I robovi i roba

Oličena, ovoga puta, u Zoranu Đorđeviću, aktuelnom ministru za rad, zapošljavanje i socijalna pitanja, vlast je ovog Prvog maja, još jednom, pokazala na čijoj je strani. Iako se pomenuti ministar pojavio na radničkom, a ne na poslodavačkom skupu, uz svesrdnu pomoć dva najveća srpska sindikata koja su taj skup i organizovala, uspeo je poslati dosad najjasniju poruku radničkoj Srbiji - da će biti priveden svako ko resornom ministru postavi neprijatno pitanje, poput onoga „zašto se svojevremeno ubio radnik Goše iz Smederevske Palanke“. Nasuprot tome, nije poznato da je ijedan poslodavac ili menadžer u nekom od preduzeća u Srbiji, ikada odgovarao za kršenje zakonskih propisa u oblasti radnog prava, mada još uvek nije zaboravljena parola kojom je sadašnji ministar spoljnih poslova Ivica Dačić mahao u predizbornoj kampanji 2012. godine, o tome kako on nije protiv stranih investitora, ali je činjenica da neki od njih zabranjuju sindikalno organizovanje, i on ih upozorava da će, ukoliko to čine i ponašaju se prema radnicima kao prema robovima, biti pohapšeni, ma ko da ih je u Srbiju doveo. Ipak, za ovakav epilog, isprazne predizborne pretnje stranim investitorima, nije se pobrinula samo vlast, odnosno njen ministar nadležan za rad i zapošljavanje, nego i sindikalne centrale u Srbiji, koje ni danima nakon propalog pokušaja ukazivanja na težak i obespravljen položaj radnika ne mogu da se dogovore kako im se „dogodio Zoran Đorđević“. Da li je na skup koji su organizovali Savez samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjeni granski sindikati Nezavisnost došao sam ili po nečijem pozivu, i otkud to da u trenutku najveće obespravljenosti radnika u Srbiji, u momentu kada pelena simbolizuje nivo njihovih radnih prava, na čelu radničke kolone šeta ministar čije ministarstvo pojedini predstavnici radnika optužuju da menadžmentu južnokorejske Jure dostavlja spisak radnika koji pokušavaju da se sindikalno organizuju. Naime, Bratislav Ilić, poverenik sindikata Sloga u Nišu, sumnja da se iza osujećivanja sva tri pokušaja radnika pogona Jure u Nišu da osnuju sindikat zapravo krije činjenica da je neko iz Ministarstva za rad dostavio menadžmentu Jure imena radnika koji su inicirali sindikalno organizovanje. U svedočenju za medije, Ružica Stamenković, bivša radnica Jure, kaže da je istoga dana kada je iz resornog ministarstva stiglo obaveštenje o registraciji sindikata Sloga u Juri u Nišu, njoj stiglo i rešenje o otkazu, odnosno obaveštenje da joj ugovor o radu na određeno vreme neće biti produžen. Marko Miletić, urednik portala Mašina i član Levog samita Srbije, kaže za NIN da je pretnja otkazom, odnosno neproduženjem ugovora na određeno vreme najčešći način na koji poslodavci sprečavaju osnivanje sindikata u svojim kompanijama. Pošto je Ustavom i zakonima Srbije sindikalno organizovanje nemoguće sprečiti, odnosno zabraniti, poslodavci se protiv ove „pošasti“ bore suptilnijim metodama. „Radnici su u strahu od gubitka posla, pritom, svesni da im veliki sindikati ne mogu pružiti adekvatnu zaštitu i pomoć. Sve veći broj njih radi na osnovu ugovora na određeno vreme i poslodavac i ne mora da im uruči otkaz da bi sprečio sindikalno organizovanje, jednostavno će sačekati da taj tromesečni ugovor istekne i rešiće se radnika. A onima koji su ostali na poslu, poslati tako jasnu poruku šta ih čeka ukoliko se osmele da pokrenu osnivanje sindikata“, kaže Miletić. Radnice Geoksa uspele su da u pogonu ove kompanije u Vranju osnuju sindikat tek nakon što je u medije dospela priča o teškim uslovima u kojima rade, odnosno o mobingu i svakodnevnom maltretiranju kojem su izložene. Kako je i NIN svojevremeno pisao, a što je potvrđeno i nedavnim istraživanjem o položaju radnica u tekstilnoj industriji, radnici u