Vodi nas politički kliconoša mržnje

O pobuni i frustriranim pojedincima, o budućnosti u kojoj će se unuci stideti naše sadašnjosti, otupele na empatiju, o nedostatku kontrole nad sopstvenim zlom političara i našem pristajanju na njihove igre kojima se jednog dana ponovo mogu preigrati za stepen, dobacujući zapaljenu šibicu na balkanski fitilj, za NIN govori Marko Šelić Marčelo, pesnik, pisac i muzičar. (Marčelo) Pucaj! Gordi li se danas? (Smeh) Kako da odgovorim a da bude jasno… „…Onaj koji namešta svedoke i dušebrižne arbitre da njegovim protivnicima…“ „…ime sasvim okaljaju…“ „…I ugled nepovratno sruše; koji svakome ko misli drugačije preti; koji svakog onog ko je pošten i pametan mrzi i goni, a što je pak neko luđi i nevaljaliji, to ga više voli, štiti i k sebi uzima…“ Da predočimo čitaocima referencu, reč je o dijalogu iz romana „Higijena nesećanja“: Janko Žagar, moćan čovek čiji je hobi demistifikacija ideala, primeni zanimljivo sredstvo provociranja na Lea, glavnog junaka, momka u srednjim tridesetim koji misli da još nije poklekao pred ovdašnjom javom. Prepriča mu pismo koje Vuk Karadžić svojevremeno šalje Milošu Obrenoviću u pokušaju da biranim a ipak brutalnim rečima umilostivi silnika i upozori dokle su dogurali njegova bahatost i maltretiranje sopstvenog naroda koji je, kaže Vuk, nazivao „stokom bez repa što ne zaslužuje ništa“. Avaj, Žagar ne kaže šta prepričava, te čitalac, kao i Leo, misli da je reč o aktuelnoj situaciji, o zapisu nekog našeg savremenika. Tek onda otkrije da je reč o pismu iz pretpolitičkog društva, opisu starom gotovo dva veka. Satiričari, to će reći, nisu naše jedino ogledalo tapkanja u mestu, ozbiljni dokumenti svedoče isto. Žagar potom pita protagonistu da li se gordi što ne pripada većini, što kontrira takvom stanju, cinično mu dokazujući da je ta kontra jalova, da i buntovnici stoje na istoj pozornici, dodeljujući sebi ulogu koja deluje utešno, po principu - baš ti, bože, hvala što ja nisam takav, kao negativci. A sve ostaje isto, sva ta mala rebelijanstva zajedno ne proizvedu pobunu ozbiljnijih razmera, narod ćuti i trpi. Eto kako se i sam trenutno osećam, naročito posle prošle godine. Zašto je naročito važna prošla godina? Nada je čudna supstanca, kada se s nule odigne na više podeoke pa se odande surva, ne pada na nulu, nego u minus. Stvorena je lepa energija kakvu dugo nismo videli, a onda je Janković po brzom kursu postao domaći političar. Ideja je bila upravo suprotno, građanin - predsednik, bez kompromisa. Pod domaćim političarem pak mislim na kalkulante što u jednoj ruci drže starinsku računaljku, a drugom pomeraju kuglice - ako se udružim s ovim, onda ovoliko glasova, ako s onim... Ali takvu smo pijacu imali i ranije, takve su i vlast i opozicija. Čemu još jedan? Kad to javno kažu, ljudima izjavu prenese Informer, a Janković ih nazove vučićevcima. I onda shvatiš sav besmisao i pokvarenost igrice. Nikada se nisam učlanio ni u jednu stranku, ne, ni u pokret. Nikada nisam bio ni u kakvoj fotelji niti zauzeo radno mesto kvalifikovanijima od sebe. Samo me, što reče Dejan Atanacković, muči opšte neopiranje zlu. Ako se Koraks u svojim godinama bori, bilo bi me sramota kad bih sedeo skrštenih ruku. Ali ljudi svejedno pitaju: „Šta ti je to trebalo?