Sve nijanse kavkaske revolucije

Zadivljujuće je koliko su Jermeni raspoloženi i raspoloživi da aktivno učestvuju u političkom životu svoje države s obzirom na to koliko je izbor pred Jermenijom zapravo siromašan. Ujedno je i zabrinjavajuća mnogobrojnost pitanja koja obleću ovu kavkasku državicu s obzirom na njen sveden geopolitički uticaj i srazmerno malu površinu, ne naročito krcatu resursima. I ovlašan pregled svetskih medija pokazao je da se potencijalno zapaljiva situacija u Jermeniji pomno pratila, te se obim i intenzitet kuloarskih naklapanja po Kremlju, Briselu i Vašingtonu može samo naslutiti. Prvo i najočiglednije pitanje bilo je hoće li kavkaska državica i definitivno dobiti novog premijera. Prethodeći zaplet umnogome liči na narative prisutne u drugim zemljama periferije. Lider konzervativne Republikanske stranke Serž Sargsjan je u maniru najspretnijeg postsovjetskog glavešine od 1993. redom bio ministar odbrane, šef policije, pa ministar nacionalne bezbednosti i premijer, da bi potom 2008. na deset godina zaseo na mesto predsednika republike. Nije traćio ni vreme ni energiju – učvrstivši moć široke parlamentarne koalicije koja je okupljala levičarski Dašnakcutijun (inače jednu od najstarijih i dalje aktivnih partija, formiranu 1890. godine) i tehnokratski pokret Prosperitetna Jermenija, odlučio je da 2015. referendumom čiji je legitimitet osporavan izbor predsednika ubuduće prebaci na pleća skupštine. Kako je treći predsednički mandat Ustavom zabranjen, Sargsjan je preko parlamenta kao jedinog kandidata za novog šefa države delegirao Armena Sarkisijana, inače jednog od tvoraca Tetrisa, kako bi se zauzvrat kriomice preselio u premijersku fotelju. U tome je i uspeo 17. aprila, ali je već šest dana kasnije podneo ostavku. Naime, bivši novinar i jedan od najgrlatijih Sargsjanovih protivnika, četrdesettrogodišnji Nikol Pašinjan, poveo je ulične proteste širom zemlje, proteste čija masovnost dobrano nadilazi realnu političku moć njegove liberalne koalicije Jelk (Izlaz) i koja, samim tim, svedoči da je ogroman udeo Jermena bio za promenu, od koga god došla. „Nikol je bio u pravu, ja nisam“, rekao je Sargsjan i mudro sprečio krvoproliće. Pašinjan jednom nije dobio poverenje parlamenta, ali je za premijera izabran 8. maja. U suprotnom bi se skuptšina raspustila i bili bi raspisani parlamentarni izbori. Istini za volju, Sargsjan je imao nekoliko prilika da oseti i puls glasačkog tela. Jermenski gradovi su od 2008. čak šest puta bili poprište nasilnih masovnih protesta. Iako su povodi bili raznorodni – komunalni problemi, poskupljenje struje, zatvaranje političkih neistomišljenika, izborne krađe, promena Ustava – svi su u konačnici zahtevali sklanjanje Sargsjana, u kome su mahom mlađi i obrazovani glasači videli avet korupcionaške, klijentelističke politike koja je, igrajući na kartu bliskih veza s Rusijom, strahom i nadom osiguravala stabilnost. Jermeniji upravo stabilnosti ponajviše i treba. Teritorijalno raskomadana nakon raspada sovjetske himere, vremenom je postala jedna od retkih zemalja čiji je nacionalni simbol, planina Ararat, završila na području omražene Turske, koja je u periodu od 1915. do 1917. krunisala decenijsku politiku progona i deportacija Jermena, ubivši čak 1,5 miliona ljudi. Oblast Nagorno-Karabah u Azerbejdžanu je istorijski bila krcata Jermenima, ali je tek 1994, nakon šesnaestogodišnjeg rata promenljivog intenziteta tokom čijeg je kratkog dela Sargsjan bio komandant snaga, stekla status jermenske enklave na tuđoj teritoriji s nadležnostima republike. Azeri i Jermeni i dalje povremeno puškaraju – poslednja eskalacija nasilja desila se pre tačno dve godine – a u potpisivanju primirja je značajnu ulogu odigrala Moskva. Naposletku, Jermenija je jedna od retkih zemalja čija je matica – oko tri miliona ljudi – za oko milion malobrojnija od rasejanja. Populacionce politike tu tragediju nikako ne mogu da isprave, a Pašinjanova popularnost katkad se objašnjava upravo podrškom Jermena iz dijaspore, duboko razočaranih time što su za svaki vid pomoći matičnoj državi morali ponešto da plate nekome iz Sargsjanove nezajažljive klike. Međutim, ostaje za sada nejasno kakve nove korake Jermenija uopšte može da preduzme, nezavisno od toga ko je