kompanijama koje su u Srbiju došle zahvaljujući izdašnim državnim subvencijama, rade u radnim uslovima kakvi su važili s kraja 19. veka. NJihov san ne razlikuje se od snova onih koji su se širom sveta u drugoj polovini tog veka borili za osmočasovno radno vreme i minimalne radne uslove. Poput onih da im se plati prekovremeni rad, da imaju pravo na adekvatan godišnji odmor i bolovanje, da rade u klimatizovanim prostorijama i da imaju pravo da odu u toalet koliko puta je to neophodno. To što je radnicama Geoksa pošlo za rukom, većini radnika u subvencionisanim kompanijama, međutim, nije. Sindikalno organizovanje uglavnom se završavalo neuspehom, pa predstavnici sindikata u Nišu kažu da u najvećem broju kompanija koje su se tamo nastanile poslednjih godina, zahvaljujući državnim subvencijama po radnom mestu, sindikata i dalje nema. Takav slučaj je ne samo u Juri, već i u Atlas tekstilu, DŽonson elektriku, dok je u čuvenom Benetonu, simbolu naopake politike subvencija, sindikat utišan nakon što je osnovan, jer je radnicama prećeno odmazdom. „Sloboda sindikalnog organizovanja ne može biti predmet trgovine između investitora i države. Ali, budući da država ne može da ukine sindikate, ona svojom pasivnošću šalje poruku da se kršenje sindikalnih prava neće sankcionisati, odnosno da se tolerišu nezakoniti postupci poslodavaca koji guše ili zabranjuju rad sindikata. Naravno da će se u takvom ambijentu poslodavci ponašati komotno da sprovode politike koje su nezakonite i usmerene protiv sindikata“, kaže Mario Reljanović, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, dodajući da se sindikalno organizovanje ne obesmišljava samo sprečavanjem osnivanja sindikata: „Mnogi poslodavci koji imaju ambiciju da se pokažu u dobrom svetlu kada je reč o poštovanju prava zaposlenih formalno dozvoljavaju sindikate, ali samo one koji su pod njihovom direktnom kontrolom i koji nemaju finansijsku samostalnost, niti nezavisnost u odlučivanju. U takve sindikate zaposleni se učlanjuju pod pretnjom otkaza ili zbog obećanja određenih pogodnosti.“ Marko Miletić ističe da odgovornost za opadanje poverenja u vodeće sindikate u Srbiji ne može pripisivati radnicima, pod izgovorom da se oni Prvog maja radije odlučuju roštiljati nego izaći u protestnu šetnju. „Odgovornost je na vrhu sindikalnih centrala. Sindikati u Srbiji, nažalost, nemaju nikakav značaj, uticaj i moć i država i poslodavci im to svakodnevno stavljaju do znanja. Od dolaska ministra Đorđevića na prvomajski sindikalni skup, do načina na koji je država reagovala na zahtev menadžmenta Fijata da radnici obustave štrajk, pa tek onda da počnu pregovori. I ishod tog štrajka, odnosno pristanak najvećeg sindikata u Fijatu poražavajući je bio za radnike koji postaju svesniji da borbu za svoja prava moraju voditi sami, bez podrške velikih sindikata. Najbolji primer za to je Goša, pa i štrajk u Gorenju, gde su se radnici sami organizovali.“ Miletić upozorava da zakonski propisi koji regulišu prava radnika otežavaju ili onemogućavaju efikasniju sindikalnu borbu, činjenicom da se sindikat mora osnovati direktno kod poslodavca, koji onda ima mehanizam, naročito u državi koja se jasno stavlja na njihovu stranu, da zastrašivanjem i različitim ucenama i pretnjama, pa nekada i obećanjima, spreči sindikalno organizovanje. Na pitanje NIN-a zašto je poslodavcima sindikat u preduzeću toliko veliki trn u oku, ako je sindikalnu borbu i zakonski i mimo zakona, lako obesmisliti, odnosno svesti na meru koja je poslodavcima poželjna, naši sagovornici odgovaraju: „To je sa stanovišta poslodavca bespotrebno trošenje vremena i resursa. Zakonski propisi im idu naruku, a i jasno im se šalje poruka da će proći nekažnjeno čak i kada krše postojeće propise, pa zašto bi se onda uopšte bavili sindikatima, odnosno