Tragične parodije demokratije

Najpoznatiji japanski slikar svih vremena je Kacušika Hokusai. Rođen je potkraj 18. veka u Edu, kako se Tokio nekad zvao. Poznatije od samog Hokusaija međutim, jeste njegova grafika Veliki talas nad Kanagavom iz serije Trideset i šest pogleda na planinu Fudži. Takođe, ne tako rasprostranjena činjenica o ovom izuzetnom umetniku, iz čijih slika, skica, grafika puno saznajemo o životu u Japanu iz tog perioda, jeste njegov uticaj na evropske impresioniste. Hokusai je bio specijalista za tzv. ukijo, u prevodu slike plutajućeg sveta, na kojima je do tančina prikazivao scene svakodnevnog života običnih ljudi, razne pejzaže, a sve to je smeštao u mange, želeći da one služe i kao priručnici za crtanje. Hokusai je živeo u delu Tokija oko reke Sumide, tu je danas smešten i muzej posvećen njemu, otvoren pre dve godine, a koji predstavlja svojevrstan dragulj moderne arhitekture. Projektovala ga je dobitnica nagrade za arhitekturu Sedžima Kazujo. Sećam se kad sam se prvi put slučajno zadesila ispred muzeja, ne znajući da je isti otvoren samo dva meseca pre, fotkala sam okolo iz raznih nekih perspektiva Sky Tree koji je u daljini virio, pravila pauze po okolnim parkićima i odjednom ispred mene odsjaj zdanja koje me je svojom monolitnom strukturom odmah osvojio. Ah Tokijo, Meko moderne arhitekture, pa ne možeš da razočaraš nikada! Pomislila sam da je u pitanju neka gradska biblioteka ili sedište neke firme. Kad sam shvatila da je to novi muzej posvećen najvećem umetniku iz 18. veka nisam mogla da verujem! Još jedna u nizu suprotnosti ove čudesne zemlje! Nisu muzej smestili u neku od tipičnih kućica sa zakrivljenim krovovima, već u hipermoderno zdanje. A tek unutrašnjost! Svetlo ulazi kroz vešto osmišljene trouglaste proreze, a spiralne stepenice se uvijaju kao talasi na Hokusaijevim slikama. Muzej pored stalne postavke svih njegovih oko 1.800 radova (bitno je pomenuti da je većina replika, jer su originali rasuti po drugim muzejima) često organizuje izložbe, tematski predodređene za sve što je uz Hokusaija vezano. Tako je i susret sa manga autorom, scenaristom i umetnikom Širiagari Kotobukijem upriličen povodom njegove izložbe radova pod nazivom Priznanje Hokusaiju: skoro 36 vragolija Kotobuki Širiagarija. Plakat koji je pratio izložbu mamio je veliko interesovanje. Prosto je odmah ukazivao da se radi o uncutu, vragolanu. Naime na plakatu je bio portret Širiagarija koji sedi kao što sedi Hokusai kad ga je crtao njegov savremenik, učenik Kaisai Eisen, s tim što Širiagari osim što je isto obučen kao Hokusai u tradicionalnu nošnju, na tom plakatu ima poveliki nos, beretku i u rukama laptop. Ovaj šaljivdžija rođen je u Šizuoki, a nakon završetka umetničkog fakulteta u Tami, karijeru je započeo kao grafički dizajner u najvećoj japanskoj pivari Kirin. Paralelno sa time počeo je da crta mange. Posao dizajnera međutim napustio je nekoliko godina kasnije, ne bi li pored crtanja i pisanja mangi postao i profesor Univerziteta za dizajn u Kobeu. Među ljubiteljima mange poznat je pre svega po svom crnom humoru i cinizmu, a od pre par godina slava mu raste i zbog interpretacije Hokusaija na isti parodičan način, po kome je već proslavljen. Ime koje koristi je pseudonim i igra je dveju reči: Širi znači kuk, a agari znači uzdizanje dok Kotobuki znači bravo. Ako bismo koristili ono što inače koristimo iz engleskog onda bi njegovo ime i na našem jeziku bilo Hip Hop Ura! Sigurna sam da je tim svojim imenom Širiagari hteo da otvori osećaj za nešto veoma pozitivno, da izmami osmeh i da odmah svojim imenom tu nijansu humora i radosti udvostruči, jer su reči same po sebi razigrane i radosne. Vredno pomena je da je i sam Hokusai tokom radnog veka koristio čak 30 različitih pseudonima. Na događaju u Hokusai muzeju, Širiagari je tri sata u kontaktu sa publikom iscrtavao narandžastom i crnom bojom Crvenog Fudžija. Na sebi je imao beretku sa plakata, džinbei ili hipari, tradicionalnu kućnu odeću za muškarce, koju sačinjavaju kimono i široke pamučne pantalone i, naravno, nakačeni veliki iskrivljeni veštački nos. Dok je crtao često je pravio neke dosetke i time zasmejavao publiku. Nakon završetka rada, koji je pak postavljen tako da na šiljastom stalku podseća na Fudži, upoznali smo se i krenuli ćaskati. A strpljivi i puni razumevanja, Japanci su čekali kraj našeg razgovora, ne bi li se slikali sa Širiagarijem ili dobili njegov autogram. Poklonila sam mu dva domaća stripa. Bio je iznenađen gestom, a ujedno istakao da Srbija ima mnoštvo dobrih strip crtača. Ne mogu reći da mi nije prijalo da zna odakle sam. Na pitanje zašto koristi pseudonim, kaže da je želeo da iskoristi snagu značenja koje je odabrao, da ga čitaoci lako upamte i naravno da predupredi sve neprijatnosti koje bi mogla da ima kompanija za koju je tada radio. Stojimo ispred njegovog Obrijanog Fudžija, smejemo se oboje, te ga pitam šta je njemu najznačajnije kod Hokusaija i šta ga još inspiriše da stvara: „Dinamičan i deformisani oblik kompozicije prirode i pejzaža jeste ono što me najviše privlači kod Hokusaija, i to je ujedno neka vrsta nužnosti svakog savremenog dizajna, pa i mange uopšte“. Mnogi umetnici su, kaže, na njega uticali, ali Tezuka Osamu (to je i te kako očigledno sa beretkom koju nosi na glavi, smeje se) Akatsuka Fudži kao i slike i filmovi sa temom nadrealizma jesu nešto što mu uvek daje inspiraciju. Genije Bakabon je manga sa kojom se susreo u tinejdžerskim godinama i tu je uvideo sve mogućnosti u razvoju mange, te stoga bi možda izdvojio tu mangu kao jednu od omiljenih. A da bi nešto uradio ili stvorio, to nešto mora da bude vredno truda i strasti koje bi uložio u to. To mu je preduslov za početak rada u kojem se oseća društveni aktivizam: „Pojava predsednika Trampa, uspon Kineza, konfuzija na Dalekom istoku nakon Arapskog proleća, tragična parodija demokratije… to su momenti vredni pažnje za jednog umetnika. Takođe smatram da je zadatak umetnosti da predstavi i etablira situacije i dela mimo političara i njihovih reči.“ A na pitanje šta bi ljudi van Japana trebalo da znaju o Japanu, kaže: „Želeo bih da ljudi vide benefite mira koji Japan već duže vremena neguje i da u tom kontekstu sagledavaju i dobre strane jedne kulture.“