Javna kuća bez zidova

Ovih dana, po obodima javne medijske scene, sa više ili manje žara, raspravlja se o tome da li je moguće naterati regulatorna tela da upristoje emitere rijaliti programa koji su, po ko zna koji put, pregazili sva pravila i etičke norme propisane kodeksima i zakonima ove države. Direktan prenos sahrane oca učesnice rijaliti programa ozbiljan je socijalni eksperiment u kome se na brutalan način manipuliše privatnošću jedne porodice. Čak i ako je obezbeđena njihova saglasnost za to. Usledila su saopštenja, izjave, osude... I, nikom ništa. Kao toliko puta do sada. Uostalom, rijaliti programi su odavno instalirani kao socijalni i politički anestetik. I tu funkciju obavljaju besprekorno. Bliski susret sa psihodramom učesnika rijalitija u kojoj sve pršti od preljuba, patologije, batina, poniženja, zlostavljanja i bilo čega drugog iz tamne strane ljudskog bića, za pasioniranog srpskog gledaoca „stvarne“ televizije nije neko naročito uzbuđenje. Ipak, izlazak rijalitija izvan ograđenog prostora ubrizgao je dodatni adrenalin, pa su se i tabloidi utrkivali da objave koliko je minuta kasnila sahrana da bi televizijska ekipa bila spremna za direktni prenos najbizarnijih detalja porodične nesreće. Očaj kombinovan sa tehnologijama poniženja, oprobani je recept za uspešni rijaliti. Samo što je ovaj najnoviji eksperiment pokazao da je potpuno izbrisana granica koja deli TV format od stvarnog života. Uostalom, kakva je suštinska razlika između rijalitija i srpske politike? I jedni i drugi funkcionišu skoro pa kao javna kuća bez zidova. Tako da ova ružičasta prečica do pojačane gledanosti već odavno ima svoje političke replike koje podižu rejtinge i donose uspeh na izborima. Pa šta je drugo srpski parlament do ogledno dobro na kome se, iz sednice u sednicu, iskušava strpljenje poslanika koji nisu uz vlast, koliko poniženja mogu da izdrže i nasilja da istrpe, a da ostanu u poslaničkim klupama. Šta je, uostalom, smisao enormne medijske zastupljenosti, i kad pravi skandale i bez njih, haškog osuđenika Vojislava Šešelja, lidera stranke koja se jedva domogla cenzusa, ako ne pretnja u kontrolisanim uslovima koju je projektovao glavni organizator svih rijaliti programa. Jer, naspram Šešeljevog, svako lice izgleda nevino. Da li neko veruje da iza Dačićevih epizoda sa pevanjem i pucanjem stoji baš njegov neizdrž da od Vulina, osvedočenog kvaritelja dobrosusedskih odnosa po zadatku, preuzme štafetu. Ili to neko mora da obavi, pa veliki režiser nalazi drugog talentovanog igrača. I sad Dačić, umesto ministra vojnog, koji je za taj posao suspendovan do daljnjeg, preti Hrvatskoj da ukoliko želi rat, imaće ga. Sad on mora da odmerava da li su Srbi i Hrvati jednaki i u čemu nisu, da se „izvinjava“ što kao „neuspjeli šlager pjevač“ ne zna Lili Marlen ili Tomsonov „Za dom spremni“, da se ističe u poznavanju istorije i da je saspe u lice Plenkoviću u duhu pružene ruke o kojoj voli da govori predsednik Vučić. Ovonedeljni kandidat za prvorazredni rijaliti program bila je i sednica Vlade Srbije na kojoj se raspravljalo o tvitu ministra Nenada Popovića. Ima li pravo Popović da zagovara zaustavljanje uvoza gej slikovnica iz Hrvatske, čiji je smisao jačanje društvene integracije dece koja žive u istopolnim zajednicama, dilema je koja je u polemiku uvukla i Zoranu Mihajlović i Jadranku Joksimović. Da brane pravo na drugačiji stav, a usput i da pecnu, zbog (ne)skrivenih animoziteta. Problem je, međutim, gospođa ministarki što nema drugačijeg stava kad se radi o toleranciji i poštovanju Zakona protiv diskriminacije, na primer. To bi naročito morala da zna ona zadužena za EU integracije. Vrtložni dramski zaplet, da li je Ana Brnabić zaista htela da ode iz Vlade i da li su je u tome sprečili predsednik Vučić i ljubav prema Srbiji bili su pravi ganutljivi sadržaj političkog rijalitija. Ali deklarisana gej premijerka može istinski da bude znak tolerancije ove države samo ako u Vladi ne sede homofobi. A ima ih više. I ona je to znala i kad je pristala da budu njen tim. Kao što i trostruki kordoni koji su zatvorili puteve prema Hrtkovcima neće svedočiti o iskrenoj nameri države da zaštiti svoje građane ako se Šešeljev rijaliti program nastavi na televizijama koje obožavaju predsednika Vučića.