Stari dokazi za nove pretnje

Ako je diplomatija umetnost, mora imati i svoje dadaiste, a izvesno dugo nije iznedrila performans zabavan poput onog koji je izraelski premijer Benjamin Netanijahu izveo prošle nedelje u ministarstvu odbrane u Tel Avivu. Umetnik je dramatično svukao crne čaršave sa scenskih elemenata, potcrtavajući time kako će nas prosvetliti, i otkrio da se scena sastoji iz desetina registratora na policama – ukupno 55.000 dokumenata, precizirao je – i nekih dvesta kompakt diskova u vitrini. Sve u svemu, Netanijahu je objavio da je iza njega sto deset hiljada dokumenata, teških pola tone, koje je Mosad izneo iz oronulog skladišta u Teheranu. Odlična je to bila aluzija na večito iznošenje istih prašnjavih ideja iz političkih depoa, ali kruna performansa je ipak bila prezentacija u „Pauer pointu“, i u njoj slovima skoro Netanijahuovog formata napisano „Iran je lagao“. To je bilo za iskidati se od smeha, tako teatralno objaviti da neko laže u svetu koji ništa osim laži nije, te se može reći da će ovaj izraelski artista zaista ostaviti traga. Nevolja je samo što Netanijahuov performans nije bio umetnički, već politički; što je Mosad izgleda stvarno obio katanac na nekoj straćari u predgrađu Teherana i do Izraela preneo petsto kila dokumenata; što je Donald Tramp impresioniran, i – u trenutku zaključenja ovog broja NIN-a – deluje spremno da se povuče iz nuklearnog sporazuma sa Iranom; i što će ova dvojica, a sa njima i ostali povezani neraskidivim lancima svetske politike, kako su krenuli, zaista ostaviti nekog traga na planeti. Pre nego što dadaisti opet uzmu reč, valja videti šta se nalazi u kabastom Mosadovom trofeju, i to, da ne bi bilo nesporazuma, po peru Jone Boba, nekada zaposlenog u pravnoj službi izraelske vojske, u izraelskim ministarstvima pravde i spoljnih poslova, danas analitičaru Jerusalim posta. Kraće rečeno, po nekome koga sigurno ne usrećuje pomisao na nuklearnu pečurku iznad Tel Aviva. „Na osnovu brižljive analize Netanijahuove prezentacije, i poređenja sa izveštajima Međunarodne agencije za nuklearnu energiju (IAEA), može se zaključiti da najveći deo dokumenata potiče iz perioda od 1999. do 2003 – što znači da nije nov. Program Amad, koji Netanijahu podvlači u slajdu devetnaest, a i u drugima, pojavljuju se u 22. i 23. pasusu izveštaja IAEA iz decembra 2015.“ Tako Bob počinje, tako i nastavlja. Netanijahu upozorava da je Iran nekada pokušavao da razvije sistem višestrukog detoniranja bojevih glava? To je IAEA već pisala. Maše dokumentom koji dokazuje da su Iranci prikrili nekadašnji rad na matematičkim i geografskim proračunima detoniranja? To je IAEA već shvatila. Nekada su dizajnirali nuklearno oružje? To je IAEA već znala. „Poređenja svakako skidaju sjaj sa dela Netanijahuovog prikaza“, primećuje Bob. E sad, Jona Bob ne bi bio analitičar Jerusalim posta kada, makar i mukom, ne bi primetio i ponešto vredno u Mosadovom plenu. Smatra da je značajno to što dokumenti otkrivaju lokacije na kojima bi Iran teoretski isprobao nuklearno oružje – dve su u severnoj pokrajini Semnan, tri u Lutu, pustinji na istoku zemlje, ako neko hoće da se pravi važan u društvu – jer to, kaže, nije isto što i znati da je Iran nekada tragao za takvim lokacijama, što je, shvatili ste, IAEA već znala. Dalje, Bob smatra krupnom informacijom to što Mosadovi papiri otkrivaju da je Iran nekada ciljao razvoj pet bojevih glava, svake snažne deset kilotona. Perspektive radi, to znači da je svaka od pet potencijalnih bojevih glava Irana, od kojih drhti cela zapadna civilizacija, slabija od onoga što su Amerikanci pre sedamdeset i kusur godina bacili na Hirošimu (najmanje dvanaest kilotona) i Nagasaki (najmanje osamnaest kilotona). To je grubo poređenje, naravno, ali to što je Iran nekada hteo da ima, izvesno je slabije od onoga što Izrael ima zaista. „Ovi podaci kažu da su iranski nuklearni ciljevi, mada opasni, bili i skromni“, zaključuje i Bob. Stoga ni uz izvesnu dobru volju analitičar nije mogao bolje od ovoga: „Lavovski deo onoga što je Netanoijahu predstavio mogao se zaključiti iz izveštaja IAEA iz 2015. Ali bi neki detalji mogli da utiču na ključne aspekte nuklearnog sporazuma ako i dalje bude važio ili da oblikuju raspravu ako bude poništen ili izmenjen.