Da pobune utihnu

Dvadeset i dve godine bile su potrebne različitim srpskim zakonodavcima da manje-više prepišu postojeće odredbe Zakona o štrajku, usvojene davne 1996. godine, u tadašnjoj državi, i da takav nacrt pošalju na javnu raspravu. Tako barem tvrdi većina ovdašnjih sindikata, nezadovoljna činjenicom da je predlagač ovog zakonskog rešenja naprasno prekinuo rad Radne grupe oformljene da usaglasi zakonske odredbe, te Nacrt koji nije sačinila pomenuta Radna grupa, poslao u, kako kažu, fingiranu javnu raspravu. I nadao se da će radnici u Srbiji biti zadovoljni zbog činjenice da se nakon toliko vremena donosi novi propis o štrajku, u kome, pritom, nema odredbe da će ubuduće moći da štrajkuju samo u fabričkom krugu, a o čemu se pričalo pre nekoliko godina. Šalu na stranu, razočarani činjenicom da se umesto sistemskog i krovnog zakona o štrajku koji bi jedini regulisao ovo Ustavom garantovano pravo radnika, vlast sprema da usvoji tehnički zakon, odnosno kozmetički izmenjen već postojeći propis, sindikati mahom tvrde da se iza ove namere krije pokušaj da se štrajk dodatno obesmisli. Tako Slađana Kiković, predstavnica Ujedinjenih granskih sindikata Nezavisnost, kaže za NIN da oni nisu želeli ni da učestvuju u javnoj raspravi, jer nisu hteli da daju legitimitet nacrtu iz koga nije stala radna grupa u čijem radu je i sama učestvovala. Insistira na činjenici da, ukoliko se u konačni nacrt zakona ne uvrste odredbe o tome da je ovaj propis jedini koji reguliše pravo radnika na štrajk, odnosno da on ima veću pravnu snagu od nekih drugih zakona u kojima se štrajk pominje i da se odredbe tih drugih zakona stavljaju van snage ako su u suprotnosti sa ovim, to će biti samo nastavak državne politike zatupljivanja sindikalne i štrajkačke oštrice. Suprotno najavi iz Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku da će se nakon javne rasprave organizovane prošle nedelje u Nišu, Novom Sadu i Beogradu, ponovo sastati radna grupa, kako bi eventualno raspravljala o izmenama Nacrta, Kiković smatra da se tako nešto suštinski neće desiti. „Moguće je da će se radna grupa sastati, ali biće to samo fingiranje nekog rada, odnosno formalni sastanak, kako bi se dao legitimitet tom rešenju, ali ne verujem u nameru da se zaista saslušaju ključne primedbe na ovakav nacrt i volju da se donese dobro zakonsko rešenje. Uostalom, kada je krajem marta prekinut rad Radne grupe, objašnjenje državnog sekretara u resornom ministarstvu bilo je da se Nacrt može menjati kasnije u javnoj raspravi i amandmanima“, kaže NIN-ova sagovornica. Ključnih primedaba je pregršt, a sindikati, kao najvažniju, osim činjenice da se ponovo jedan zakon donosi naprečac i bez adekvatne javne rasprave, a pogotovo bez dogovora socijalnih partnera, ističu onu da su delatnosti od opšteg interesa i bukvalno prepisane iz sadašnjeg zakona. Prosvetari, primera radi, insistiraju da im se ne ukida pravo na štrajk, odnosno da se izbrišu sa spiska onih koji rade posao od vitalnog interesa za državu, a što sadašnji zakon propisuje. Sindikati pak dodaju da bi sa tog spiska trebalo izbrisati i još neke delatnosti, odnosno da nema nikakvog opravdanja da cela Elektroprivreda Srbije bude proglašena vitalnom, umesto da to bude samo onaj njen deo koji se bavi distribucijom struje. Ono što delatnosti od opšteg interesa odvaja od ostatka radne Srbije, zapravo je njihova obaveza da u situaciji štrajka moraju održati minimum procesa rada. Taj minimum procesa rada određuje se dogovorom poslodavca i sindikata, ako nema kolektivnog ugovora, a ukoliko izostaju i ugovor i dogovor, u ceo posao se uključuje Agencija za mirno rešavanje radnih sporova. Ako ni nakon toga nema dogovora, formira se petočlano arbitražno veće, sačinjeno od predstavnika poslodavca i sindikata, kao i tri člana sa spiska arbitara Agencije. Rok za odlučivanje je 30 dana, a maksimalan rok da se utvrdi minimum procesa rada je devet meseci. Međutim, iako je krajnji rok određen, barem u Nacrtu, sindikati se pribojavaju situacije u kojoj se ni nakon isteka tog zakonskog roka poslodavci i radnici neće dogovoriti, a onda je štrajk