“ Kad podržim borbu da Zrenjanin ne promeni ime, pitaju šta mi to treba. Kad odem da podržim dvestotinak hrabrih Požežana, ostali pitaju šta nam to treba. Tokom jedne od protestnih šetnji prošle godine, penzioner me pitao šta mi to treba – i smejao mi se u lice. Kad je tokom sledeće šetnje neki imbecil s prozora zavitlao kamen i razbio glavu mojoj drugarici, u Urgentnom centru lekari su nas pitali šta nam to treba. Oni najugroženiji glasaju za ovu vlast, ma kako ih ona ponizila. Većina ne glasa, neće manje zlo ili ih baš briga. Većina te većine kaže - zovite kad izađete na ulice. Izašli smo. Bilo nas je pedesetak hiljada kad nas je bilo najviše. Ne laži, nisi bio tu ni tad. Zato sam sve bliži čuvenom sloganu Peščanika: ako vam je dobro, onda ništa. Ko sam ja da tvrdim kako je većini loše ako ona tako ne misli? Neka ljube sliku Vučića kao što su onomad Miloševićevu, živi bili i srećna Nova devedes' i neka. Evo, Dačić kaže da će Hrvatska dobiti rat ako želi rat. Taman da se nostalgija upotpuni. Sekvenca dijaloga iz tvoje knjige: „Cvetate li od ponosa? Državni neprijatelj, malo li je?“ Još jedna Žagarova provokacija upućena Leu. Žagar je moćnik, biznismen, zakulisna uticajna ličnost, ratni profiter, ratni zločinac. Jedan od onih koji upravljaju ultradesničarskim grupama. Visokointeligentni, uglađeni sociopata nameren da nas kolektivno digne u vazduh, otprilike prema Carstvu nebeskom. Žagar je fiktivan lik. Volim da mislim da jeste. U nastavku unižavanja dolazimo i do dela gde Leu pročita i šta služba državne bezbednosti ima o njemu: „Dakako, jasno vam je da su svakoga sa spiska bar neko vreme pratili i prisluškivali. Evo, imam taj papirić kod sebe, počujte kako je to kratak sastav: Bezopasan. Ne poseduje vatreno oružje, ne poseduje nikakve važne informacije niti potencijalno opasna poznanstva. Idealista. Pa dopisano, hemijskom olovkom: Slobodno ga pustiti da laje. Uverite se svojim očima kako cinizam trijumfuje: ista država koja vas preko tabloida proglašava izdajnikom i neprijateljem o vama zapravo misli da ste kuso pseto.“ A „majka će sutra videti novine, i opet plač, i ponovo strah“? To glavni junak pomisli, da. I to ne spominjem kao žalopojku. Nego zato što se ljudi brane kad pristanu na kompromise tako što kažu: „Znaš, imam porodicu.“ Što bi valjda imalo da znači da je Draža Petrović nema, da je nemaju Kesić, Olja Bećković, Kokan Mladenović, Lokalni front… Naše suštinsko pitanje, dakle, glasi ovako: ako se kukavičluk dešava pod objektivno opasnim okolnostima, je li to onda opravdano ili se i dalje zove kukavičluk? Sav naš bol je u tome što odgovor glasi – da, to se zove kukavičluk. Nažalost, baš na to se jedino i misli pod kukavičlukom, isto kao što možeš biti hrabar jedino kad je objektivno opasno, u suprotnom reč gubi značenje. Kad neko bira lakši put, uhvati se za kolektivni alibi što su i drugi kukavice. Ćuti na nepravdu, okreni glavu na drugu stranu, ili klevetaj, ili botuj, ili gađaj kamenom one na ulici u ime svog predsednika. Jer, sto za jednog, zar ne? Zašto je hrabrost ređa opcija? Nema tu mistike: lakše je i bezbednije. Ovako, rizikuješ. Posao, karijeru, društvenu podobnost. Bezbednost pak nije ugrožena kao devedesetih. Ne još. Mada, pretnje su tu, Požega je primer. Postoje suptilnije