“ Teško da iko osim zvaničnog Tel Aviva i Vašingtona vidi razloge da se sporazum odbaci. „Nema ničeg što IAEA već nije znala, a sva ta teatralnost, i ta ,Pauer point’ predstava, koja kao da je stigla iz 2004, bile su pomalo blesave“, rekla je Aleksandra Bel, nekada stručnjak Stejt dipartmenta, sada direktorka Centra za kontrolu i neširenje nuklearnog naoružanja. Povod za buku, a kamoli za pucanj, ne vidi čak ni Jehud Barak, koji je za premijerskog vakta spremao Izrael za preventivni napad na iranska nuklearna postrojenja. „Iranci su negativci, i ostaće negativci, ali su se prilično dosledno držali sporazuma, koji, sve u svemu, odlaže trenutak u kome bi Iran postao nuklearno sposoban. Mosad je izveo obaveštajni podvig, ali u materijalu nema ničeg konkretnog o iranskom činjenju ili nečinjenju što nije poznato već godinama. Nema dokaza da je Iran nastavio da radi ono što ne bi smeo“, zaključio je za američki portal Dejli bist nekadašnji jastreb Barak. Avaj, šta vredi što u teheranskoj baraci nije bilo ničeg novog, kada je i u svetu sve po starom? Nakon što je višedecenijskim umešnim vitlanjem i štapom i olovkom učinio Egipat i Jordan maltene saveznicima, nakon što su Irak i Sirija demolirani do te mere da mu možda nikada više neće biti pretnja, Izrael zna da je Iran jedina ozbiljna teoretska opasnost u njegovom okruženju. Teheran se, nažalost, petljajući po Siriji, nadohvat Izraela, i te kako stara da postane konkretna napast, te neutralisanje Irana i jeste i ostaće jedna od najdražih maštarija izraelske politike. Sa druge strane, mada je krajnje vreme da odbacimo glupost da se Amerika igra buradima baruta, da čangrlja sabljama ili gađa „tomahavcima“ zato što je Tramp tako odlučio između dva šminkanja, đavo će ga znati nije li ovo zgodna ili pripremljena prilika da se, nakon što se korejski balon izduvao, potpali bliskoistočno žarište. Treći svetski rat, kao što nikada ne sme da se desi, uvek mora da bude iza ćoška. Naposletku, sporazumom sa Iranom delo je prethodne američke administracije, i to je dovoljno da Trampu ne bude mio. Tak’a nam svetska politika. I otud obaveštajna vest da Iran sprema raketni napad na Izrael sa sirijske teritorije – kao odgovor na izraelsko raketiranje iranske baze u Siriji. Otud izraelski ministar Juval Stejnic, govoreći navodno samo u svoje ime, veli da će Asad, ako to dopusti, „protraćiti sopstvenu krv“. Otud Netanijahu grmi da će „zaustaviti iransku agresiju, makar i po cenu borbe“. I bolje sada nego kasnije, veli. Borbe na život i smrt neće biti, ne dok Teheran ima podršku Moskve, mada Izrael čini šta može da se – pod okolnostima koje to čine nemogućim, među kojima se glavna aktuelna zove Asad – sprijatelji sa Putinom, pa ministar odbrane Avigdor Liberman priča o „posebnim vezama“ sa Moskvom, i podseća da Tel Aviv nije izbacivao ruske diplomate zbog Skripalja, a Netanijahu je juče učestvovao u moskovskoj paradi povodom Dana pobede. Rusija se – opet, u vreme kada je ovaj broj NIN-a zaključen – za sada zadovoljila time da preko perifernih zvaničnika upozori Ameriku da ništa ne lomi preko kolena. Sitni glasovi novinara u halabuci neće promeniti bogzna šta, ali ipak treba pročitati šta je za Gardijan napisao Saed Kamali Degan. Novinar počinje podsećanjem da je IAEA do sada deset puta potvrdila, poslednji put u februaru, da se Teheran potpuno pridržava dogovorenog. Ipak, primećuje Degan, Iran nije video nikakve ekonomske koristi od toga pa, recimo, nijedna od najmoćnijih evropskih banaka, plašeći se Amerike, i dalje ne želi da posluje sa njim. Degan, naravno, nema nikakvih iluzija u pogledu iranske demokratičnosti, iranskog raketnog programa ili vršljanja po Siriji, ali podvlači da bi propast nuklearnog sporazuma obični Iranci shvatili kao izdaju. „Godine 2013. Iranci su poverovali reformatorski nastrojenom Hasanu Rohaniju, koji je potom ispunio obećanje da će rešiti nuklearnu svađu sa Zapadom. Mladi, tehnološki vešti Iranci progresivniji su od prethodnih generacija. Prošle godine ponovo su ubedljivo izabrali Rohanija, ali bi propast sporazuma uništila umereno i reformatorsko u Iranu. To je naročito važno jer vrhovni vođa, ajatolah Ali Hamnej, ima 78 godina, i njegovo zdravlje je sumnjivo. Možda će uskoro dobiti naslednika, što će biti najkrupnija politička promena poslednjih decenija. Ruhanija protivnici već ozbiljno pritiskaju. Kada je reformista Mohamed Hatami bio predsednik, DŽorž Buš ga je potkopao i razneo nade Iranaca o pomirenju udarajući zemlji beleg članice ,osovine zla’. Tramp možda upravo pravi istu grešku“, zaključuje Saed Kamali Degan. Ali što bismo o tome brinuli kada imamo umetnike performansa da nas zabavljaju?