U ime naroda

Protiv države Srbije njeni građani su pred domaćim sudovima pokrenuli skoro 300.000 postupaka i taj broj svake godine dramatično raste. Uprkos tome što su u pitanju ogromni iznosi mereni desetinama, možda i stotinama miliona evra, tačan broj se ne zna, kao i koliki su ukupni izdaci za sporove koje država plaća. Kao najveći problem stručnjaci navode to što država ulazi u sporove koje će evidentno izgubiti, pa onda osim naknade mora da plaća i troškove suđenja, kao i kamate. Niko se ne bavi time koliko to tačno državu košta, tačnije građane koji i uplaćuju novac u budžet. Javne ustanove su najčešće tužene zbog nezakonitog rada, neisplaćenih socijalnih dodataka, penzija, povrede prava na suđenje u razumnom roku, povređenih prava ličnosti i dostojanstva, neosnovanog pritvora, povreda na radu, policijske torture, nezakonitih osuda, neobezbeđivanja protivgradnih raketa, zbog utvrđivanja prava svojine na građevinskom zemljištu, oduzetih raznih predmeta, preplaćivanja obdaništa... Više hiljada tužbi podneli su radnici propalih državnih preduzeća, zbog raznih dugovanja, kao i vojni veterani zbog neisplaćenih dnevnica za sukobe 1999. na Kosovu i Metohiji. Mnoge presude već su donete u korist veterana kao i radnika, ali država ne odustaje od toga da se sudi. Procene su da ima ukupno oko 200.000 ratnih veterana kojima nisu isplaćene dnevnice. Viši sudovi u Nišu, Kraljevu, Novom Sadu i Subotici već su doneli presude u njihovu korist. Na primer, samo rezervistima iz Niša, kojih je oko 16.500, država duguje po 3.500 evra, uz pripadajuću zakonsku zateznu kamatu ukupan dug je skoro 58 miliona evra i na to treba dodati sudske troškove. Isti slučaj je i sa tužbama mnogobrojnih roditelja kojima je država uzela više novca za obdaništa. Apelacioni sud u Beogradu doneo je prve pravosnažne presude u korist roditelja. Samo u Beogradu, tužbe je podnelo oko 13.000 roditelja jer su od 2010. do 2014. plaćali vrtiće skuplje nego što je to zakonom bilo propisano. Međutim, država i dalje ne priznaje taj dug, pa će plaćati i sudske troškove i kamate umesto da potraživanja reši sporazumom. Državu su tužili i njeni službenici, poput policajaca koji su tražili naknadu štete za prekovremeni, noćni ili rad u vreme praznika. I dalje se vode sporovi koje su pokrenule sudije i tužioci koji nisu prošli reizbor 2010, a koje su, naknadanom odlukom Ustavnog suda, kada je promenjena vlast, vraćene na posao. Državu su tužili čak i narodni poslanici. Tako poslanici Srpske radikalne stranke od Skupštine traže oko 20 miliona dinara na ime dnevnica i regresa koji su ukinuti 2009. Prvi osnovni sud u Beogradu presudio je u njihovu korist i sada se čeka konačna odluka Apelacionog suda. NJih 20, u zavisnosti od toga koliko su vremena proveli u skupštinskim klupama, tražili su od 600.000 do milion dinara za neisplaćene dnevnice, plus po 100.000 za regres. Nekadašnja predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero kaže za NIN da je ovakva situacija sa tužbama takva jer u državi niko ne želi da preuzme odgovornost za stvari koje su rađene na štetu građana. „Kada niko neće da prizna zahteve građana koji su očigledno opravdani, onda se pokrene postupak i to naravno bude mnogo skuplje nego da se odmah prihvatio zahtev i išlo na sporazum. Pravobranilaštvo Srbije koje zastupa državne institucije bi moralo da ima stručnu službu koja bi procenjivala takve stvari. Neophodno je da se napravi analiza gde je moguće vansudsko poravnanje. Onda bi se polako i vraćalo poverenje građana u državu i njene institucije, a bilo bi i daleko jeftinije“, objašnjava Vida Petrović Škero, nekadašnja predsednica najviše sudske instance i sudija stručnjak za parnice. Ona ukazuje da se zahtevi građana kojima traže od države novac svake godine sve više gomilaju. „To je pojava koja se ne suzbija. Niko neće da obračuna koliko košta državu da vodi bespotrebne parnice, koje će evidentno izgubiti“, zaključuje Petrović Škero.