Strateško zarobljavanje države

Nacrt Strategije nacionalne bezbednosti Srbije, kao i nacrt Strategije odbrane, objavljeni su 19. aprila na sajtu Ministarstva odbrane. Za razliku od skorih svetlih primera iz EU, tome nije prethodio obuhvatan konsultativni proces sa ekspertima iz akademske zajednice i relevantnih organizacija civilnog društva. Naprotiv, njima je ostavljeno da se oglase putem mejla u kratkom roku predviđenom za javnu raspravu, a koji je dodatno skraćen prvomajskim praznicima. Ministarstvo odbrane se nije odazvalo ni na šačicu stručnih skupova koje je građansko društvo uspelo da organizuje u međuvremenu. Ako je interresornoj radnoj grupi trebalo godinu i po dana da sačini predočene nacrte, red je bio i da se predvidi dovoljno vremena da o njima javno raspravljaju zainteresovani građani i građanke. Pogotovo što nacrti prvi put zvanično uvode vrlo značajne koncepte poput vojne neutralnosti i totalne odbrane, ali ih nedovoljno razrađuju. U odnosu na koga smo zapravo neutralni? Na vojnu neutralnost se pozivamo još otkad ju je, usput u jednoj rečenici, proklamovala Narodna skupština u rezoluciji s kraja 2007. godine; pa ipak je nismo našli u kasnije usvojenoj Strategiji nacionalne bezbednosti iz 2009. U predočenim nacrtima ona je negde definisana kao polazište, negde kao (odbrambeni) interes, ali i sredstvo (koje doprinosi otklanjanju opasnosti od oružane agresije). To bi u praksi značilo da u budućnosti planiramo da se oslonimo pre svega na svoje resurse u odbrani zemlje, što podrazumeva značajno veća ulaganja u odbranu i naoružanje, a po cenu izdataka za druge javne poslove. Pri tome, vojna neutralnost definisana je negativno, kao nepristupanje vojno-političkim savezima, među kojima je NATO izričito pomenut. Uz to, brže-bolje je naglašeno da ono neće uticati na privrženost Srbije kooperativnoj bezbednosti, tj. učešće u aktivnostima multilateralnih organizacija čiji je Srbija član, kao što su UN i OEBS, a kasnije i EU. Vojna neutralnost ne bi trebalo da utiče na dalje unapređenje saradnje sa NATO-om, za koje se kaže da je interes Srbije, dok se saradnja sa Organizacijom ugovora o kolektivnoj bezbednosti, koji čine postsovjetske zemlje, označava kao opredeljenje politike bezbednosti. Prevedeno na narodski jezik, ovakva formulacija bi mogla da znači da sa NATO-om sarađujemo jer nam se isplati, a sa Rusijom jer želimo. Svi pod vojnu komandu Za koncept totalne odbrane u nacrtu se kaže da predstavlja integralno angažovanje svih subjekata odbrane, uključuje civilnu i vojnu odbranu, a planira se, organizuje i sprovodi neprekidno – i u miru, i u vanrednom ili ratnom stanju. To u prevodu znači da pored bezbednosnih aktera i civilne vlasti i privredni subjekti i svi građani moraju da se pripremaju za odbranu zemlje i u vreme mira. Starije generacije će to asocirati na jugoslovensku opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu. Slični koncepti primenjeni su i u drugim zemljama koje proklamuju neki vid vojne neutralnosti – Švajcarska, Austrija, Švedska, Finska. U svim ovim zemljama obavezno služenje vojnog roka se podrazumeva. Ukoliko se to pitanje otvori i kod nas, zar ono ne zavređuje široku javnu raspravu, pošto pogađa sve građane? Nasuprot tome, Zakon o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi izmenjen je po hitnom postupku paralelno sa tokom javne rasprave o nacrtima strategija. NJime se uvodi vaspitanje, obrazovanje i sticanje veština za potrebe odbrane za različite kategorije lica. Na taj način se već unapred sprovode još neusvojene strategije koje insistiraju na „građanskoj odgovornosti“, „rodoljublju“, te „jačanju patriotizma i voljnosti za odbranu otadžbine“. Priprema za odbranu vršiće se ne samo u okviru osnovnih i srednjih škola, što će opteretiti obrazovni sistem, već je namenjena i svim odraslim ženama i muškarcima, a formu će propisati Vlada. Postavlja se pitanje šta opravdava ovakav zaokret kod nas? U Švedskoj je to percepcija ozbiljne ruske pretnje, dok naše strategije ocenjuju da je opasnost od oružane agresije na Srbiju malo verovatna. Od čega treba da nas zaštiti? Iako Strategija navodi dvadesetak pretnji, od oružane agresije do zloupotrebe naučnih dostignuća, na vrhu prioriteta institucija bezbednosti nisu korupcija i organizovani kriminal, iako istraživanja javnog mnjenja Beogradskog centra za bezbednosnu politiku iz 2017. godine pokazuju da oni najviše muče građane. Ne piše eksplicitno, ali stiče se utisak