praktično nezakonit. „Kada se radi o delatnostima od opšteg interesa, opšti utisak je restriktivnost. Gotovo svi članovi zakona bave se direktnim ili posrednim ograničenjem prava na štrajk. Način na koji je uređen minimum procesa rada praktično obesmišljava pravo na štrajk. Štrajk se najavljuje 10 dana ranije poslodavcu i Agenciji. U slučaju da nije ranije utvrđen minimum procesa rada, što je često, štrajk može da se prolongira sa 10 na 45 dana do donošenja odluke arbitraže. Ovo je posebno važno ako se ima u vidu da zakonom nisu utvrđene sankcije za nepoštovanje rokova utvrđenih za određivanje minimuma procesa rada, pa odredba o obaveznosti utvrđivanja minimuma procesa rada ima samo deklarativni karakter“, kaže Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata. Ona dodaje da se minimum procesa rada obezbeđuje kako se ne bi ugrozio život, lična bezbednost i zdravlje ljudi, te je nejasno zašto bi štrajk u medijima, poštanskim uslugama, obrazovanju, socijalnoj zaštiti i slično, bio ograničavan. „Očigledna je namera da se u svim delatnostima i javnim službama u kojima je država poslodavac spreči i maksimalno oteža mogućnost štrajka, pa i po cenu apsurda. Ako se kao minimum procesa rada propiše obaveza da radi 80 ili 90 odsto zaposlenih u osnovnoj delatnosti, što je najčešće slučaj, pravo na štrajk postaje samo forma i gubi svaki smisao“, kaže naša sagovornica posebno kivna na odredbu zakona da se pojedinim delatnostima potpuno ukida pravo da štrajkuju. „Važećim zakonom pravo na štrajk nemaju pripadnici Vojske, dok se to sada predlaže i za Hitnu pomoć, pripadnike BIA, Kontrolu leta, specijalne jedinice policije, bez ikakvog stvarnog razloga“, kaže Ranka Savić. I Nemanja Pantović, član organizacije Sedam zahteva, ističe da je postojeći nacrt zapravo evidentan pokušaj vlasti da ograniči i na sve načine spreči pobunu i štrajk radnika u javnim preduzećima i državnim ustanovama, dok se štrajkova u privatnom sektoru vlast ni ne plaši. „To je očigledno kada pogledate kako je kojim delatnostima štrajk ograničen, i kako se reguliše minimum procesa rada. Jedina pozitivna stvar je što novi zakon predviđa da članovi štrajkačkog odbora ne mogu biti obuhvaćeni minimumom procesa rada, ali sve ostalo je praktično pokušaj da se štrajk predupredi“, kaže Pantović. On ističe da članovi Arbitražnog veća, a to će uglavnom biti pravnici ili advokati ne mogu znati šta je potrebno da bi funkcionisao sistem kakav je EPS i da se tu poslodavcu ostavlja mogućnost da manipuliše i na razne načine onemogućava ili opstruira štrajk nezadovoljnih radnika. „Posebna zamerka je što je celo zakonsko rešenje napisano previše birokratski i pravnički, jezikom koji većina štrajkača i radnika u Srbiji ne razume, pa vam je ukoliko ne želite da se štrajk na kraju ne proglasi nezakonitim, potrebno da angažujete advokata, za šta radnici uglavnom nemaju sredstava“, kaže ovaj sagovornik NIN-a. Savićeva ističe i nejasnu odredbu da se šteta poslodavcu mora nadoknaditi ako se štrajk proglasi nezakonitim. „Nije jasno ko tu štetu nadoknađuje, sindikat, radnici, štrajkački odbor ili neko četvrti, pa se to mora izbrisati ili preciznije definisati. Uostalom, ako poslodavac ima pravo na naknadu u slučaju nezakonitog štrajka, zašto onda radnici ne bi imali pravo na naknadu u slučaju zakonitog, odnosno opravdanog štrajka“, kaže ona. Spore se sindikati sa zakonopiscem i oko toga da se u zakonskom rešenju nađe i odredba da je poslodavac dužan da nadoknadi štetu radnicima u štrajku u slučaju da oni štrajkuju upravo zbog neisplaćene zarade. „Ako je ovo razlog za štrajk, besmisleno je da vi takvog poslodavca, koji kasni ili ne isplaćuje zarade, nagrađujete tako što mu dozvoljavate da tokom štrajka ne plaća svoje zaposlene. Ta odredba je prihvaćena na radnoj grupi, složilo se sa njom i Ministarstvo za rad, ali je u Nacrtu nema. Zato i tvrdim da ovaj nacrt nije tekst radne grupe“, kaže Slađana Kiković. Sindikati, takođe, insistiraju da štrajk solidarnosti, koji se ograničava na jedan dan, ne bi trebalo ograničavati teritorijalno, odnosno granski, čime se, primera radi, prosvetni