varijante obračuna? Da, male osvete. Spektar tih osveta osetio si na svojoj koži, već izvesno vreme ne sviraš na manje od 500 kilometara od Beograda...? U Kikindi otkažu čitav dan jednog festivala, dan kada je trebalo da sviramo. Ili ti ne daju dozvolu za javno čitanje romana dva meseca. I onda vrhuška kaže kako nema cenzure. Međutim, autocenzura je ćerka cenzure, ona nikad nije samonikla. Nego nastane tako što na dva, tri mesta izvedeš cenzuru kao pokaznu vežbu, i onda se stvori poltronska piramida gde se svako sam cenzuriše da se ne zameri onome iznad sebe, dok sam vrh ima čiste ruke. Pre desetak dana sam bio u Briselu, nastupio na festivalu „Balkan trafik“, a govorili smo i na tribini. Rekao sam da su kultura i umetnost u mojoj zemlji taoci politike, da ljudi poput mene trpe komentare da se mešaju u politiku, a istina je da se branimo od politike koja se meša u nas. Uljezi su u mojoj avliji mnogo više nego ja u njihovoj. I šta angažovana umetnost može da postigne ako su joj ruke medijski vezane i cenzura je? Neko od sagovornika je kazao: „Ako vas cenzurišu, znači da vas se boje.“ Nije istina. Tragikomično, posredi je samo odmazda jedne povređene sujete i njenih ulizica. Nezvanično smo doznali da je neko iz naše ambasade prigovarao što sam baš ja pozvan na festival. Posle pet albuma i isto toliko knjiga, posle petnaest godina borbe za toleranciju i izgradnju mira, nisam dobar predstavnik svoje zemlje? Nego ste vi, ortaci „kačimo tablu Bulevar Ratka Mladića“, fantomaši iz Hercegovačke, vi ste k svetu? Vi nekome garantujete mir i budućnost? Dakle, sve i da na Severni pol odem, prišao bi mi Eskim iz SNS-a i rekao, hah, nisi poželjan, idi nađi drugi iglo. Zašto se ništa nije promenilo još od pisma Vuka Karadžića? Trenutno, zato što smo kukavice. Karakteristika mentaliteta, misliš? Mislim. Ne o nama inače, nego o nama sad. I mučno mi je što je tako, to je moj narod. Ali govoriti danas o našim slavnim dedovima dok smo najveće kukavice koje smo ikada bili dodatno je neumesno. I mi ćemo nekome biti dedovi, a žali bože ako se taj futur-unuk u nas bude kleo. Spomenuo sam Požegu. Dvesta ljudi na trgu. Šta rade svi ostali?! Je li im dobro ili im samo nije dovoljno loše?! Vučić je magistrirao cinizam i na ivici je da izgovori: „LJudi, ovo nisu 90-e, granice su otvorene. Ja ovako, a kome ne odgovara, ko smatra da njegovi kvaliteti ovde ne vrede – niko ga ne drži, pasoš u ruke pa široko mu polje. Ja pravim zemlju jeftine radne snage u kojoj će postojati samo dve kaste: moja kasta, koja živi super, i poslušno roblje, koje gleda rijalitije, srećno je s platom od dvesta evra i đuska uz novogodišnju jelku skuplju od svojih života.“ Prema čemu je tvoj bunt usmeren, čime si nezadovoljan, čime si zaslužio oznaku državni neprijatelj? Šta ti smeta? Degutantno je o tome pričati kao da se obraćamo ljudima s amnezijom, a ne čitaocima NIN-a. Ja, kao ni oni, ne zaboravljam. Ne dozvoljavam da me notornim ljudskim vrednostima uči nacionalista iz devedesetih, čovek koji je hodajuća nedemokratija i kome je primer idealnog društvenog uređenja selo Štrumpfova, ono gde svi misle isto i izgledaju isto a Veliki je najpametniji, kod njega su sve knjige, doživotno je glavni i svi mu ljube skute. LJudi se često ograđuju od njegovih