na njenom čelu. Na severu se graniči s tradicionalno prijateljskom Gruzijom koja se nakon rata s Rusijom 2008. odlučno okrenula ka evroatlantskim integracijama. Prosperitet koji je usledio često se među Pašinjanovim pristalicama koristi za dokaz da se vernost Briselu još kako isplati. Na jugu su nešto ćutljiviji prijatelji iz Irana. Postoji ne potpuno neopravdana bojazan da će napuštanje ruskih skuta stvoriti manevarski prostor preostalim komšijama, Turcima i Azerima, da politički, a možda i vojno, udare na nejaku državu. Zato su Sargsjanove pristalice rast Pašinjanove popularnosti protumačili kao još jednu u nizu „šarenih revolucija“ čiji je cilj sporohodni marš u ukrajinski scenario. Naravno, situacija nije svodiva na neku od boja iz ponuđene palete. Najveća jermenska dijaspora upravo je u Rusiji, i ne treba da čudi što su tamošnji režimski mediji brže-bolje počeli da izveštavaju o do zuba naoružanim Azerima spremnim da u novim okolnostima slavodobitno ušetaju u Nagorno-Karabah. Portparol predsednika Rusije Dmitrij Peskov je, s druge strane, naznačio da je neumesno hipotetički govoriti kada je jednog novinara interesovalo da li će Moskva uskočiti Jerevanu u pomoć ako unutrašnja ili spoljašnja politika tako nalože. Budući da je Jermenija jedini otvoreno deklarisani kavkaski prijatelj Moskve, prirodno je što se nalazi na vrhu njene liste geopolitičkih prioriteta. Međutim, za jermenskom dijasporom u Rusiji ne zaostaje ni ona u SAD. Prozapadne Pašinjanove pristalice uzdaju se baš u pomoć Vašingtona kada je reč o smirivanju tenzije s Azerima. Dosadašnja praksa s ruskom podrškom dovela je do nestabilnog mira, a možda će saradnja sa SAD rešiti ovo bolno pitanje jednom za svagda. Međutim, do sad bi već trebalo da bude jasno da političku situaciju u Jermeniji i šire ponajbolje čita upravo Pašinjan. Harizmatičan, medijski spretan i cenjen zbog doslednosti, iskoristio je brojna hapšenja tokom karijere da se iskuje u nepotkupljivog borca za transparentnost. Nakon protesta 2008. tokom kojih je poginulo desetoro ljudi, bio je osuđen na decenijsku kaznu zatvora zbog navodnog organizovanja nereda. Pod pritiskom javnosti je amnestiran tri godine kasnije. Već 2012. ulazi u jermenski parlament u okviru bloka bivšeg predsednika Levona Ter-Petrosijana, ali nedugo potom razočarano nastavlja kao samostalan poslanik. Prošle godine je bio drugi u trci za gradonačelnika Jerevana. Dosadašnjom političkom delatnošću pobrao je simpatije gotovo svih protivnika bivšeg režima i ukazao se kao jedini opozicioni lider koji može da artikuliše njihovo nezadovoljstvo. O Pašinjanovoj promućurnosti svedoči i to što je insistirao da se na protestima ne uzvikuju antiruske parole. Prvo što je kao kandidat za premijera uradio bilo je sazivanje sastanka s predstavnicima ruske Dume. Ponovio je da mu je zamisao modernizacija Jermenije, jačanje njene vojske, otvaranje ka svetskim finansijskim i trgovinskim tokovima, borba protiv korupcije, ali nipošto po cenu pogoršanja odnosa s Rusijom. Štaviše – nakon što raspiše parlamentarne izbore i potrudi se da spreči revanšizam spram bivše političke nomenklature, veli on, planira da unapredi bilateralne odnose. Ipak, Pašinjan nesporno jeste svojevrstan politički kameleon. Preko noći je od uredno obrijanog i ošišanog sredovečnog gospodina u odelu postao revolucionar guste brade u maskirnoj uniformi, pa su bila neminovna poređenja s Fidelom Kastrom i s Monteom Melkonijanom, obožavanim levičarskim komandantom koji je kosti posejao 1993. u Nagorno-Karabahu. Od nekoga ko je donedavno govorio da Jermenija nema izbora osim da bude poslušna u odnosima s Rusijom i od nekoga ko je često kritikovao Evroazijski ekonomski savez, postao je pobornik saradnje s Rusijom, oličene u jednoj vojnoj bazi na teritoriji Jermenije. Naposletku, drugi sastanak koji je kao kandidat održao bio je s pomoćnikom američkog državnog sekretara za Evropu i Evroaziju Vesom Mičelom. S njime je, napisao je na Fejsbuku, razgovarao o mirnoj, legalnoj primopredaji moći u Jermeniji, kao da je znao da se o sličnim stvarima s Putinom baš i ne isplati pričati. Ako Jermeniji ponajviše treba stabilnosti, do nje može doći samo unutrašnjim i spoljašnjim dijalogom. Poslednjih deset godina ga baš i nije bilo.