da je Kosovo glavna bezbednosna pretnja i izvor mnogih drugih pretnji – terorizma, ekspanzije organizovanog kriminala, korupcije, trgovine ljudima, nedozvoljene trgovine narkoticima i oružjem. Strategija podržava traženje rešenja za ovo pitanje u daljem dijalogu sa privremenim vlastima u Prištini, ali uz cilj da se blokira učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije. Upitno je da li je ovaj prioritet bezbednosne politike sprovodiv u svetlu očekivanja potpisivanja sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine, čiji bi važan deo bile garancije Srbije da neće blokirati članstvo u međunarodnim organizacijama. Da li možemo u EU sa ovakvom strategijom? Evropske integracije i članstvo u Evropskoj uniji definisani su u Strategiji nacionalne bezbednosti kao jedan od šest nacionalnih interesa Srbije. Strategije su načelno usklađene sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU i sa njenom Globalnom strategijom iz 2016, što je ocenjeno kao najsvetlija tačka ovog dokumenta. Međutim, ni ovo usklađivanje nije obavljeno dosledno i ravnomerno za sve oblasti. Takođe, navodi se i preispitivanje dosadašnje politike prema nuklearnoj energiji, što bi u praksi moglo da znači i otvaranje nuklearki radi smanjenja energetske zavisnosti i sniženja cene električne energije. I dok neke zemlje EU imaju ovakva rešenja, EU insistira na povećanju udela čistih energetskih izvora u odnosu na rizične nuklearke. Predsednik zauzima mesto Vlade Najviše sporan odeljak Strategije tiče se uređenja sistema nacionalne bezbednosti. Ovaj deo je tim pre važniji što ovaj sistem nije uređen na jedinstven način ni u Ustavu ni u zakonima, iako se njime sprovode ustavne nadležnosti Srbije. O sistemu bi trebalo doneti poseban zakon kao što je učinila Hrvatska. Na taj način bi se jasno na duže staze uredila podela nadležnosti za upravljanje, koordinaciju i nadzor institucija koje raspolažu sredstvima prinude i smanjile mogućnosti za manipulaciju u interesu aktuelnih nosilaca vlasti. U predočenom nacrtu izmenjena je struktura sistema nacionalne bezbednosti u odnosu na Strategiju iz 2009. Nekada je bila prepoznata uloga institucija koje nemaju bezbednosna ovlašćenja, ali imaju važnu ulogu kontrole nad državnim akterima koji su ovlašćeni da primenjuju silu. Sada se sistem sastoji samo iz izvršnog i upravljačkog dela, a uloga kontrole je izostavljena, kao da se ne radi o pitanju od prvorazrednog značaja u tako osetljivoj oblasti. U novoj arhitekturi sistema nacionalne bezbednosti nema mesta za pravosuđe i nezavisne nadzorne organe, koji kontrolišu i najpoverljivije delovanje bezbednosnih institucija kako bi utvrdili zakonitost njihovog rada. Pohvalno je što se uvodi obaveza izveštavanja o sprovođenju Strategije i njenog akcionog plana, ali je neprihvatljivo da Narodna skupština nije njihov adresant. Manjak kontrole prati jačanje uloge predsednika, što je omogućeno vakuumom pravne (ne)uređenosti sistema nacionalne bezbednosti. Pored toga što komanduje Vojskom i predsedava Savetu za nacionalnu bezbednost, predsedniku Republike nacrtom je data uloga usmeravanja čitavog sistema. Prema važećoj Strategiji, to je zadatak Vlade, dok predsednik tek ukazuje na određene probleme i pokreće njihovo rešavanje. Na ovaj način se na mala vrata uvodi polupredsednički sistem gde predsednik, a ne Vlada, ima glavnu reč o postavljanju prioriteta rada nosilaca državne sile. Načela funkcionisanja sistema nacionalne bezbednosti su dopunjena i razrađena, ali su među njima neopravdano izostala profesionalnost, nepristrasnost i politička neutralnost. Ova načela propisana su Ustavom i nizom zakona koji uređuju delove bezbednosnog sistema. Građanima ne treba pouzdan i efikasan sistem ako se njime, nauštrb njihovih prava i sloboda, štite stranačko-politički ili lični interesi umesto nacionalnih. Čini se da nacrt Strategije u stvari formalizuje i retroaktivno osvetljava već započet proces zakonskog urušavanja demokratske civilne kontrole nad bezbednosnim sektorom i jačanja ovlašćenja njegovih čelnika. Deo tog procesa su i sveže usvojene izmene zakona o odbrani, Vojsci i Bezbednosno-informativnoj agenciji. Logično bi bilo da zakoni uslede nakon usvajanja novih strategija, i to nakon obavljenih ustavnih izmena i sa širokom javnom raspravom. Kod nas se izgleda ne zna red, ali je bar doslednost prisutna: nema suštinskog dijaloga, konfuzija nadjačava viziju, a put(okaz) vodi ka daljem zarobljavanju države.