radnici onemogućavaju da podrže štrajkače neke privatne prerađivačke kompanije ili pak radnike neke državne kompanije, koji ne rade kao deo prosvetnog sistema. Za Pantovića se iza ovakvog ograničenja krije namera da se spreče masovniji štrajkovi ili pak generalni štrajk radnika, čime se, kako kaže, dokazuje namera predlagača zakona da obesmisli i oteža zaposlene kojima je država poslodavac da štrajkuju. Da sve bude još konfuznije i poslodavci tvrde da tekst nije njihov. I sami ističu zamerke na predloženo rešenje, pa se od Nebojše Atanackovića, iz Unije poslodavaca Srbije, moglo čuti kako ni sami, kao jedini predstavnici poslodavaca u radnoj grupi, a uostalom i u Socijalno-ekonomskom savetu, nisu dali pristanak na ovakav nacrt. Atanacković je otišao i dalje, tvrdnjom u jednom dnevnom listu kako poslodavci najpre insistiraju na tome da i sami imaju pravo da štrajkuju. Pojašnjenje ovog zahteva, NIN je potražio od Unije poslodavaca Srbije. „Ovakav stav, ako je izrečen u javnosti, bio je, pretpostavljamo, isključivo sa namerom da se istakne da radno zakonodavstvo treba da napravi balans u pravima i obavezama strana. Poslodavačka scena nije za ofanzivni, nego defanzivni lokaut, kao odgovor na već započet štrajk“, kaže Svetlana Budimčević, iz Unije poslodavaca Srbije. Drugim rečima, poslodavci traže da se u zakonsko rešenje obavezno uvrsti odredba da poslodavac ima pravo da zatvori firmu, odnosno suspenduje rad onih zaposlenih koji nisu u štrajku, u vremenu dok štrajk traje. „Time se izbegava dvostruki gubitak firme, najpre onaj koji se stvara prekidom rada onih koji štrajkuju, a potom i onaj koji nastaje tako što je poslodavac dužan da plaća one koji ne štrajkuju i kojima je u obavezi da obezbedi posao, a koji često efektivno ni ne rade, jer zbog procesa proizvodnje i povezanog posla, poslodavac ne može da obezbedi normalan rad za vreme štrajka“, objašnjava Budimčević. Ranka Savić oštro se suprotstavlja ovakvoj zakonskoj odredbi, dok Budimčevićeva tvrdi da se poslodavci zalažu i za načelo zaštite imovine za vreme štrajka, te odredbu radno-socijalnog mira, koji bi podrazumevao da se štrajk ne može organizovati ako se zaključi kolektivni ugovor i ako se odredbe tog ugovora poštuju. U Uniji poslodavaca protive se i štrajku solidarnosti, a zalažu se i za ograničen broj članova štrajkačkih odbora, pošto oni ne mogu biti obuhvaćeni minimumom procesa rada. Suprotno sindikatima koji zahtevaju da se sa spiska delatnosti od opšteg interesa izbriše većina postojećih, poslodavci žele da se na taj spisak dodaju i zaposleni u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, ali i da se omogući da delatnosti koje nisu od opšteg interesa, a u kojima štrajk potraje dugo, prerastu u one od opšteg interesa, te da se shodno tome i u njima organizuje minimum procesa rada. Pojednostavljeno, poslodavci bi da radnici nikada i nikako ne štrajkuju, bez obzira na to šta i u kojim delatnostima rade, a ako im se tako nešto zakonom i mora dozvoliti, onda da to bude zakonski upriličeno tako da ne ometa njihov rad i ne ugrožava njihov profit. Država bi pak ako kako može da spreči ili barem da oteža radnicima da izađu na ulice, pogotovo ako ih je mnogo i ako dolaze iz neke velike javne ustanove ili kakvog državnog preduzeća, valjda iz straha da se takav radnički bunt ne proširi, a na videlo izađu svi problemi obespravljene radničke klase. Potvrda toga moglo bi biti brzopotezni dogovor i sklanjanje beogradskih taksista prošle nedelje sa ulice, iako su prvobitno iz Vlade stizali nagoveštaji da taksisti i nemaju baš previše razloga za pobunu. Kakav god na kraju da bude ovaj zakon, „moderan i efikasan“, što želi resorni ministar Zoran Đorđević ili kozmetički i prepisan, što trenutno tvrde sindikati, najvažnije je da li će se i kako on primenjivati. Da je i najbolji na svetu, džaba, ako se i dalje vlast prema njemu bude odnosila kao onomad kada su štrajkovali radnici Fijata i kada je premijerka Srbije, suprotno odredbama zakona, a po želji poslodavca, pozvala štrajkače da obustave štrajk i ispune zahtev svojih gazda kako bi seli za pregovarački sto.