niskog intenziteta svima u regionu obećavaju prijem u dogledno vreme. Suštinsko pitanje je da li se region pretvara da nešto reformiše, a EU se pretvara da u to veruje. Doći će dan istine kada će se videti kako stvari zaista stoje a Evropa sigurno neće uvoziti nove probleme. Ne mislim, pri tome, samo na teritorijalne sporove. Jednostavno, kako je to Orban nazvao, neće primati iliberalne demokratije ili stabilokratije. Kako vidite ulogu Rusije koja se, bar deklarativno, postavlja kao zaštitnik srpskih interesa na Kosovu? Rusija ponovo pokušava da igra ulogu velike sile i ona to radi na terenu na kojem je to moguće. Ona je suštinski pozvana da brani srpske interese kroz blokadu članstva Kosova u UN. Takođe, Rusija traži i svoje ekonomske interese, a s obzirom na to da je region u priličnoj meri zavisan od ruske nafte i gasa, Moskva ima ogroman uticaj na unutrašnja kretanja u Srbiji. Koliko su Rusi iskreni u tvrdnjama da su zaštitnici srpskih interesa? Mislim da su oni iskreno rekli da će podržati odluke Beograda ma kakve one bile. To znači da ukoliko naša strana traži, recimo, posmatračku stolicu za Kosovo u UN koju već ima Palestina, Rusi će to podržati. Pitanje je da li će to neke druge zemlje podržati, ali Moskva svakako hoće. Dakle, Rusi neće biti veći Srbi od samih Srba. Kako se desilo da Srbija i region na neki način ponovo postanu poprište za odmeravanje snaga velikih svetskih sila? Predimenzioniran je naš smisao za geopolitiku. Tačno je da se geopolitika vratila u Srbiju, jer su se sada vratili neki akteri kojih neko vreme nije bilo. Pre svih Rusija i Turska. Ali, mi nismo nikakav geopolitički pupak sveta, Istok i Zapad imaju mnogo veće probleme u drugim delovima sveta i potencijalne tačke konflikta kao što su Ukrajina, gde je poluratno stanje, ili Sirija, u kojoj se faktički ratuje već sedam godina. Ovde se više sukobljavaju interesi velikih oko uticaja na javno mnjenje, ekonomiju... Ključno u svemu je šta mi zaista hoćemo? Rusija se nikada deklarativno nije izjasnila protiv našeg članstva u EU, a Turska i SAD, takođe, žele da nas vide u Uniji i to je dobro. Ali glavna adresa je Brisel i postavlja se pitanje da li EU želi nas i da li mi želimo u EU, ili je to nešto što se odvija po scenariju prolongiranja delimično i iz objektivnih, a delimično iz subjektivnih razloga, i s jedne i s druge strane. Dakle, da li mi želimo u Uniju i da li Unija želi nas? Teško je prevaritu EU u situaciji u kojoj se nalazi. Dobra vest u svemu je da je ekonomija počela da raste u glavnim zemljama EU i to će povući i ostale, pa će se odraziti i na nas. Unija mora najpre da prebrodi problem koji je nastao uvođenjem identiteta koji ranije nije bio prisutan i vrati liberalne vrednosti. I u narodu i u elitama postoji skepsa prema brzom prijemu novih članica. EU je pogrešila jer sve ovo predugo traje i nije pokazala mnogo imaginacije da ubrza taj proces, a sve ovo što se kasnije dogodilo može samo da uspori stvari. Što se nas tiče, nisam siguran da naše političke elite žele istinske promene, a ako to i žele onda to kriju ili bar ne manifestuju. Svet se, kako je rekao američki diplomata Ričard Has, nalazi u eri nereda. Kako vam kao dugogodišnjem ambasadoru u SAD danas izgleda američka spoljna politika? Američka spoljna politika i čitava administracija se nalaze u jednom permanentnom previranju zahvaljujući i ličnosti predsednika Trampa, što se vidi i u promenama u samom vrhu administracije. Mislim da Stejt department radi u suštini na autopilotu, sem u onom segmentu gde Tramp pokazuje