Razbarušenost pijanca u razularenom zamahu

Beograd je poput razbarušenog čoveka koji se vraća iz kafane, izrekao je pre neku deceniju pisac i slikar Momo Kapor, poetski. Budući čist eufemizam u odnosu na današnji izgled prestonice, ovaj opis bi samo uslovno mogao da se primeni i na sadašnje njene razlike. Oličene u sve većem broju urbanističkih promašaja u odnosu na uspehe, u kakofoniji stilova i „pravaca“ koji se nigde ne bi dali svrstati, u neskladu potrebe i ponude... Kao da je taj Kaporov bekrija malo s pićem preterao, pa sad šenluči. Međutim, sve nabrojano i još mnogo toga, način je kako grad saobraća sa stanovnicima, a ovo je tema Beogradske internacionalne nedelje arhitekture („Od communis-a do komunikacije“) koja će se 13. put raštrkati po glavnom gradu od 10. do 31. maja. Nizom izložbi, predavanja, radionica, razgovora, ali i atipičnih turističkih šetnji, ovogodišnja BINA sagledava i ulogu arhitekte u zastupanju javnog interesa, ovde mnogo „pozitivniju“ do pre tri decenije. „Urbanom planiranju uopšte, pa time i komunikacijama unutar urbanističkih planova mnogo se studioznije prilazilo u vremenima pre ’tranzicije’, odnosno do devedesetih godina prošlog veka“, objašnjava prof. dr Aleksandar Keković, profesor Građevinsko-arhitektonskog fakulteta u Nišu, i autor izložbe Stanovanje 2017 u okviru BINA-e. Tzv. novo doba odlikuje „investitorski urbanizam“, podređen interesima ulagača. A on – dobro znamo kako komunicira sa stanovništvom, i u ime čega, kao i da tu nema „replike“ od naroda. Ili tzv. participacije u odlučivanju, čime se takođe bavi BINA. S obzirom na to da je fokus izložbe profesora Kekovića na stanovanju u postsocijalističkim zemljama, on nam postaje vodič kroz amanet našeg eks uređenja čiji je vrhunac u arhitektonskom pogledu bio „lekorbizijeovski“ pristup Novom Beogradu. „Za razliku od prestonica drugih socijalističkih zemalja istočnog bloka, naša je bila prepoznatljiva u celom svetu po svojoj beogradskoj školi stanovanja“, navodi profesor. Svi tada ugledni svetski stručni časopisi potencirali su značaj „beogradskog stana“, gde se maksimalno vodilo računa o funkcionalnosti stambene jedinice i stambenog sklopa kao „grada u malom“, sa svom potrebnom infrastrukturom nadohvat ruke. Tadašnja praksa da se do najboljih rešenja dolazi putem konkursa, koja je Beograd i ovenčala slavom, danas, u investitorskom pristupu, izostaje i doprinosi (kafanskom) haosu. I kad konkursa ima, problematične su strukture i pozadine. Funkcionalnost multipraktik stambenih blokova, preživela od šezdesetih ali osiromašena propratnim sadržajima, sada je prava „mašina za spavanje“, kako je Le Korbizije nazivao ovakve komplekse s jednakim šansama za sve žitelje. Novi prodor na Savu, predstavljen Beogradom na vodi, možda će platiti cenu izbegavanja zvanične procedure i javne rasprave, pa će se stanari kasnije žaliti na uslove, preskupo plaćene. Benefit građanskog proseka iz autokratskog poteza vlasti – biciklističke i pešačke staze i izmeštena pruga dokazuju mrvicu odgovornosti u planiranju prostora. S druge strane, iako se „mustra“ masovne izgradnje stanova prema jasno definisanim pravilima od 60-ih do 80-ih godina prošlog veka dobro pokazala i u to vreme multiplikovala, u međuvremenu se pohabala nemarom. „Dugogodišnje neulaganje u redovno održavanje tih objekata dovelo je do njihovog propadanja, ali se još uvek vide pažnja i kvalitet kojim