optužbi da je taj sukob ličan. Ja pak ne znam otkad to ideologija ne spada u vrlo lično. Meni jeste. Taj čovek je na suprotnoj obali od svega za šta sam se ikada borio. Kad god gledam njegov javni nastup, uplašim se količine mržnje koja iz njega izbija, od njegove nemogućnosti da je prikrije. I mislim da je najopasnija stvar u vezi s njim to što, tako sveprisutan, širi pelcere mržnje, zaražavajući sve i svakoga. Kada se desio požar na gradilištu Beograda na vodi, čujem da je na Tviteru bilo vrcavih, ironičnih, svakakvih tvitova, a da se niko nije zapitao ima li žrtava. Kao, pa šta, neka gori! A zar je to normalno stanje duha, zar smo to pravi mi? Kad smo postali takvi, odakle nam to? Infekcija slepom mržnjom, a da bude ogavnije, politički kliconoša mržnje i verbalni nasilnik nas tobože vodi put evropskih ili opšteljudskih vrednosti. Vučić vlada Srbijom kroz verbalno nasilje? Nivo spoljne politike se svodi na to - ne znam da pevam Lili Marlen? Tako oni nas mire, balkanski političari. Pred Dodikov referendum cela Bosna je, pričaju mi ljudi, bila preplašena da će se opet zapucati. Kao da samo fali šibica. Onda prođe i nikom ništa. Zločin je igrati se tim stvarima. Uostalom, kako tačno bivaju sigurni da imaju to pod kontrolom? Šta ako se preigraš? Šta ako jednog dana uzburkaš strasti za stepen više no što si hteo? Dakle, šta mi smeta? Smetaju mi oni kojima su devedesete prirodan ekosistem i time truju ostale. Sramota te nekada umesto njih? Valjda tako mora, pošto njih nije sram ničega, što i javno priznaju, dok usput serviraju niskobudžetna loženja a la Putin sutra šalje nove tenkove, avione, rakete. Hm, a šta će to njima stabilokratama? Zar za Dačićeve diplomatske ratove? Ili će možda on biti taj koji će lično u rat, ako ga nekad ponovo stvarno izazovu? Kada Arkanova udovica uđe u obrazovni sistem Srbije, je li to mera poniženja ovog naroda? Srž našeg problema je što teško razlikujemo bolest od simptoma. Ovo je, recimo, samo simptom. Pročitajmo iznova ovaj šta ti je to trebalo intervju. Pa što je onda problem Ceca u čitankama? Što?! Jedva čekam dan da nam državnim ukazom našaraju Cecine stihove preko zgrada i kuća. Što da ne, što bi rekao Siniša Mali. Pa šta ćemo uraditi na to, takmičiti se ko će duhovitije da tvitne i da se javno namršti? Da osudi? Pa tvitnite. Namrštite se. Osudite. Nije to ustanak, to je sve pristanak. Dok god ljudi pristaju, biće gore, gluplje i sramotnije. Rekoh već, da, nećemo na proteste, nećemo da glasamo, jer to je sve prljavo. LJudi, jeste. Stvarno je prljavo. Evo, ja sam razočaran. I ima samo jedna stvar zbog koje bih se osećao gore i postiđenije, a to je da nisam pokušao ništa. Šta je onda tvoja lična opcija? Pamtim iz crtaća onaj moto: ako ne možeš da ih pobediš, onda im se pridruži. Moj je pak ovo: ako ne možeš da ih pobediš, bar im se nipošto nemoj pridružiti. To je pitanje lične časti. Ako ne možeš da budeš deo rešenja, bar ne budi deo problema. Šta je sa onima koji nemaju problem da se pogledaju u ogledalo, kakvi god bili? Postoji u psihologiji ono što se zove difuzija odgovornosti – čuveni primer sa Kiti Đenoveze, koja je silovana i ubijena pred svojom zgradom. Ispostavlja se da su komšije to gledale, i svi su pomislili pa valjda će neko da reaguje. I tako nije