direktno interesovanje. To su odnosi sa Rusijom, Severnom Korejom, Sirija... Zanimljivo je da je Makronov govor u Kongresu bio fantastično toplo primljen. Makron nastoji da deluje kao lider onoga što smo nekada zvali zapadnim svetom, sa idejom da Ameriku pridobije za tu matricu koju smo gledali od Drugog svetskog rata pa sve donedavno. Bez obzira na povremena razmimoilaženja Amerika i Evropa su prirodni saveznici, na kraju krajeva, Amerika je nastala od Evrope, a Evropa je u velikoj meri amerikanizovana. Da li Makron ima potencijal da preuzme vodeću ulogu u Evropi, posebno u situaciji kada je nastao izvestan vakuum povlačenjem Nemačke? Nemačka na čelu sa Angelom Merkel kao političarem iza koga stoji najjača ekonomija, nije iskazala liderstvo koje se od nje očekivalo. To se vidi na bar tri krizne tačke sa kojima se EU suočila; jedno je kriza evrozone, gde je u suštini na insistiranje Amerikanaca Grčka zadržana u evrozoni s obzirom na to da je nemački ministar finansija predlagao da Atina bude izbačena. Drugo, Nemačka je „pala“ na ukrajinskoj krizi, govorilo se da Merkelova ima dobre lične odnose sa Vladimirom Putinom, a nije uspela da predupredi sukobe. Na kraju, tu je i migrantska kriza koja je kancelarku koštala podrške u samoj Nemačkoj. Ne treba, ipak, ni očekivati od jednog čoveka da sve promeni. Obama je u Americi dočekan sa ogromnim nadama i očekivanjima, a u praksi je naleteo na velika ograničenja. Često se zaboravlja da i ti lideri imaju unutrašnja, i te kako ozbiljna ograničenja. Makron pokušava da uz podršku Nemačke reformiše Uniju. Izlazak Britanije iz EU stavlja Francusku u poziciju da preuzme mnogo veću ulogu. Zaboravljamo da je EU jako asimetrična i da se dve trećine njenog BDP-a stvara u pet zemalja, u Nemačkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji i Velikoj Britaniji koja sada napušta Uniju. Izlazak Britanije daje veću polugu Parizu i nadam se da će Makron kao političar koji je došao da reformiše i Francusku i EU naći zajednički jezik sa nemačkim establišmentom. Kako ste videli američko bombardovanje Sirije u trenutku kada je Tramp najavio povlačenje? On je pokušao da pokaže da je čvrst i to je uradio na simboličan način koji nije imao nikakvog smisla, jer šta znači srušiti tri zgrade sa sto raketa. Dobro je što se vodilo računa da ne pogine niko od Rusa, u prethodnom bombardovanju su neki Rusi stradali ali se ispostavilo da je reč o plaćenicima. Nemojte zaboraviti da su tokom Kubanske krize Kenediju njegovi generali govorili da treba bombardovati Kubu, na šta je on uzvratio pitanjem: „A šta će se desiti ako poginu Rusi, šta će biti sa Berlinom“? Takvi potezi imaju posledice. Trampovi savetnici su u ovoj situaciji uspeli da ga ubede da se stvar uradi baš onako kako je urađena. U svemu je bitno da se ne vidi suština američke politike u Siriji. Ukoliko se zaista SAD povuku iz Sirije, da li će to značiti krah američkih ambicija na Bliskom istoku i priznanje da je Rusija faktički dobitnik u Siriji? Najpre bih rekao da je EU propustila da se više bavi tom krizom, jer na kraju krajeva Evropi je u interesu da se situacija u Siriji smiri kako bi se zaustavio i talas izbeglica. Makron ima praktičan razlog da drži SAD u Siriji sa idejom da se rat okonča. Ne vidim neki veliki dobitak ni za koga. Svi su na gubitku, naročito Sirija. Zapad pokušava da skloni Asada, Rusija da ga sačuva, a cenu plaća cela jedna zemlja. Jedini način je kompromisno rešenje i sklapanje mira kako bi počela obnova zemlje. Mislim da se Amerikanci neće povući, ali