su ovi kompleksi građeni, sa izvanrednim pejzažnim rešenjima u okviru dvorišta ili blokova“, primećuje Ružica Sarić, jedna od osnivača BINA-e i programska koordinatorka i konsultantkinja. Relikti bivšeg neimarstva tada bogaćeni prostorima za igru, šetnju, odmor, kao i školama, vrtićima, centrima mesnih zajednica.., još su prisutni kako u Novom Beogradu tako i na Cerak vinogradima, stambenom naselju na Vračaru u NJegoševoj ulici, kao i u pojedinim manjim zonama grada gde džentrifikacija nije uzela maha, dodaje Sarićeva. A gde jeste, ta se mesta po duhu i „telu“, što novostvorenom, što podvrgnutom kozmetičkom liftingu, više ne prepoznaju. Pa liče na pomodne kvartove svetskih metropola, kada, osim sirotinje, u šta se pretvorila nekadašnja srednja klasa, ispašta i vegetacija. Primera radi, kad je projektovao Gradić Pejton na Čuburi (1968-71), arhitekta Raka Radović zaštitio je svako drvo, dok je sada čitav potez desetkovan po broju stabala. Pa, kao što danas zakazujemo na relaciji arhitekta – budući stanar ne uzimajući u obzir potrebe potonjih, ne pitamo ni prirodu za mišljenje, čak i kad smo njome sasvim okruženi. Dobra ilustracija igre „gluvih telefona“ između čoveka i ambijenta sve su više i savski vikend-splavovi. Prvenstvenu namenu odmora, današnji vlasnici preinačili su u statusni simbol, te je i rečna alternativa urbanom mejnstrimu, takođe izložena obrascu „pogospođenja“ (kako je bukvalan prevod džentri-elitizacije). U našem slučaju, dominacije (sumnjivog) kapitala i svega što ona povlači u kulturološkom smislu. Posledice „klasne smene“ su komunalni nered (i nehigijena), preoblikovanje ljupke skromnosti u „paradu kiča“ i razmetanja, plus uvođenje potkulture „turbo folka“, šta Keković pripisuje „folkloru“ tog novog pokreta. Dok smo još kod „paralelne“ arhitekture, valja pomenuti i slamove, iliti karton-sitije kojih ima napretek, ali su uklonjeni sa hot-spotova. Zabašureni su u ekonomski sličnim predgrađima, dok se po pitanju samoiznikle Kaluđerice ništa i ne može učiniti. „I mnogi drugi gradovi u Evropi i svetu su, nažalost, prepuni divljih naselja i beskućnika, čemu je razlog bezdušna kapitalistička tranzicija“, navodi Keković. Tome dodaje migracije i „nomadski“ način života pojedinih naroda i individua, kao i poziciju Beograda na „raskrsnici puteva“. Tu svoje „mesto pod suncem“ traže razni nevoljnici, skupa sa avanturistima. Što se tiče novih naraštaja, današnji Beograd nije idealno mesto za njihov odgoj. Doduše, ne oskudeva se u parkovima, već u mašti da se oni osmisle i prilagode najmlađima. „Zbog činjenice da se urbanizam uglavnom bavi velikim temama i ’velikim ljudima’, deca i njihove potrebe često ostaju u drugom, pa čak i trećem planu“, objašnjava Keković. Što je, opet, u neskladu sa zvaničnom populacionom politikom. Premda mali Beograđanin nije isto što i mali Firentinac pa da se danonoćno napaja lepotom, i on ima šta da „srkne“ među zdanjima u našoj prestonici, i to ne samo iz socijalističkog korpusa. „Od uvođenja reda Emilijana Josimovića, tvorca prvog urbanističkog plana prestonice 1867, u graditeljsku matricu grada, Beograd je više puta kretao snažno napred“, kaže Ružica Sarić. Zajedno sa zgradama gradila se i kultura stanovanja, da bi se od 90-ih pa nadalje ubrzano urušavala, podvlači. U nastalom vakuumu, „investicioni“ urbanizam divlja, a gradske strukture se tome ne protive i ne štite javni interes, dodaje