rizikovali da organizovanje radnika dovede do njihove eventualne borbe za veća prava na koja onda poslodavac mora pristati“, odgovor je Marka Miletića. Reljanović, međutim, kaže da bez obzira na to što sindikati nemaju naročitu snagu, oni imaju ogroman potencijal i poslodavci se toga plaše. „Snaga kolektiviteta prevazilazi snagu pojedinačne borbe. Sindikati nisu samo skup zaposlenih, on podseća na revolucionarnu prošlost nastanka slobode sindikalnog organizovanja. Prvi proglasi sindikata u SAD - Ujedinjeni stojimo, podeljeni klečimo - daju najbolji odgovor na to pitanje. Poslodavci koji dolaze iz ekonomski moćnih država više se plaše sindikata nego bilo čega drugog ukoliko imaju nečasne namere prema zaposlenima“, kaže ovaj sagovornik NIN-a uz opasku da je naivno verovati da će strani poslodavci pristati na uslove poslovanja koji postoje u državama iz kojih dolaze. „Najveći broj njih i dolazi u neku zemlju zato što su uslovi povoljniji nego kog kuće - niski porezi, subvencije, niski troškovi proizvodnje... Oni su zainteresovani za maksimizaciju profita, a ne širenje civilizacijskih dostignuća radnog prava. Mi se na mapi investitora, a sami smo to izabrali, kotiramo u rangu azijskih država, najčešće se pominje Bangladeš, u kojima su uslovi rada ispod svakog minimuma, a radna eksploatacija cveta. I ne važi to samo za strane poslodavce, i među domaćim postoji veliki broj onih koji koriste pasivnost države isto kao i strani.“ Što zbog nemoći vodećih sindikata da prevaziđu međusobne surevnjivosti i državi koja se odavno svrstala na stranu jačega u socijalnom dijalogu „pokažu zube“, što zbog medijskih radnika koji u zaštiti sopstvenih radnih prava ne stoje ništa bolje od ostatka radništva, nemoguće je jasno sagledati radničku sliku današnje Srbije. One koja se do skoro hvalila činjenicom da je zemlja jeftine radne snage, čiji predsednik će, lišen i mrvice neprijatnosti, reći kako ga „razmaženi“ radnici sabotiraju u pokušaju da povlačenjem za rukav raznih ambasadora dovede u Srbiju što više investitora kako bi se statistička slika popravljala iz kvartala u kvartal. Ne obazirući se, pritom, na činjenicu da se iza te sve manje stope nezaposlenosti, zahvaljujući upravo vrednoj vlasti i velikim investitorima, kriju mali životi onih čija prava se krše čim ujutru kroče u fabrički krug. Ili stoje za kasama hipermarketa, i u dane državnih praznika. Najčešće plaćeni ne više od minimalne cene rada. Bez prava na plaćeni prekovremeni rad, bolovanje, zakonske dane godišnjeg odmora... Ili, ne daj bože, prava na štrajk, koji možda jeste zakonski dozvoljen, ali nije u skladu sa pravilima investitora. A ni planovima vlasti. Kolektivni poraz Svetski dan slobode medija, ovog 3. maja podsetio je na činjenicu da ni medijski radnici nemaju sklopljen kolektivni ugovor, ali i na činjenicu da se do takvog ugovora teško može i doći, pošto u Srbiji ne postoji relevantno udruženje poslodavaca u medijima sa kojima bi zaposleni novinari mogli pregovarati o sklapanju kolektivnog ugovora. NIN-ovi sagovornici upozoravaju da sklapanje kolektivnog ugovora jeste važan mehanizam za ostvarivanje većeg obima prava radnika, ali da on ne sme biti najvažniji zadatak sindikata, a danas se čini da su se oni okrenuli baš tome. Podaci samih sindikata, pokazuju, pak da ni u tome nisu naročito uspešni, jer većini radnika prava se regulišu jedino ugovorom o radu, upravo zbog činjenice da često izostaju i pravilnici o radu i kolektivni ugovori. Sa druge strane, prekarizacija radnika i sve veći broj onih koji nisu u radnom odnosu, pa time im ne pripadaju ni ona minimalna radna prava, zahtevaju drugačiju i oštriju sindikalnu borbu od one koja se svodi na pokušaje da se u kompanijama osnuju sindikati i sklope kolektivni ugovori, smatraju sagovornici NIN-a.