nikad se na zna s Trampom. U tom kontekstu, kako vam izgleda spoljna politika Rusije? Amerikanci su pogrešili što posle 11. septembra nisu više prigrlili Rusiju kao strateškog partnera u borbi protiv radikalnog islama. Posle su došle konfrontacije. Ukrajinska kriza je u velikoj meri doprinela zaoštravanju odnosa na relaciji Vašington – Moskva. Ta kriza je rezultat diplomatskih grešaka sa svih strana, uključujući i Putina. U interesu Zapada je da se ti odnosi normalizuju, a čini mi se da je Rusiji još više stalo da ima normalne odnose sa Zapadom. Hajde da se prisetimo Niksona koji je sa Kisindžerom napravio tripartitni svet – SAD su normalizovale odnose sa Kinom, a Rusija je bila treći partner. Da li za Zapad sada ima više smisla da Rusiju gura u savez sa Kinom ili da Rusiju više uključuje u zapadne tokove. To je fundamentalna greška Zapada. Ali kada se dogode krize, svi se zatvore i teško je prebroditi neke prepreke. Definitivno, Rusiji treba više interakcije sa Zapadom, ne zaboravite ruska ekonomija je znatno manja od italijanske. Američki federalni budžet je znatno veći nego ceo ruski BDP. Rusija u velikoj meri zavisi od cene nafte i gasa pa njen društveni proizvod varira u zavisnosti od cene ovih energenata na svetskom tržištu. Kako sada stvari stoje, uskoro bi moglo da dođe do susreta između Trampa i severnokorejskog lidera Kim DŽong-una. Mislite li da je potpuna denuklearizacija moguća kada američki predsednik traži potpuno uništenje severnokorejskog nuklearnog arsenala? Susreti tog tipa nisu dobri ako nisu dobro pripremljeni, a još su obojica nepredvidivi. Kada tako nešto planirate morate tačno znati šta će biti na dnevnom redu, šta su međusobna očekivanja i najvažnije - moraju se znati potencijalni ishodi. U ovom slučaju ti elementi ne postoje. Kada s jedne strane imate ličnost kao što je Kim DŽong-un i s druge, Trampa koji misli da je to biznis, može doći do velikog kurcšlusa, čak i do lošije situacije nego što je bila. Tramp ne razume da to nije biznis. U biznisu, ako s nekim pregovarate i ne uspete, tražite drugog partnera. Ovde su isti akteri, ovde nema promene partnera. Dakle, ako se Tramp ne dogovori sa Kimom ne može ga zameniti nekim drugim, on će i dalje biti tu. Preti li svetu nova globalna ekonomska kriza ako se dodatno zaoštri trgovinski rat Kine i SAD i kako će u tom sukobu proći ostali, pa i Srbija? Usred ove halabuke oko trećeg svetskog rata, koji se neće desiti, jer svi znaju posledice, što ne znači da neki incidenti ne mogu dovesti do sukoba, mnogo je veća opasnost od trgovinskog rata sa Kinom. On bi naneo štetu svim privredama, uključujući i američku i tu krizu niko neće moći da izbegne, jer je reč o dve najveće ekonomije na svetu. Kako vam svet izgleda deset godina od bankrota Liman Bradersa i početka globalne krize? Svet izgleda mnogo drugačije, jer je anglosaksonski model kapitalizma pretrpeo jak udarac, ne samo u ekonomskom smislu već i u smislu orijentacije ka većoj tržišnosti. Državni kapitalizam je ojačao u svim zemljama. Isto tako, u ovih deset godina Kina je počela da igra mnogo veću ulogu zahvaljujući tome što je, bez presedana, jedna velika zemlja trideset godina imala enormne stope privrednog rasta. To se nikad ranije nije desilo i sada pojedine zemlje taj model posmatraju kao potencijalno upotrebljiv, iako mislim da on uopšte nije univerzalno primenjiv. Drugo, Amerikanci su imali takozvanu meku moć još u vreme Kubanske krize, a sada su je izgubili, pa se na SAD mnogo manje nego ranije gleda kao na zemlju sa pozitivnim nabojem.