odreagovao niko. A ima i slučaj onih curica što su izašle da protestuju zbog Kosova, pa ukrale patike; na pitanje što su krale, kažu – svi su krali. To je naša logika: ako svi kradu, onda niko nije lopov. Nažalost, ne. Ako svi kradu, onda su svi lopovi. Značenje reči lopov nimalo nije pomereno tom okolnošću. U Srbiji za svako nevaljalstvo možeš da nađeš alibi u nekome ko radi isto ili još gore. Čak i sama vlast izdaje saopštenja gde direktno kaže - ah, a šta su radili prethodni? I time legitimišu nekakvo svoje pravo da budu još gori. Je li opasno ne ćutati? Ne dobijam fizičke pretnje, ne čekaju me ispred zgrade, to stvarno ne. Ali ima ovo što ti ispričah: ne zovi njega, otkaži taj koncert, bojkotuj medijski književno veče, prigovori što je tu. Sad, je li to opasno? Zavisi kako gledaš. Ako ti neko onemogućava da radiš, je li to vrsta ugrožavanja? Je li to nesloboda? Je li to, na duže staze, egzistencijalna nevolja? Ili je sve samo nadmetanje u živcima? Radiš i govoriš kao borben čovek, ali u svojoj knjizi ređaš fragmente života tako da čitalac zaplače, govoriš o nama, o destrukciji i autodestrukciji? Dok u intervjuima komentarišemo palubu, kao autora me, arsenijevićevski rečeno, zanima potpalublje: tamo tavore pojedinačne upropašćenosti, tamo je stvaran život lišen svakog generalisanja. Ali pojedinačne sudbine premreže se opet u nešto kolektivno. Ono što Žagar zapravo namerava jeste, kako ga on zove, konceptualni art terorizam. Pošto intelektualce smatra jalovim slojem društva, onima koje više niko ne uzima zaozbiljno a trebalo bi da su perjanice, on regrutuje najočajnije među njima. U Srbiji, Hrvatskoj, Bosni. One koji više nemaju šta da izgube. I planira da ih na bivši Dan republike pošalje na javna mesta i centre moći da se raznesu bombom, dinamitom, čime već. Kaže da to ne treba shvatati začetkom nekakvog puča, čak ni društvenim manifestom, već konceptualnom pošalicom svodljivom na sledeće: čak ni posle takvog čina ništa se neće promeniti. Regrutovani, avaj, misle da hoće, da će njihova žrtva pokrenuti nešto. Da će nekoga biti briga. Kada me pitaju je li ovo puka fikcija, iskreno odgovorim da se nadam da će to i ostati. Jer ni ja ne verujem da se išta na takve načine rešava. Ali duboko strepim nad društvom koje stvara takve pojedince. Otkrivaš istraumirano društvo, frustrirane pojedince, i ako kod nekog i krene priča lagana, svejedno iskoči trauma. Šta su nam uradili? Šta se to odvija ispod tog nivoa političkog prepucavanja, koliko su duboke traume pojedinca? Sam naslov, citat Sime Pandurovića, odnosi se na glavnog junaka, koji preduzima psihološki autodektetivizam da otkrije potisnuto sećanje kao razlog agresivnih misli i dela. Ali tema se sa pojedinca širi na plan kolektivnog nesećanja, u kojem biramo da živimo. Roman sugeriše da je u oba slučaja nesećanje dobra taktika na 100 metara – i veoma pogubna na maratonu. Nesećanje se osveti. Potiskivanje traje dok god u rezervoaru ima mesta. A onda se prelije. Mislimo da su naši fitilji beskonačni, ali grešimo. I opet ću reći, to su moje strepnje, ne moje nade. To je nešto čega se svako iole normalan plaši. Jer, ko zna šta se događa ispod površine. Šta ako je sve ono što sam nazvao ravnodušnošću i kukavičlukom u stvari inkubator? Šta unutra raste?