Sarićeva. Tako se događa da biser secesije, neobaroka, akademskog stila, Ulicu knez Mihailovu bitno naruži šoping- -mol, grdosija od stakla, podstičući kupoholičarske navike. Dešava se da pojedina zdanja iz industrijske epohe, nekad velelepna, kao što je električna centrala „Snaga i svetlo“ na Dorćolu, podignuta 1927, i mnoga slična trule do samoraspada. Na isti način se odnosimo i prema muzejima, i trgovima, memorijalnim objektima sa jakim autorskim pečatom (Staro sajmište, Generalštab)... što nas oblikuje. „Arhitektura je jedina, a veoma skupa i kompleksna umetnost koja je svima dostupna i koja u velikoj meri utiče na formiranje svesti i savesti čoveka u svim oblastima“, ističe Keković. Svaka vrsta arhitektonskog objekta kroji i raspoloženje, kao i odnos građana prema sebi i svom okruženju, podseća. A Beograd je i po ovom pitanju podvojen, nekada prelep, a drugi put siv i ružnjikav, u zavisnosti od toga šta nam je trenutno u pogledu. Ako posmatramo očima turiste, sve će nam biti lepše i zelenije, tvrdi Keković. „Beograd svojom raznolikošću veoma je interesantan strancima, jer prilično odudara od izgleda njihovih gradova, naročito zapadnoevropskih, koji su svi ’pod konac’, ponekad i sterilni u svom ’savršenom’ dizajnu“, zapaža. Nesklona „zlatnoj sredini“, a prijemčivija sudaru suprotnosti, srpska prestonica birka šta će preuzeti iz naprednog evropskog komšiluka. Po onima što u dušu poznaju velegrad – srećom, jer još zadržava dozu ljudskosti. Tako segment ovdašnje kulture življenja kao što je zajedničko pečenje paprika na poljančetu ispred solitera, takvi tumače kao „izvanrednu priliku za upoznavanje i socijalizaciju“. „A posebno u ovo današnje vreme totalnog otuđenja, kome u značajnoj meri doprinose i savremene tehnologije“, apostrofira profesor Keković. Ali i ovaj manir je ambivalentan, i može biti i zov postojbine, jer, ipak je Beograd raskrsnica svih puteva i „meka“ plebsa Srbije. Iz tog razloga, postoje slučajevi držanja sitne stoke i peradi na terasama, iako sve ređi, i osvajanje javnog zelenila bašticama nalik seoskim. Poslednje samo podseća na pokret urbangardeninga, u cvatu u drugim postindustrijskim gradovima, a ovde bez utemeljenja u kolektivnosti i prigodnim zakonima. Daleko tolerantnijim prema betonizaciji, kao i prema urbanističkom džumbusu bez ikakve vidljive strategije. Urban-komunikacija tako ide (ili ne) u nekoliko pravaca: arhitekta - budući stanovnik, arhitektura - građani (i obrnuto), građani međusobno, i sve sazidano u odnosu na (davno) zaposednutu prirodu. Gde je posebno važno „balansirati“ između apetita investitora i krajnjih korisnika. A ne zelene oaze pretvarati u parkinge. „U tom dualizmu neophodno je naći pravu meru da se zadovolje na prvi pogled nepomirljivi interesi“; naglašava Keković. „Kreativnošću arhitekte, prostor ipak može biti i profitabilan i svima na raspolaganju“, zaključuje. I opet preporučuje dobre stare konkurse. Ono što pravila i zakoni možda rade, ali na duge, duge staze, pa se svaljuje po mentalitetu, jeste odnos jednog grada prema došljacima. Tu Beograd možda i najviše zbunjuje, kao u delirijum tremensu: dok se među sobom dele na one u okviru ili izvan „kruga dvojke“, dok kroz zube šapuću kletve na račun ovih ili onih izbeglica, studenata iz provincije... srpska prestonica sve na kraju prigrli. Pa je, kao Momo Kapor, još i proslavlja, ili je „prihvata i voli sa svim vrlinama i manama“.